Utorak
27.09.2011.

Saša Ilić




A+ A-

Dragi Jetone,


Leto ulazi u svoju najkritičniju fazu, političari su na svojim odmorima, novinari ne znaju više o čemu bi pisali pa izvlače stare kofere i objavljuju zastarele dokumente. U tim dokumentima, osim prašine koju bacaju ljudima u oči nema više ničega. Možda je ovo idealno vreme za posao koji smo otpočeli u martu ove godine, kada smo se sreli na Međunarodnom sajmu knjiga u Lajpcigu. A gde bismo se inače sreli, jer danas komunikacija sa Kosovom funkcioniše uglavnom u jednom smeru, možeš prelaziti granični prelaz kod Merdara ukoliko imaš srpske papire, u suprtonom moraš ići nekim zaobilaznim putem. Zanimljivo je da sam ove godine prvi put prešao tu granicu kada sam putovao u Prištinu na promociju Sarajevskih sveski. Znaš i sam kako je: pronađeš telefon kombi-prevoza koji saobraća na relaciji Beograd-Priština, spustiš se do železničke stanice, odakle kombi polazi i kreneš u nepoznato. Sećam se da je tada uveliko trajala afera sa isključivanjem provajdera za mobilnu telefoniju pa sam do Merdara žurio da pošaljem poruke poznanicima pre nego što izgubim signal. Mogu da kažem da je to putovanje imalo nešto od uzbuđenja koje ljudi verovatno osete kada izlaze iz zatvora ili iz zemlje pod sankcijama, kakvo sam osetio kada sam prešao granični prelaz Kelebija 1999. godine. Tada sam prvi put nakon ranog detinjstva, kada su me roditelji vodili u Grčku na more, izašao iz zemlje. Pre toga sam imao velikih problema da izvadim pasoš, jer nisam mogao da dokažem šalterskoj službenici u SUP-u da sam zaista odslužio vojsku i da prvi pečat u vojnoj knjižici nisam imao jer je te 1991, kada sam kao regrut stigao u jedinice JRM, počeo rat. A tada, u potpalublju jedne barže, inače, prvi put u životu sam se sreo s Albancima.

Ne znam šta bi mi rekla žena na šalteru da sam joj tada, neposredno posle rata na Kosovu, saopštio to. Svakako bi me poslala u majčinu ili bi pozvala dežurne policajce da me izbace iz reda u kojem sam prethodno proveo nekoliko sati. Setio sam se tada malog zelenookog Beriše Beke, mornara iz 106. mornaričke klase JRM, s kojim sam spavao u potpalublju. Imali smo vreće za spavanje i delili smo skučeni prostor, čekajući naš brod da stigne u Boku Kotorsku, gde je trebalo da otpočne naša odiseja. Na Prevlaci se uveliko pucalo, a topovnjače su svake večeri isplovljavale iz Tivta i odlazile put Dubrovnika i Ploča. Sutradan ujutro bi se vraćale i mi smo kao tek pristigli gušteri odlazili na iskrcavanje ogromnih topovskih čaura. Smrdele su na barut i nesreću. Slagali smo ih na velika kolica i odvozili u čađave hale Remontnog zavoda. Bili smo radna snaga rata i gurali smo ta kolica sa čaurama prema raskriljenim vratima, na novo punjenje. Tada, dok sam s Berišom gurao ta kolica, naučio sam i prvu albansku reč: zhapin (gušter). Ne znam da li se uopšte koristi u standardnom albanskom jeziku, ali nama je tih dana postala neizostavni deo mornarskog žargona.

Tako sam kao zhapin stajao i pred šalterom u voždovačkom SUP-u bez mogućnosti da bilo šta objasnim organima vlasti. Mogao sam samo da povijem glavu i potražim neko drugo rešenje. To pronalaženje drugog rešenja oduvek je bilo jedini hobi mladih mornara, zhapina, koje su svi odreda maltretirali. Tako sam se ukrcao i u kombi za Prištinu gde su već sedeli neki iskusniji putnici na toj relaciji, koji su me pogledali s čuđenjem. Nikad nećeš prestati da budeš zhapin, rekao mi je davnih dana mali Beriša Beka. I bio je u pravu. Kombi je pravio malu pauzu u nekoj drumskoj krčmi kod Pojata. Tamo smo popili kafu. Dok sam pisao svoje sms-ove, zapazio sam na zidu, u jednom delu kafane, veliku sliku nekog naivnog slikara: kneževa večera u tamnim valerima. Pomislio sam kako je sve na tom putu obeleženo prošlošću i kako sve sve opire pronalaženju drugačijeg rešenja. Ipak, kao i svaki zhapin, nastavio sam svoje putovanje. Kada sam se iskrcao na drumu, nedaleko od prištinske autobuske stanice, jedan od saputnika mi je rekao da hotel “Grand”, nekadašnje Arkanovo uporište, više ne radi i da mi ne preporučuje da ulazim u Prištinu. Mahnuo sam rukom i uzeo svoju torbu. Preda mnom je ležala Priština. Dok sam ulazio u taksi, znao sam samo jedno. Došao sam po priče koje će mi možda malo bolje objasniti svet mog nestalog prijatelja iz mornarice, Beriše Beke. Priče koje ću potom prošvercovati nazad za Beograd istim onim kombijem, ukoliko se bude pojavio u zakazano vreme. 

Tako sam prvi put došao u Prištinu...


Prijateljski pozdrav,
Saša


Beograd, petak, 13. avgust 2010.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu. Hvala što prihvaćate kolačiće i pomažete portalu!