David Albahari: 'Bliznakinje'

Kad smo prošli tjedan upitali mlade srpske književnice i književnike (koji su se izvrsno predstavili hrvatskim čitateljima na Booksinoj Reviji malih književnosti) koji je po njima najveći živući srpski pisac, svi su uglas odgovorili - David Albahari, inače Booksin čest i drag gost. Kako je u Hrvatskoj netom objavljen Albaharijev briljantni roman Snežni čovek, a posjetitelji Revije mogli su čuti što se i kako trenutno piše u Srbiji, za sve vas na portalu donosimo ekskluzivu! Naime, iznimnom ljubaznošću samog Davida Albaharija prenosimo vam u cijelosti jednu od njegovih najsvježijih priča objavljenu u knjizi Svake noći u drugom gradu u izdanju Srpske književne zadruge (Beograd, 2008) za koju je nagrađen nagradom 'Vitalova knjiga godine' za 2008. 

Pisac: David Albahari
Naslov: Bliznakinje
Mjesto radnje: klupice ispred Bookse
Likovi: Stanko Gvozdenov, blizanke, Zoran Ferić, Roman Simić i drugi
Fotka: Oude School (flickr)

David Albahari

'BLIZNAKINJE'

Zagledan u plavokosu devojku na biciklu koja ga mimoilazi sa desne strane – uveren, u stvari, da joj se, dok okreće pedale, vidi crni donji veš – Stanko Gvozdenov vrisne kada ga u istom trenutku neko uhvati za levu ruku. Prepadnuta vriskom, devojka na biciklu jedva uspeva da održi ravnotežu, glasno opsuje i nastavi dalje, dok se Stanko Gvozdenov nađe oči u oči sa drugom devojkom, crne kose, koja ga, rečima koje se sustižu, moli za oproštaj. Prethodne večeri, kaže ona, bila je na njegovom nastupu u 'Močvari' i samo je htela da mu prenese koliko je uživala u njegovoj priči. To je jedna od najlepših priča, kaže, koje je ikada čula. I jedna od najtužnijih, dodaje njena prijateljica.

Stanko Gvozdenov tek tada primećuje drugu devojku, koja takođe ima crnu kosu i čak liči na prvu devojku, tako da Stanko mora da ih upita jesu li njih dve sestre.

Bliznakinje, zajedno odgovaraju i onda počnu da se kikoću. 

I Stanko se nasmeje, iako nije siguran šta ih je navelo na smeh. Stoga, za svaki slučaj, preleti rukom preko kose, potom kažiprstom i palcem počeše vrh nosa. Čini se da je sve u redu, pa se on malo nakašlje i upita ih da li uvek tako govore, zajedno i istovremeno.

Ne, odgovaraju one zajedno, samo ponekad. 

Razumem, kaže Stanko Gvozdenov i pozove ih na kafu. 

Ispostavlja se da samo jedna od njih pije kafu; druga pije čaj, ali ionako ne može sa njima jer mora da ode na popodnevna predavanja na fakultetu. Divna priča, kaže ona dok odlazi, samo što je mnogo tužna. Nisu vam valjda sve priče takve?

Stanko bi rado odgovorio na to pitanje, ali devojka je već odmakla i, sudeći po brzini hoda, ne namerava više da se zadržava. Stanko pogleda drugu devojku i ona širi ruke, kao da kaže da ništa ne može da učini u vezi sa svojom sestrom. Onda predloži da sednu u kafić pored kojeg je Stanko prošao dok je piljio u devojku na biciklu, što Stanko prihvati ponajviše zbog toga što mu stopala bride od duge šetnje zagrebačkim ulicama tokom prepodneva.

Odabrali su sto u najgušćoj hladovini, naručili dva kapućina i ćutali sve dok ih kelner nije doneo. Tek tada devojka ponovo pogleda Stanka i pita ga kako mu se dopada Zagreb. Ali ne, dodaje i crveni, nije htela da mu postavi tako konvencionalno pitanje, pogotovo ne posle priče koju je čula u 'Močvari'. 

Onda me pitajte nešto nekonvencionalno, kaže Stanko Gvozdenov i pokušava bolje da se namesti u pletenoj stolici. Dok devojka koja sedi naspram njega smišlja pitanje i pritom lomi svoje prste, Stanko se priseća devojke na biciklu: siguran je, apsolutno je siguran da je imala crne gaćice, ništa ga ne može razuveriti, čak ni mogućnost da je, u stvari, bila bez donjeg veša. On se toliko tvrdoglavo drži crnih gaćica da ne čuje pitanje koje mu postavlja devojka koja sedi naspram njega, pa je, dok nelagodno trepće, moli da ga ponovi.

Pitala sam, poslušno ponavlja devojka, na koji način se priča uobličava u vama, odnosno, da li mislite da vi uobličavate priču ili da priča, zapravo, uobličava vas?

Više mi se dopada ono konvencionalno pitanje o Zagrebu, kaže Stanko Gvozdenov posle kraćeg razmišljanja, a onda se, kada vidi devojčino iznenađeno lice, nasmeje i stisne joj šaku položenu pored šolje sa kapućinom. Devojka mu načas uzvrati stisak, potom izvuče ruku i spusti je u krilo. Kakve li ona gaćice nosi, pita se Stanko u sebi a naglas izgovara: Vozite li bicikl?

Da, odgovara devojka. Njeno lice sada odaje zbunjenost jer ako postoji nešto na šta u tom času nije mislila, onda je to bicikl. Jednom je pala s njega i sva se odrala, i to joj bilo sasvim dovoljno. 

Pomislio sam, kaže Stanko, da bismo mogli da sednemo na bicikle i da se malo provozamo. To je najbolji način da se vidi i upozna neki grad, što bi bila idealna prilika za mene da malo razgledam Zagreb. 

Niste bili prije u Zagrebu, pita devojka, ovo vam je prvi put?

Da, odgovara Stanko i otpije malo kapućina. 

Ja nikada nisam bila u Beogradu, kaže devojka koja sedi naspram njega. Moja mama kaže da je lijep grad i najčešće spominje Kalemegdan i Skadarliju.

Kalemegdan je u redu, objašnjava Stanko, ali Skadarlija je odradila svoje i tamo idu samo matori stranci i poslovni ljudi. Sada svi pravi putevi u Beogradu vode na Dorćol, u Ulicu Strahinjića bana i 'silikonsku dolinu'.

Čula je za to, kaže devojka, od prijatelja koji češće tamo odlaze. Onda srkne kapućino i zagleda se u nešto preko Stankovog ramena.  

Stanko se takođe osvrće, međutim, nikoga nema iza njega. Ulica je sasvim prazna, ali on ipak pita devojku šta je videla.

Ništa, odgovara devojka, učinilo mi se da se moja sestra vraća.

Negde sam čitao, kaže Stanko, da svako od blizanaca uvek zna šta se događa sa drugim blizancem, je li to tačno?

Ponekad, kaže devojka i prođe prstima kroz kosu, ali u većini slučajeva nemam nikakvu predstavu o tome gdje se Valentina nalazi.

Ko li je Valentina, misli Stanko i onda shvata da nije uopšte pitao kako se devojke zovu. Prvo, ipak, predloži da pređu na neformalno obraćanje, a onda, kada devojka klimne  glavom, pita je kako se zove. 

Veronika, kaže devojka.

Veronika i Valentina, ponovi Stanko, lepa imena. Koja je starija, ona ili ti?

Veronika pokaže palcem na sebe. Puna tri minuta, ponosno izjavljuje, zatim se ponovo zagleda u nešto preko Stankovog ramena, ali kada Stanko počne da se okreće, ona mu kaže: To su Roman Simić i Zoran Ferić, vjerojatno ih poznajete?

Verovatno ih poznaješ, ispravlja je Stanko.

Devojka ponavlja za njim: Vjerojatno ih poznaješ?

Čitao sam njihove priče, odgovara Stanko. Da li idu prema nama?

Da, kaže Veronika, ali su na suprotnoj strani ulice. Roman je bio sinoć u 'Močvari', zato sam mislila da se poznajete.

Je l' ti studiraš književnost, pita Stanko, ili samo voliš da čitaš?

Veronika se nasmeje. I jedno i drugo, a ima i treće. Naime, književnost sam već završila, ali i dalje volim čitati. Osim toga, i ja sam pisac.

I ti, ne krije Stanko iznenađenje, izgleda da u Zagrebu svi pišu!

Ne baš svi, kaže Veronika. Moja sestra, na primjer, ništa ne piše.

U tom trenutku, krajičkom oka, Stanko primećuje dva muškarca na drugoj strani ulice. Jesu li to, pita, Roman i Zoran?

Da, kaže Veronika i maše im.

Roman i Zoran podižu ruke u znak pozdrava, ali se ne zaustavljaju. Malo kasnije, osvrću se, prvo jedan, potom drugi, onda obojica zajedno, no tada nailazi tramvaj i krije ih od radoznalog Stankovog pogleda. Kada tramvaj prođe, ni njih više nema.
Roman i Zoran su pisali recenzije za moju prvu knjigu, kaže Veronika. Sada se sigurno pitaju s kim pijem kavu ovako rano i ovako daleko od centra.

Čini mi se da ih nisam video sinoć u 'Močvari', kaže Stanko.

Roman je bio, to sam ti već rekla, objašnjava Veronika, ali on više voli sjediti neprimjećen u nekom kutku. Zatim dodaje da Zoran retko dolazi na književne večeri i da ne pamti kada ga je poslednji put videla.

A ti, pita Stanko, izgleda da ne propuštaš nijedno književno veče?

Zar to nije deo toga što si pisac, uzvraća Veronika pitanjem, odnosno, zar pisac ne treba da bude u dodiru sa drugim piscima? U svakom slučaju, ne bih propustila nastup grupe pisaca pod naslovom 'Nova borbena proza', pogotovo kada dolaze iz Beograda, iako moram da priznam da se sada, poslije čitanja u 'Močvari', pitam šta je 'borbeno' u tome što pišete. Podigla je šolju i prinela je usnama.

Stanko gleda kako Veronika ispija kapućino i oblizuje penu sa usana. I on je bio znatiželjan da dozna zašto je njihova proza nazvana 'borbenom'. Niko od njih nije insistirao na ratnim temama, niko nije bio previše 'borben' u odnosu prema formi kratke priče, pa čak ni u jeziku, na izgled radikalno drugačijem od jezika prethodnih urbanih pisaca, nije postojalo nikakve posebne 'borbenosti'. Pomislio je da to kaže Veroniki, ali onda uviđa da bi trebalo mnogo toga da joj objasni, što ga mrzi u to lenjo prepodne, pa se odlučuje samo na nemarno sleganje ramenima. Umesto da odgovori, pita: A kako je u hrvatskoj prozi, ima li 'borbenosti'?

Hajde da se ostavmo književne teorije, predlaže Veronika i tegli se. Ima toliko drugih lijepih stvari i u ovako lijepom danu šteta je trošiti vrijeme na nešto drugo.

Stanko je pita na koje lepe stvari misli.

Veronika ne odgovora odmah. Saginje glavu, nešto mrmlja sebi u nedra i onda ga pogleda uz široki osmeh. Idemo odavde, kaže. Prvi put si u Zagrebu a trošiš vrijeme na ovu rupu. Hajde da ti malo pokažem grad.

Stanko Gvozdenov se u prvi mah buni, budući da je od ranog jutra na nogama, ali Veronika je neumoljiva, tera ga da ustane, hvata pod ruku i vodi ga prema katedrali upravo kada izbija podne.

*

Pet sati kasnije, Stanko se ruši na klupu i kaže: Ne idem dalje. Srce mu divlje udara, usta su mu suva, stopala bolna i otečena, čelo pokriveno kapima znoja. Ono što je počelo kao vesela šetnja pretvorilo se u pravu moru. Veronika ga, naime, nije samo vodila od spomenika do spomenika i od trga do trga, već ga je usput upoznavala sa svojim prijateljima, poznanicima, obožavaocima i, u jednom slučaju, sa devojkom koja je, prema njenim rečima, ljubomorna na nju samo zato što je provela noć kod njenog mladića. Veronika nije to poricala, ali je objasnila da je tada bila pijana, a kada je pijana, rekla je, onda nije ni za šta, ponajmanje za ono na šta ta devojka misli.

Stanko se pitao da li to da shvati kao nekakav nagoveštaj mogućeg razvoja događaja. Koriste li pisci, pitao se u sebi dok je Veronika verglala o Mimari, takve nagoveštaje u stvarnom životu ili su im oni na umu samo kada pišu? Nekoliko puta je namerno zaostajao iza Veronike, s namerom da je bolje odmeri otpozadi, ali ona kao da je to znala i, čim bi on zastao, počinjala je da se vrti i okreće mu nasmejano lice.

Sve to, svi ti ljudi i mesta, male i velike galerije, plac na kojem je trebalo da se podigne sinagoga, popularni kafići, knjižare i ulice znamenitih ljudi, sve to je u tolikoj meri iscrpelo Stanka Gvozdenova da je mogao istog trena da zaspi tu, na klupi, koja se, govori mu Veronika, nalazi ispred knjižare Booksa. Kultna knjižara, kaže Veronika, ovamo se pisci dolaze pokloniti čitaocima jer Booksa diktira tko je 'in' a tko 'out'.
Ja sam sigurno 'out', pomalo mrzovoljno konstatuje Stanko, budući da dolazim iz Srbije.

Vidjet ćemo, kaže Veronika i nestaje u knjižari. Vraća se nekoliko minuta kasnije, zajedno sa mladom ženom koju predstavlja kao upravnicu ili vlasnicu. Stanko nije siguran koju reč je upotrebila jer je grupa mladića, u kojoj su svi pili pivo, upravo zagrajala.

Mlada žena spušta ruku na Stankovo rame i vikne: Pjesnici, malo tiše!
Šta, pita Stanko, svi oni su pesnici?

Ne, odgovara mlada žena, jedan je dramski pisac. Onda stisne Stankovo rame i kaže: Imali smo desetak vaših knjiga, ali sve su prodane još prije nego što ste došli. A danas je telefoniralo bezbroj ljudi, valjda svi oni koji su sinoć bili u 'Močvari', tako da na listi čekanja ima dvadesetak osoba.

Kaži mu onda, podstiče je Veronika, je li 'in'?

Ako je netko 'in', onda je to Stanko Gvozdenov, kaže mlada žena i stiska mu rame. Jeste za pivo, pita ga, ili, možda, za kavu.

Čaj, kaže Stanko, imate li čaja?

Stiže, odgovara mlada žena i vraća se u knjižaru.

Jedan od pesnika – ili je to, možda, dramski pisac – pozove Veroniku i ona mu priđe. Dok joj nešto žustro govori, ona se stalno osvrće prema Stanku, kao da strepi da bi on mogao da ode. U tom trenutku Stanko ugleda Veronikinu sestru, Valentinu, kako se približava knjižari. U prvi mah, zapravo, on misli da odjednom duplo vidi i oseti kako ga ispunjava nemir, ali onda se seti da su one bliznakinje, što ga smiruje. Valentina mu čak maše, iako je na samo tri-četiri koraka od njega; Stanko, međutim, ne može da uzvrati jer mu neko tada donosi šolju čaja. Stanko oseti miris mente, koji inače ne podnosi, ali nema gde da spusti šolju već je dodaje Valentini. Zatečena tim potezom, Valentina prinosi šolju ustima i glasno srkne vruć čaj, iako je, dok se približavala, zamišljala kako će ući u knjižaru i naručiti hladno pivo. Stanko ustaje, nudi joj da sedne na klupu, zatim odlazi u knjižaru i vraća se sa flašom piva. Pivo nije hladno, što Valentina ne zna. Ona jedino zna da je dobila čaj od mente, koji joj je opekao usne i koji uopšte nije htela da pije, i sa zavišću posmatra Stankov grkljan koji se pomera gore-dole dok on, zabačene glave, ispija toplo pivo. Veronika, koja se po ko zna koji put osvrće prema Stanku, primećuje Valentinin pogled, koji sasvim ispravno protumači kao izraz njene spremnosti da zavede Stanka, te naglo napušta pesnika – ili, možda, dramskog pisca – i kreće prema svojoj sestri. Valentina, i dalje opsednuta hladnim pivom, ne skida pogled sa Stankovog grla i oblizuje se. Iako je u pitanju hitar pokret, nekoliko osoba primećuje njen jezik, uključujući Stanka, koji je upravo iskapio pivo; Veroniku, koja bi joj ga najradije iščupala; mladu ženu, vlasnicu ili upravnicu, koja puši ispred ulaza u knjižaru; čoveka koji gura kolica za bebu i koji se sasvim slučajno tu zatekao; Zorana Ferića koji se, pre desetak minuta, pozdravio sa Romanom Simićem i krenuo kući putem koji vodi pored Bookse; i, napokon, devojku u knjižari koja sve to gleda kroz izlog i koju niko ne poznaje. Toj devojci se Valentinin jezik toliko dopadne da naglo ustaje i izleće napolje. Pritom naleti na lakat mlade žene, vlasnice ili upravnice, kojoj od udara ispada cigareta i otkotrlja se ispod klupe, te ona, pognuta, krene da je traži i, kada je ugleda, klekne da bi je dohvatila. Veronika, koja stupa besno prema svojoj sestri, ne primećuje ispruženu nogu mlade žene, vlasnice ili upravnice, sapliće se i naleće na Valentinu. Odgurnuta, Valentina gubi ravnotežu, mlatara rukama, šolja sa čajom od mente uzleće visoko, okreće se i izliva na Stanka Gvozdenova koji, što od izenađenja što od vreline kapi čaja na licu, vrisne i skoči sa klupe pravo u naručje Zorana Ferića. Za trenutak, u savršenoj tišini, njih dvojica se gledaju oči u oči, a onda Ferić ispusti Gvozdenova, koji se kao krpena lutka sroza na tlo.

Ubio si ga, vikne Veronika, ubio si srpskog pisca!

Nisam znao, brani se Zoran Ferić. Nisam znao ni da je pisac a kamoli Srbin. Uostalom, kaže Zoran nakon što osmotri Stanka, on uopće nije mrtav. Gleda me i, evo, čak je namignuo.

Stanko je stvarno namignuo, ali samo zbog toga što mu je neka trunka upala u oko. Ni on sam ne zna zašto se tako opustio i skliznuo na zemlju. Možda je u pitanju umor, možda glad, možda je jednostavno hteo da privuče nečiju pažnju – šta god da je, rado bi ustao, međutim, svi samo govore i niko mu ne pruža ruku. Jedino se Veronika naginje nad njega i teši ga, kaže mu da će sve biti u redu, da uopšte ne treba da brine. Dok to govori, njene grudi se jasno vide u izrezu majice i Stanko ne može da natera sebe da prestane da ih gleda. Ako je prsluče belo, misli Stanko, da li je i ostali donji veš beo? Ili je, ipak, moguća neka kombinacija? Ponovo mu na pamet pada devojka na biciklu i njene crne gaćice, s tim što ovog puta pokušava da se priseti psovke koju mu je uputila nakon njegovog vriska. Možda to i nije bila prava psovka, možda je upotrebila neku kletvu iz svog rodnog kraja, negde na primorju ili u Slavoniji? Život je pun nepoznanica i neizvesnosti, to je, sasvim sigurno, jedina poznata i izvesna stvar u vezi sa životom. Tada tek primećuje da se nad njim njiše drugačiji par dojki i shvata da je Veronika ustupila svoje mesto Valentini. Rado bi, misli Stanko, popričao sa bliznakinjama o tome koliko im se dojke razlikuju, ali nešto mu govori da na tome mora još da radi jer će mu, ako se ne bude potrudio, veče najverovatnije proći u razgovoru sa Zoranom Ferićem koji je upravo kleknuo pored njega i pipa mu puls. Ako prestanem da dišem, misli Stanko, možda će mi i puls stati. Odmah shvata da je to potpuna besmislica, izvlači ruku ispod Zoranovih prstiju, uspravlja se i kaže: Sada mi je mnogo bolje.

Eto, kaže Zoran Ferić, nisam ga ubio.

Ali, mogao si, uporna je Veronika. Ona je nekada pohađala kurs kreativnog pisanja kod Zorana Ferića i nikada mu nije oprostila, bez obzira na pohvalnu recenziju koju joj je napisao, što je pred svim polaznicima kritikovao neke od njenih ranih proza. Sada, kada je lako videti da srpski pisac ipak nije mrtav, njeno interesovanje naglo popušta. Smiješno je, premda istinito, misli ona, da bi ga više voljela da mu se nešto desilo, jer bi za to mogla da okrivi Zorana Ferića, možda i nekog od kritičara koji nisu dobro ocijenili njenu prvu knjigu. Nikada neću voljeti Zorana Ferića, misli ona, uvijek će mi biti draži Roman Simić, mada ne toliko kao Edo Popović. Onda pogleda Stanka Gvozdenova, koji i dalje leži na betonu, s tim što ga sada okružuje grupa pesnika (dramski pisac je otišao), od kojih mu jedan drži glavu dok mu drugi prinosi flašu piva.  Vrijeme je da odem, pomišlja Veronika, okreće se i odlazi.

Valentina jedina obraća pažnju na njen odlazak. Prvo pomisli: Srbin je samo moj, a onda primeti mladu ženu, vlasnicu ili upravnicu, koja ponovo puši pred vratima knjižare. Njen pogled je, uverena je Valentina, uperen na Stanka, a način na koji ga gleda, dužina pogleda i poluspušteni kapci (da ne pominje cigaretu, taj falusni predmet, koji izazovno drži palcem i kažiprstom) nepobitni su pokazatelji da ima razloga za brigu.

Pesnici su do tada pomogli Stanku da ustane i odmah, čim je stao na noge, dali su mu novu flašu piva. Stanko Gvozdenov otpije dva-tri gutljaja, ali ovog puta je oprezniji i ne namerava da je odmah celu popije. Osvrće se na sve strane ne bi li video Veroniku, no nje nigde nema. Kada ugleda Valentinu, načas pomisli da je Veronika, mada to kratko traje i on brzo uviđa svoju grešku. Valentina, Veronika, misli Stanko, nema tu neke razlike, odnosno, ne bi trebalo da je bude kada je reč o bliznakinjama. Da je sada kod kuće, u Beogradu, probao bi da nađe podatke o tome koliko su blizanci doista slicni. Mora da postoji neka statistika, uveren je Stanko, danas se sve zna, premda mu ne bi smetalo da se i bez ikakvog predznanja približi Valentini.

Sve to je doprinelo da se Zoran Ferić osetiti strašno usamljenim. Do malopre su bili spremni da ga linčuju, a sada, kada  se pokazalo da nema potrebe za linčom, niko više ne obraća pažnju na njega. U kakvim mi to vremenima živimo, pita se Zoran Ferić, da li smo to stvarno zaslužili i koliko će to potrajati?

Teška su to pitanja i sva je sreća da ih on ne izgovara naglas. Izazvala bi pravu pometnju i u nju bi se upleo svako ko misli da ima nešto da kaže na te teme, a to je praktično cela hrvatska populacija. Stoga se Zoran Ferić odlučuje da ćuti i da ide kući. Ako sada krene, ostaće mu dovoljno vremena da napiše stranicu-dve, možda čak tri. Ali, pre nego što krene, mora nekim gestom da pokaže srpskom piscu da nema ništa protiv njega i odlučuje se za laki zagrljaj i tapšanje po leđima.

Stanko Gvozdenov odgovara istim takvim zagrljajem i tapšanjem, pa čak ponudi Zoranu Feriću da ga isprati do ugla.

Ta ponuda načas zbuni Ferića, premda je ipak odbije. Nesporazum je izglađen, nema potrebe za daljom intimizacijom. Stoga samo mahne i krene prema svom domu.
Gledajući kako se udaljava, Stanko Gvozdenov takođe oseti strahovitu usamljenost. Uostalom, svi prozaisti su otišli i oko njega su samo pesnici, ne računajući Valentinu i upravnicu ili vlasnicu koje, to se zna, ništa ne pišu. Šta je tu je, pomišlja Stanko, i prilazi Valentini, zatim zajedno prilaze upravnici ili vlasnici koja ih pogleda i kaže da su lijep par.

Valentina se nasmeši, dok Stanko, nesiguran da li je dobro čuo, stavlja desni dlan iza uha.

Lijep ste par, ponavlja upravnica ili vlasnica knjižare. Zatim pomišlja kako se od nje više ništa ne očekuje, okreće se i odlazi. Dok se udaljava, u prvi mah joj je čudno zašto ide tako rano, obično ona ostaje do samog kraja, ali ovog puta sve je drugačije, ne zna kako i ne zna zašto, a što se nje tiče, ne mora ni da zna kako i zašto se neke stvari dešavaju, život je dovoljno zapetljan i bez toga, ne treba ga više opterećivati, nije život kamila ili mazga pa da na njega trpaš sve što stigneš, život je plemenita životinja, dobar kao pas i svojevoljan kao mačka, i čim je pomislila na mačku, upravnica ili vlasnica oseća kako joj se oči pune suzama, jer je upravo istekla godina dana kako je njenog omiljenog mačora pregazio auto i to na njene oči. I to na moje oči, ponavlja naglas upravnica ili vlasnica iako nikog nema u blizini ko bi mogao da je čuje. U tom slučaju, misli ona, mogu i da pevam. I u prvi mah tiho, zatim sve glasnije, ona počinje da peva 'Kućicu u cveću', stari šlager sa opatijskog festivala, bez obzira na to (ili, možda, upravo zbog toga) što odjednom uviđa da više ne zna gde treba da ode, u Palmotićevu ili na Tomislavov trg ili, pak, u Preradovićevu, sve su adrese iste i nijedna nije tačna, i tada takođe shvata da se tako završava priča koju je Stanko Gvozdenov prethodne večeri pročitao u 'Močvari', da je ona, po  svemu sudeći, postala lik u njegovoj priči, osuđena na večno lutanje gradom, kao duh, kao gnom, kao vetar koji i dalje ne zna da čita.

Za to vreme, Stanko i Valentina se skidaju polako, odnosno, polako skidaju jedno drugom delove odeće, uz neprekidno kikotanje. Valentini se dopada ono što vidi kod Stanka; Stanku se dopada ono što vidi kod Valentine. Možda bi bilo bolje da ima veće sise, misli Stanko, ali nikada on nije bio preterano izbirljiv u Beogradu, pa što bi sada izvoljevao u Zagrebu? Osim toga, i dalje se nada da će im se Veronika kad-tad pridružiti, što bi eliminisalo svaku zamerku na račun veličine dojki. Njegova veličina, međutim, sasvim odgovara Valentini, s tim što ona, pre nego ga uzme u usta, kaže: Jako ti je tužna ona priča, ali ipak bih je voljela ponovo pročitati.

Tiše malo, čuje se Veronikin glas iz druge sobe, upravo je čitam.

I kada im se malo kasnije pridružila, na obrazima su joj se još videli tragovi suza. Stanko posegne da ih obriše, ali Veronika mu zadrži ruku. Ostavi ih, kaže, suze ne bole. I legne potrbuške, odigne malo guzove u vazduh, osvrne se prema Stanku kojeg, zbog suznih očiju, vidi duplo i kaže: Sad, sad može, sad.