Utorak
10.07.2007.

Luka Ostojić




A+ A-

Kad je Miletova baba, ne znajući o čem se radi, rekla da joj ne b smetala buka u garaži, rodijo se naš bend. Prvi pank bend u selu činli su Mile na bubnjevima, Zola na gitari i ja ko vokal. Pregovarali smo i s Nožom da sviro na basu, al on se nešto prenemago – te nije htio bit u bendu, te je htio, pa je onda opet na kraju htio, al samo ako budemo svirali i neke njegove stvari. On je imo te neke pjesme o prirodi i svojoj curi Ivani. Rekli smo mu da moramo razmislit.

Jako je teško nać nekog da zna svirati bas, a nać nekog da zna dobro svirat bas u ovom selu, i da ti još oće svirat bas, pa to je ko da nađeš Ronaldinja da ti igra u rvatskoj reprezentaciji (a bogamu teško da će se to dogoditi). Nož je stvarno znao svirati bas, vidiš ti dok svira da to dobro zvuči i da zna čouk šta radi. Al opet, nismo znali jel to sa njegovim pjesmama – to da ih sviramo - dobro. Nas trojica smo vijećali cijeli dan, i na kraju je Zola reko stvar koja je presudla – "da su Clash svirali pjesme o cvijeću i drveću, pa niko normalan ih ne bi slušo!" Kad smo rekli Nožu da nećemo svirat njegove stvari jer nam se ne sviđaju, on nije puno pito nego je samo sjevnuo očima, uzo svoje tekstove i otišo. Nastala je ta neka neugodna tišina koju je opet prekinuo Zola: "A bas je i tako samo neka buka u pozadini, ko to sluša..." To nam je opet diglo duh.

Pošto niko nije dolazio na naše prve probe, mislili smo da se niko ni ne osvrće na našu svirku, al kad je velečasni Petar došo posjetit Miletovu babu, znali smo da se nešto opako kuha. Velečasni Petar u goste dolazi samo kad treba blagoslovit kuće, a i onda očekuje da mu se plati što je došo. Ako je došo kod nekog doma džabe , to mora da je nešto jako važno. Ušo je i sjeo se na kauč dok mu je baba donosila kavu. Mile stao vani i prisluškivo što se događa. Velečasni je pričo nešto kako naša svirka nije duhovno čista te da se boji da ne zastranimo. Miletova baba je, fala Bogu, odgovorila:
- Ma nek dica sviraju, bolje nego da negdi vani piju drogu!
- Ta njihova svirka je i gora od droge, da! – dreknuo je svećenik, a onda se, kad je vidio da je Miletova baba tvrda ko mazga, zahvalio na kavi, srknuo i krenuo van napolje. Mile je dotrčo do nas, a nekoliko trenutaka iza njega je prošo svećenik. Pogledo je prema nama, a onda skrenuo pogled prema podu. Gori od droge, reče, a? Odlučili smo da ćemo, kad postanemo slavni i odemo odavde, napisat pjesmu 'Velečasni Pero, u kurac te stjero!'. Ne znamo oće l to biti uspješna numera, al to ćemo napraviti onako sebi, za dušu.

Jedno jutro kad smo došli na probu, našli smo Miletovu babu kako plače. Neko  došo preko noći i isčupo orhideje iz vrta. Ma zamisli ti luđaka, doć usred noći i čupat ljudima cvijeće iz vrtla! Orhideje su stajale tamo, bijele ko snijeg i mrtve, a Miletova baba je stajala nad njima i lila suze. Mile nam je šapnuo da mu baba nije plakala ni kad je did umro. To s orhidejama stvarno nije bilo u redu. Moralo se nešto napravt.

Nas trojica dogovarali smo se cijeli dan i odlučili smo održat naš prvi koncert u čast orhideja, naplatit karte za neke sitne pare i onda to dat Miletovoj babi, da posadi nove orhideje ili šta već oće radit s otim parama. To smo i učinili. Prvi koncert našeg benda bio je u petak u dvajs sati, u dvorani za tjelesni osnovne škole Juraja Štrosmajera. Skupli se naši prijatelji, došli čak i neki stariji ljudi, priča se da su dolazili i ljudi iz susjednih sela. Mi uzeli od škole neki razglas šta je njima i inače bio tu, donli te svoje instrumente i postavli se na taj neki stejdž. Svirat smo počeli s kašnjenjem od kojih petnajs minuta, ko što rade i ovi veliki bendovi, a onda kad smo počeli, e onda smo udrili svirati sve i svašta. Osim poznatih domaćih i stranih stvari, izvodli smo i neke naše pjesme – recimo, 'Hej ho, orhidejo' i 'Dal da stanem il da pobjegnem'. Ja sam bio malkice prehlađen, a Zoli je negdje kod treće pjesme pukla druga žica na gitari, ali je ipak sve u svemu bilo dobro. Mile skroz rasturio bubnjeve – koža pukla na onom jednom malom bubnju, ijs šta je udaro! Imali smo čak i afterparty u muškoj svlačionci. Zabrijo sam s Marinom, jednom curom iz škole na koju sam se već neko vrijeme ložio, to je bilo dobro. 

Kasnije smo doznali da je to sve Nož posjeko te orhideje, ali nismo se više mogli ni ljutit. Bilo je baš dobro na tom koncertu, možda je i dobro što je to napravijo. On je bio zbunjen što mu mi ništa ne prijetimo ni ne radimo, ali tako ti je to. Teško je tu točno reć šta je dobro, šta je loše, jer nekad je nešto dobro pa bude loše, a nekad nešto loše završi na dobro, i tako u krug. A kad je nešto loše, e onda valja svirati pank pa opet bude dobro. Čuo sam nešto da su Sid Višus i Džoni Roten počeli svirat zbog društvene nepravde. Eto, da nije bilo društvene nepravde, kopal bi kanale il štaveć. Zato je pank dobar, to smo se složili i Zola i Mile i ja. Jes da je gora od droge, što bi reko velečasni Petar, ali je - ko bog!

 

 

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.