Utorak
27.09.2011.

Saša Ilić




A+ A-

Druže Jetone,


Oduvek me je zanimalo kako je vreme teklo s druge strane „zida“. Tvoje pismo me je vratilo u doba kada je „K.R.“ (Kosovo Republika!) bila jedna od mantri koja je ispunjavala ionako politikom prezasićeni vazduh mog detinjstva. Rođen sam u jednom mestu u centralnoj Srbiji, odakle je Beograd bio podjednako udaljen kao i Kosovo. I sve je tu stizalo kasno, filmovi, pop kultura, knjige i stripovi. Međutim, šifra „K.R.“ bila je jedna od onih informacija koja je pronalazila put i do dečjeg sveta. Zvučala je zastrašujuće, dok su je nakon Titove smrti izgovarali stariji ljudi. Unosila je nemir i Kosovo je u mojoj svesti postajalo potencijalno opasna zona iz koje je šifra „K.R.“ izrastala kao senka nekog „konačnog rešenja“ koje će nas jednog dana sasvim natkriliti. Onda su počele da se pojavljuju neke siromašne srpske porodice sa Kosova, bedno odevene, sa mnogobrojnom decom koja su čučala u traktorskim prikolicama. Kupovali su placeve nedaleko od moje kuće, dovlačili su i svoju rodbinu; ubrzo, izniklo je čitavo divlje naselje koje smo u žargonu zvali „kineskom četvrti“. Iako im je prodavalo placeve, domicilno stanovništvo ih nije volelo. Niti su decu tih Kosovara volela domaća, „normalna“ i lepo odevena deca. Često je dolazilo do tuča među nama, a neko od starijih komšija bi onda izašao na ulicu i počeo da viče, psujući im „majku šiptarsku“. Zbog takvih, vikao je komšija, jednog dana ćemo ostati bez Kosova!

Budući da sam živeo pored „kineske četvrti“, često sam morao da odlazim do prodavnice, prve privatne radnje koju je otvorio jedan od Kineza, izvesni Ljube. A tamo, pred jeftinim izlogom od stakla i aliminijumskih lajsni, sedela je ta kineska dečurlija, uvek pocepana i bosa. Sećam se da u početku nisam mogao da popamtim njihova imena, niti da shvatim ko je s kim u srodstvu. Bilo ih je mnogo, govorili su jos nerazumnijim srpskim jezikom od nas domaćih. Ja bih dolazio na svom novom biciklu, i uvek bih strepeo sta će se dogoditi s njim dok ne izađem iz prodavnice. A događalo se uvek isto. Neko bi od tih klinaca odmah bi uzeo moj bicikl i odjurio niz ulicu. Potom sam dugo jurio za njim, slušajući graju iza leđa. Ponekad bi me opkolili na ulici i prisiljavali da im posudim bicikl. Jednom sam, sećam se, povraćao nakon kraćeg gušanja s njima. Nisam znao kako da objasnim sebi taj događaj. Osetio sam da me je nešto u njima duboko uznemiravalo. I da je išlo daleko, čak do fiziološke averzije. A onda smo krenuli u školu, i mene su  zbog mesta stanovanja, i blizine „kineske četvrti“, deca koja su stanovala u blizini škole počela da tretiraju kao Kineza. Kineza koji će se desetak godina kasnije pretvoriti u zhapina. Osvrnuo sam se oko sebe i video svoje komšije iz četvrti. I tada, u školskom dvorištu, prvi put sam s tim ljudima konačno podelio nešto zajedničko: bio je to osećaj izopštenosti iz zajednice. Mnogo godina kasnije, kada sam upoznao Berišu Beku i s njim u potpalublju razgovarao o životu na Kosovu, shvatio sam da su moji nekadašnji Kinezi, zapravo srpski doseljenici sa Kosova, u očima domicilnog stanovništva imali nešto od albanske pretnje koja se sažimala u šifri „K.R.“ Oni su ostali izolovani u svom getu sve do današnjih dana. Tek retki slučajevi školskih prijateljstava, narušili bi podignutu barijeru između nas. Bili su u kontaktu sa Albancima i taj kontakt kao da im je na neobjašnjiv „,magijski“ način zauvek preneo neprijateljsku suštinu, obezvredio ih i potisnuo u izolovanu kinesku četvrt. Bio je to odgovor lokalne zajednice na Kosovare, a posredno i na albanski zahtev za Kosovom Republikom. Nije ni bilo važno ko su zapravo ti ljudi. Poruka je bila jasna. A kada bude došlo vreme, razgovaraće se drugačije.

A na to vreme se nije dugo čekalo. Ratovi su počeli s mojim punoletstvom. I sve se pomicalo, od Vukovara i Dubrovnika, preko Bosne, na jug - ka Kosovu. Nakon ratova i pada Miloševića, počeo sam da radim u beogradskoj gimnaziji „Sveti Sava“. Bilo je to jedino mesto koje sam mogao dobiti preko biroa za zapošljavanje. Ubrzo sam shvatio i zbog čega. Početkom devedesetih je ta ustanova postala ekskluzivna škola za decu Miloševićevih funkcionera i kao takva je trajala sve do jeseni 2001. kada sam kao profesor srpskog jezika i književnosti ušao u njenu zbornicu. Škola je bila prilično ruinirana, sa ogromnim odeljenjima od preko pedeset đaka. Jednog septembarskog dana, u odeljenju drugog razreda gimnazije, predavao sam pesmu Šandora Petefija Sloboda sveta. Njegov revolucionarni romantizam i imperativ lirskog subjekta da naposletku bude sahranjen sa onima koji su se borili za slobodu, neočekivano, uticali su da me na tabli sledećeg dana sačeka natpis: „Šiptari su u romantizmu, mi ih ubijamo i bacamo u kolektivne grobnice!“ Pitao sam ko je to napisao, ali niko nije hteo da se javi. Onda sam shvatio da bi trebalo da održim drugačiji čas i da sa tom decom porazgovaram o drugima u našoj blizini, o mogućnostima komunikacije sa drugim nacijama i religijama. U jednom trenutku, rekao sam im, zamislite samo da na kraju mog prezimena stoji još jedno „i“, kako biste me gledali onda? Vrteli su glavom, objašnjavajući mi da je to nemoguće, ali ja sam insistirao na tome da im srpski jezik može predavati i Albanac. Zašto da ne. Čas o tolernaciji je prošao, a mene je nekoliko dana kasnije, na ulazu u zbornicu dočekao ošišani momak razvijenih ramena. Isprečio se na putu i uneo mi se u lice. Nikada ranije nisam osetio toliko mržnje u nekome kao u tom mladom čoveku tog trenutka. Rekao mi je da su mu drugovi rekli da sam ja Šiptar i da kao takav ne mogu da predajem u „srpskoj gimnaziji“. I dodao je na kraju da će me ubiti. Nisam znao šta da uradim u prvom trenutku, nespretno sam ga pitao ko je on. Odmah mi se predstavio punim imenom i prezimenom, kao učenik druge godine te gimnazije. Rekao sam mu da me ne zanima i da ide kod direktorke. On je još neko vreme insistirao da mu pokažem dokumenta. Stajali smo, činilo mi se, čitavu večnost, dok su oko nas promicali profesori, dok su nas gledali ostali đaci u hodniku, koji su očigledno participirali u pripremi ovog presretanja profesora. Naposletku se sklonio, i ja sam ušao u zbornicu. Srušio sam se na stolicu i ispričao kolegama šta mi se desilo, našata su se oni smejali, rekavši mi da će me takve stvari tek čekati. Pitao sam se šta je sledeći korak. Zato sam prijavio slučaj kod direktorke i zahtevao aktiviranje psihologa u radu s tim učenikom. Sve je, međutim, išlo traljavo. Ubrzo sam dobio nadimak „Šiptar“, i svakog dana, posle škole, iza mračnih školskih uglova, čekale su me grupe učenika, uglavnom momaka, koji bi me ispraćali povicima: Šiptareee! Zaklaćemooo teee!

Ponovo sam bio na početku svog gušterskog života. Hodao sam kroz pomračinu, očekujući da svakog trenutka neko može da iskoči iz mraka i udari me. Tako su tekli moji „šiptarski dani“ u centru Beograda, nedaleko od britanske ambasade, te jeseni. Podršku profesorskog kolektiva nisam dobio, a onda su se pojavili i roditelji, koji su me optuživali da krivicu prenosim na njihovu decu, koja su zapravo instruisala svog školskog druga. Krajem decembra, pošto sam zaključio ocene, napustio sam profesorski posao u Miloševićevoj gimnaziji „Sveti Sava“. Zapitao sam se kako je zapravo pravim Albancima, Bošnjacima, Hrvatima u ovome gradu, ako je meni zbog jednog „i“ na kraju prezimena bilo tako. Odgovora nije bilo. Pokušao sam da o tome nešto kažem za novine, ali se medijima ta tema činila nebitnom.

Stoga mislim, druže, da će naše razmenjene priče doprineti upravo tome da se ovakve stvari, jednog dana izbegnu. Koliko je to moguće. Znam da je teško i da će biti potrebno mnogo vremena. Samo treba istrajati. I da, zanima me veoma kako je prošao tvoj put za Leskovac. Kakve su reakcije okoline na vest o pripremi našeg zajedničkog projekta u kome ćemo umesto teritorija razmenjivati uparvo literaturu, jedino pravo svedočanstvo o životu, razbijenom po getima i kineskim četvrtima širom Balkana.

Takođe, napiši mi koje autore planiraš da ubaciš u knjigu i koje su njihove teme. Možeš i o političarima danas. Ja imam dosta takvih priča. To ne jenjava kao što ni vodostaj netrpeljivosti ne opada, uprkos svemu.


Prijateljski te pozdravlja,
Kinez, Šiptar i, naravno, zhapin

S. Iliq


Beograd, 18.11.2010.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu. Hvala što prihvaćate kolačiće i pomažete portalu!