Na pitanja kao što su da li dečki plaču ili šta biva kad srednjoškolke bodre strane vojnike, kakva je u stvari nemilosrdna šefica u domaćem ogranku multinacionalke, u koje vreme je najbolje umreti u bolnici a da vam se lekar ne naljuti, da li se javiti na oglas ženi koja traži svog roba... i mnoga druga odgovaraju:
Denis Mikan, Peter Landerl, Ksaver Bajer, Zofi Rajer (Austrija), Angel Igov (Bugarska), Aleksandra Čvorović, Šejla Šehabović, Melina Kamerić (Bosna i Hercegovina), Mima Simić, Dario Rukavina (Hrvatska), Eniko Daraboš (Mađarska), Goran Petrović, Vasa Pavković, Slobodan Tišma, Petar Čongradin, Ivan Potić, Marko Vidojković (Srbija)
A kako to da ja nisam pozvan na festival? Znate li vi...
KIKINDA SHORT je za vrlo malo vremena uspeo da postane ozbiljan festival čiji se poziv ne odbija lako, ma koliko da je pozvana osoba priznata u svojoj sredini. Iskreno, takvom uspehu se ni mi kao organizatori nismo nadali, barem ne u ovako kratkom roku. Kao dokaze uspeha izbegli bismo navođenje brojnih pohvala jer, em nije pristojno hvalisati se, em smatramo da o značaju festivala najbolje govori uvređenost onih koji na njemu nisu učestvovali.
Iako nesklon pedanteriji, ovog puta sam pažljivo izbrojao četrdeset i šest neprijatnih situacija nastalih kao posledica nepozivanja izvesnih, paaaa, recimo, pisaca. Svega je tu bilo, od diskretnih navođenja svojih kvaliteta do direktnih pitanja tipa "a kako ja tu da upadnem", od besa što prikrivamo konkurs do psovki što nekoga nismo pozvali iako ispunjava, ili je barem ubeđen da ispunjava, i više nego dovoljno uslova da bude učesnik. Od 'slučajnih' zatrpavanja inboksa novim pričama, preko neprijatnog čašćavanja po kafanama stigli smo čak i do izjava izvesnih autorki da im sve što je ljudsko nije strano i da se u to možemo uveriti ako ih pozovemo. Sve ove situacije bismo svakako želeli da izbegnemo, a opet ne možemo a da ne priznamo da nam, ma kako komplikovale našu svakodnevicu, ipak prijaju jer dokazuju, doduše na vrlo čudan način, da činimo pravu stvar i na pravi način.
S druge strane, da ne privlačimo samo osobe labilne psihe i pomalo sklone devijantnom ponašanju govori 26. jun 2007, dešavalo se u bašti SKC-a, autori su, pored čitanja bili 'zamoljeni' da pomeraju binu, vuku stolice, fingiraju čitanje pred imaginarnom publikom jer TV ekipe nisu mogle da sačekaju na dolazak one prave. Još smo ih angažovali za pridržavanje stola koji se ljulja, što opet ume da bude nezgodno ako na njemu stoji videoprojektor, a da ni ne pominjemo marfijevske slučajeve da svi kompjuteri crknu tri dana pred festival, zaneme neophodni telefoni bez ikakve nade da će biti popravljeni iako direktor PTT šalje tri ekipe da utvrde kvar (ne, nit su ga utvrdili niti popravili, telefon je sam proradio dva dana nakon festivala). Vrhunac je usledio na samoj promociji kad je jedan od prevodilaca izgubio sočiva tik pre nego što je trebalo da rukovodi kretanjem prevoda po video bimu te je namrgođenom Ljubiši ostalo da se uzda u svoje oskudno poznavanje stranog jezika preostalog sa davnih jadranskih letovanja ili pak u sećanje prevodioca koji sedi uz njega, ali ne vidi ni belu mačku, a kamoli tekst koji ide po platnu, dakle, sve su to problemi sa kojima smo se bez i najmanje naše želje susreli, ali su autori bili više nego raspoloženi da nam pomognu, a publika je i nakon tri sata čitanja tražila da čuje bis.
Sve ove neprilike ćemo svakako ispraviti već ovog leta, nismo ni previše zabrinuti zbog njih. Pre nam se čini da se njihov nastanak može porediti sa prebrzim izrastanjem deteta kom odjednom postanu tesni i odeća, i sopstveno telo. Jačanje organizacione strukture festivala je nešto na čemu svakako radimo, ali ipak ne bismo voleli da festival postane potpuno profesionalizovan i hladan, te svesno želimo da se izvesna doza spontanosti sačuva kako bi okupljanje i dalje imalo izvestan šarm improvizacije. U nešto manjoj meri, ako je moguće.
Pre toga bi valjalo ponoviti neke stvari kako bismo brojku od 46 protestanata smanjili na razumnu meru. Na festival se ne dolazi preko konkursa već isključivo preko preporuke selektorske komisije. Identitet iste je brižljivo sakriven kako bismo ih poštedeli situacije da im se okreću ture pića do besomučnosti, te kako bi selektori mogli da donesu odluke trezveno i bez ikakvih pritisaka. Ako nekog već treba opijati do besvesti, tu smo mi kao organizatori da podnesemo sve žrtve koje se od nas zahtevaju.
Festival je, pre svega, usmeren na mlađe autore, one koji su rođeni tokom sedamdesetih ili, još bolje, tokom osamdesetih godina. Pošto se držimo pomalo anahronog stava da je književnost stvar kontinuiteta i da ipak, bez obzira na genijalnost 'novih' ništa ne kreće ab ovo, pozivamo i ne toliko mlade autore, ali samo, samo u sledećim kategorijama: specijalni gost (što je na drugom festivalu bio Slobodan Tišma), počasni gost (Vasa Pavković) koji je doveo gosta iznenađenja (Gorana Petrovića). Kod ovakve koncepcije se nekako ispostavilo da smo nesvesno učinili nepravdu generaciji rođenoj šezdesetih godina jer su oni negde između mlađih i ne toliko mladih pisaca. S toga ćemo se ubuduće truditi da stvar donekle popravimo tako što ćemo uključiti i nekog od autora iz ove generacije. Bez obzira na godine starosti, na festival se svakako poziva i jedan kikindski pisac u ulozi domaćina. Takođe, bez obzira na godine i mesto rođenja, za svakog od pozvanih autora nužno je da ima već izgrađenu kratkopričašku karijeru, bilo kroz samostalne zbirke bilo kroz kontinuirano pojavljivanje u prestižnim književnim časopisima.
Pri odabiru zemalja-učesnica vodili smo se sa dva praktična kriterijuma. Jedan se tiče olakšanja međusobne komunikacije pa je fokus usmeren ka državama u kojima su još u upotrebi ostaci nekadašnjeg srpskohrvatskog jezika. Ali, sa rastom festivala, narastaju i naše ambicije, te se sve više okrećemo 'daljim' zemljama i čini nam se da će engleski jezik, na sreću ili na žalost, sve više čuti na narednim okupljanjima. Drugi kriterijum kojim smo se vodili bio je afirmacija jezika nacionalnih manjina, pre svega mađarskog jer ova nacija čini znatan broj stanovnika severnog Banata. Omogućavanje manjinama da dođu u neposredan dodir sa kreativnim kretanjima u matici donosi korist ne samo njima, nego i većinskoj populaciji kroz priliku za bolje upoznavanja sa kulturom svojih najbližih suseda. Pored ova dva prioriteta pri izboru učesnika, hteli smo, takođe, da omogućimo i potpuniju prezentaciju mlađe prozne scene neke od zemalja koja nam nije najbliži sused. Ove godine zemlja-specijalni gost bila je Austrija i za nju se nismo odlučili sasvim slučajno. Pored odličnih autora, Austrija predstavlja kapiju Evrope za zemlje koje se nalaze jugoistočno od nje, te je povezivanje sa njenim književnim institucijama i piscima jedan od najboljih načina za širu afirmaciju balkanskih literatura.
S druge strane, pozivanje po jednog autora iz zemalja kakve su Bugarska, Slovenija ili Makedonija omogućava kulturnu i jezičku šarolikost kojoj težimo, jedino što se mi kao organizatori osećamo tužno pošto smo svesni da će se već na narednom okupljanu čuti sasvim drugi jezici, ali ta tuga nikako nije uslovljena nedostatkom želje da ponovo vidimo drage osobe, već lošom ekonomskom situacijom.
Ali da se vratimo vedrijim stvarima. Malopre pomenuta afirmacija kao i međusobno povezivanje autora su stvari na koju obraćamo najviše pažnje. Već na narednom festivalu, pored istog broja autora biće pozvan i značajan broj 'ljudi iz senke', odnosno, osoba koje same nisu pisci kratke proze, ali svojim pozicijama i uticajem mogu da podrže one koji to jesu. Stoga ćemo ubuduće pozivati i prevodioce sa b/h/s jezika, urednike književnih časopisa i izdavačkih kuća, novinare kulturnih rubrika... kako bi sami stekli uvid u najnovija kretanja u kratkoj prozi i doprineli daljoj popularizaciji kako pisaca, tako i samog žanra. Na tome je već nešto i urađeno u 'sopstvenoj režiji'. Naime, tekstovi učesnika su u proteklih godinu i po dana (od kada je organizovan prvi festival) objavljeni u makedonskim časopisima Naše pismo i Razgledi, bugarskoj Alteri, mađarskoj Fosiliji, hrvatskom Kaosu i Zarezu, dok je kraljevačka Povelja čak na korice jednog od svojih brojeva stavila šerpe za kuvanje ajvara po upečatljivom lajtmotivu iz priče Meline Kamerić. Pored ovoga, vesti o festivalu su se pojavile u brojnim stranim časopisima, dnevnim listovima i sajtovima, a kao značajan primer može se navesti i putopis Petera Landerla štampan u prestižnom bečkom magazinu Literatur und Kritik gde su iznete prvobitne predrasude o Srbiji, kao i kasniji utisci sa ovog kratkog putovanja. Na taj način Festival ispunjava i jedan od neknjiževnih ciljeva, promociju Srbije i jačanje pozitivne slike o našoj zemlji jer, da se ne lažemo, kada bi, ne samo Srbija, već i Vojvodina, a pogotovo grad udaljen od prestonice kao što je Kikinda, dobila priliku da bude predstavljena takvoj publici i na tolikom prostoru.
Što se knjige tiče, oni koji su upoznati i sa zbirkom sa prvog festivala uočiće da smo ovog puta tekstove štampali samo na 'našem' jeziku, za razliku od one prethodne koja je bila četvorojezična. Shvatili smo da se uslovi distribucije i prodaje nekomercijalnih izdanja svode uglavnom na gepeke automobila i svestan rizik knjižara, te smo odustali od skupih poduhvata koji ne donose odgovarajuće efekte. Isto tako, napomenuli bismo da priče koje ste pročitali nisu skupljene s nekakvim namerama o ‘antologizaciji’, već je izbor bio uslovljen različitim okolnostima. Naime, bilo nam je bitno da ove priče po prvi put budu objavljene u ovoj knjizi (dok smo dozvoljavali da istovremeno/prethodno budu objavljivane i u književnim časopisima). S toga su se oni autori kojima je nedavno izašla zbirka našli u, donekle, nezavidnijem položaju pošto su mogli manje da ponude od nekih kojima je knjiga bila tek 'work in progres'. No, bili zatečeni ili ne, ono što KIKINDA SHORT želi da postigne jeste presek stanja mlade prozne scene i sigurni smo da dvojka, kao uostalom i ona multijezička sasvim dostojno oslikava ono ponajbolje što se na njoj može naći. I jedva čekamo da vidimo čega sve još tu ima.
Do sledećeg pričanja,
Srđan Papić, koordinator projekta
Kikinda Short jedini je festival kratke priče u Srbiji. Do sad su održana njegova dva izdanja na kojima je sudjelovalo ukupno 29 autora iz devet europskih zemalja.
Knjigu Kikinda Short - dvojka objavila je Narodna biblioteka 'Jovan Popović'.
