Dejan Tiago Stanković rođen je u Beogradu, a stanovnik je Lisabona. Posebno je ponosan na dva sina i svoje prijevode Ive Andrića na portugalski i Saramaga na srpski. Njegova prva knjiga Odakle sam bila, više nisam i druge lisabonske priče polučila je ogroman uspjeh kao i njegovo predstavljanje hrvatskoj publici na Festivalu kratke priče. Ono je povod ovog intervjua.
Što znači 'ne pripadati nigdje' koje je, čini mi se, vaša pozicija koju sam mogao iščitati iz vašeg književnog rada?
Dom ti je tamo gde imaš nekoga da te sačeka na aerodromu, a da nije taksista. Dom je tamo gde imaš nekoga na čijoj ćeš sofi prespavati a da nikome neće biti neugodno kad se ujutro probudite a tebe zateknu u pidžami u njihovoj dnevnoj sobi. Dom je tamo gde postoje prijatelji čiji će ti se klinci bez ustručavanja obratiti da im daš lovu za sladoled. Dom je onaj grad gde imaš telefonske brojeve ljudi koji će pobeći s posla na pola sata da bi s tobom otišli na kafu. Iz mog Beograda je tokom devedesetih potresno velik broj mojih prijatelja otišao na sve četiri strane sveta, pa, ako je po pomenutim kriterijumima suditi, imam dom na puno mesta od Aljaske do Australije.
Opet, jedini grad gde u svakom kvartu imam nekoga na čija vrata mogu zakucati, gde na ulici srećem ljude čiji su se roditelji poznavali s mojima, s čijom bakom je moja baka išla u školu, to je moj Beli Grad. Tamo bih se sasvim i preselio da me ne progoni ono prokletstvo sažeto u ruskoj poslovici 'Хорошо там, где нас нет' - Dobro je tamo gde nisi. To me prokletstvo tera na putovanje. To me goni da u svakom trenutku imam otvorenu avionsku kartu koju mogu iskoristiti kada me uhvati 'neizdrž'.
Odakle sam bila, više nisam i druge lisabonske priče zbirka je priča o ljudima koji su živjeli ili žive u Lisabonu. Što vama danas znači Lisabon, a što vam je značio nekad?
Lisabon je pozornica skoro svih mojih priča. Kada se probudim u Lisabonu i izađem na prozor, dok šetam ulicama ili se vozim tramvajem kroz grad, svako malo pomislim: "Kako je ovo prekrasan grad!" Kažem prekrasan a bolje bi bilo prekrasna, pošto je Lisabon, ja makar tako osećam, grad ženskoga senzibiliteta i roda. Tu se slažem s našim velikim Ivom, da je Lisabon uz Carigrad najlepša varoš na svetu. Lepota, makar i kada je lepi Lisabon u pitanju, posle izvesnog vremena dosadi i uživanje u čulima naštelanim na percepciju lepote zameni taj moj prokleti 'neizdrž'. Čim osetim da je tako, uzmem put pod noge pa odem na neko drugo mesto, najčešće, kako kažu Afrikanci, 'tamo gde mi je zarastao pupak'. Kad najavim događaj znam da tamo, baš kao i ja, postoji neko ko broji dane do mog dolaska, a to je veličanstveno osećanje. Onda sedim tamo, uživam u prijateljstvu sve dok ne posrnem od drugovanja. A onda dođe sledeći 'neizdrž'.
Što vam znači identitet i kako ga promišljate u okvirima jezika, s obzirom da pišete i na portugalskom i na srpskom jeziku?
To na kom jeziku pišem, to ne biram ja već tema. Ni na jednom jeziku se ne može pisati o ručku kralja Don Manuela osim na portugalskom. Jednako tako, ni na jednom jeziku ne mogu pisati o onome što se događa u mojoj duši osim na svom maternjem. To je jednostavno tako.
Krvotokom mi kola koktel raznih genetika a glavom sijaset kulturnih uticaja, no kakve to ima veze kada živimo u dvadeset i prvome stoleću, kada pripadati pojedinoj grupi, plemenu ili narodu više nije relevantno. Na početku smo doba gde je pojedinac centar svoga sveta i gde niti prava niti obaveze, ni krivnje ni zasluge ne pripadaju grupama već samo pojedincima. Više od polovine života smucam se po svetu i pokušavam da se koliko-toliko uklopim u sredine u kojima živim i svuda mi je na početku lako, a docnije kad dođe doba da postanem jedan među sličnima, da se baš-baš akulturiram, kada vidim da bih na oltar toga kao žrtvu morao položiti lični identitet, a na to nisam spreman, počnem da se đilitam i branim. To bi me pretvorilo u nekoga drugoga, suviše mi ograničilo slobodu, a sloboda i osećaj da sam jedinstven je ono što mi najviše znači.
Socijalna mobilnost je jedna od tema i inspiracija s kojom krećete u svoje pisanje, a ono je i razlika koju, ako sam dobro shvatio, vidite između naroda naše regije i ovih drugih- sa zapada? Je li socijalna mobilnost uzrok vaše kratke priče?
Socijalna mobilnost je tekovina savremenih meritokratskih društava. Nekada je bilo dovoljno 'roditi se u dobroj obitelji' i sve što ide uz to vam je od rođenja bilo zagarantirano. Ja, osim želje da pripovedam za koju nemam objašnjenja osim urođenoga nagona pišem i zato da bi to u nekome drugome, koga ne moram nužno poznavati, izazvalo osećanja, ne bi li neko drugi u tome uživao i pre svega ne bi li prijatelji bili ponosni na mene. Dakle, pisanjem postajem bolji i društveno priznatiji čovek, a to je lepo osećanje.
S obzirom da ste prevodili i sebe i Andrića i Saramaga humoristično bi bilo pitati: koga je bilo najteže prevoditi? I kako vidite odnos prevođenja i (samostalnog) pisanja jer oba podrazumjevaju kreativni i znalački impuls?
Što pisac bolje piše, što vam je knjiga draža, to je lakše prevoditi je. Uvek sam prevodio samo ono u što sam bio zaljubljen, dakle Andrića, Saramaga, Dragoslava Mihajlovića, pa je makar meni prevođenje milina od posla. Prevodilac u svaki prevod, hteo-ne hteo unese deo sebe, no to, kažu pametniji i iskusniji od mene, treba svesti na najmanju moguću meru. Doduše, kako stoje stvari, čini mi se, da su to za mene već zauvek prevaziđene dileme. Poslednjih godina slabo prevodim ikoga osim sebe samoga, a to je prevođenje posve posebno i ume čak biti zanimljivije od samog pisanja. Kao prvo, u njemu je sadržana ona doza užitka koju ima svako 'zabranjeno voće' - mogu menjati, intervenisati, dopisivati i brisati, koliko me je volja a da budem siguran da mi niko, a posebno ne sam autor neće prigovoriti. Kao drugo, nema pažljivijeg čitaoca od prevodioca – to znači da prevodeći svoje delo otkriješ brljotine koje ni u stotinu 'običnih' čitanja ne možeš otkriti, pa ih popraviš u prevodu, a potom i u originalu – može ti se. Kao treće, tokom prevođenja samog sebe na pamet mi padaju ideje koje mi prilikom pisanja nikako ne dolaze na um. To je stoga što je pisati na različitim jezicima poput slikanja različitim tehnikama. Ista slika u akvarelu ili u ugljenu ne može biti ista.
Prevođenje je stoga postalo sastavni deo mog stvaralačkog procesa. Ispripovedam priču na jednom jeziku, pa je ponovo ispripovedam na drugom, pa jedna verzija utiče na drugu dok se međusobno ne dogovore kako je nešto lepše reći. Iako te verzije često i ne liče jedna na drugu, to mi uopšte ne smeta. Kad prevodim sebe često sasvim namerno dopustim da se kroz rečenice na jeziku na koji sam priču preveo oseti prizvuk jezika na kome je ona napisana, a to, kada prevodim drugoga, svim silama pokušavam izbeći.
Što vam znači pisanje, za koga pišete i može li se živjeti od pisanja?
Ja sam se rodio kao pripovedač. Čitav život pričam pričice svojim prijateljima. Počeo sam pisati kada sam shvatio da sam istrošio publiku koja je spremna slušati moju usmenu književnost. Ali jednu stvar iz svoje usmene faze pokušavam očuvati – uvek nastojim čuti što više reakcija čitalaca, jer samo se tako mogu popraviti. A što se života tiče, on je uz stvaralaštvo lepši, ali bi se i drugačije moglo živeti, čovek je čudna životinja, na sve se navikne. Druga je stvar da li bi se od pisanja moglo živeti. Ne znam, ne bih ni pokušavao, to bi mi uskratilo zadovoljstvo i umanjilo zadovoljstvo.
Razgovarao: Srđan Sandić
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! kojeg organiziraju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SeeCult i Beton iz Srbije te Plima iz Crne Gore. Projekt se provodi u sklopu programa 'Kultura 2007-2013' Europske Komisije.
Tekst je financiran sredstvima Europske komisije. Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Europske unije.
