dizajn plakata: Zoran Ðukić (www.zorandjukic.com)
Godišnji književni festival udruge Kulturtreger i kluba Booksa od 2005. svake godine ugošćuje mlade književnike iz zemalja regije (od Austrije do Grčke) koji do sad nisu objavljivali u Hrvatskoj. Cilj festivala je hrvatsku publiku upoznati s najnovijim događanjima na književnim scenama susjednih zemalja te uspostaviti književnu razmjenu između gostiju te domaćih književnika i izdavača. U suradnji s književnim kritičarima iz gostujućih zemalja svake godine Booksa predstavlja jednu nacionalnu scenu, a nakon Bosne i Hercegovine, Slovenije, Crne Gore i Bugarske, na jubilarnoj petoj Reviji malih književnosti predstavit će se književna scena Srbije. Književni kritičar Teofil Pančić odabrao je osmero prozaista, pjesnika i pjesnikinja koji će gostovati u Zagrebu, Rijeci, Zadru i Dubrovniku od 6. do 10. listopada. Oni su: Andrija Matić, Borivoje Adašević, Daniel Kovač, Oto Oltvanji, Srđan Papić, Srđan V. Tešin, Dragana Mladenović i Dana Todorović.
Izbornik Teofil Pančić u tekstu naslovljenom 'Osmero protiv entropije' objašnjava svoj izbor.
Osmero protiv entropije
Rata više nema, ali mir je daleko; socijalizam je propao, ali i tržište je koješta; postmodernizam se istrošio, ali ni nazad se ne može tek tako; stari, a živi, dosadni su, sredovečni zbunjeni, a mladi naporni u svojoj gorljivosti da rasteraju i jedne i druge, što je prizor koji odbija darvnističkim prostaštvom.
Tako mi, Anno Domini 2009, izgleda Srbija, tako izgleda srpsko društvo i tako naročito izgleda srpska književnost, puna potrošenih paradigmi koje se vrte uprazno proizvodeći mrtve papirne fazane koji uzalud lete iznad naših glava (a ipak ni jedan ne pada; samo iz njega ispadne ponešto, pa se razlije po prolaznicima), željna nečega Velikog Novog, koje pak uporno ne dolazi. Naravno, pojavljuju se zakonomerno sezonska otkrića: bljesnu danas, nestanu sutra. A publika ionako ne mari: tu je Dan Brown, tu je Ljiljana H. Ð., tu je ovaj ili onaj dobitnik NIN-ove nagrade; šta ćeš više?!
Tako to nekako izgleda, bar iz mog ugla. Nikada još u post-YU periodu srpska književnost nije imala neku Veliku Priču koja bi je pogurala, prenula, ništa slično eruptivnom postratnom talasu u Bosni i Hercegovini ili FAK-u u Hrvatskoj, od kojeg su neke koristi imali i oni koji su ga mrzeli. Ponekad ti se učini da književnost ne može ubediti druge da je, ovde i sada, i dalje relevantna, jer ni sama u to ne veruje.
Pa dobro, šta onda uopšte predstavlja ovaj mali, priručni i revijalni izbor iz jedne male književnosti? Ovo je jedna od mogućih reprezentacija – za kvalitet jamčim, no to ne znači da ne može biti drugih dobrih, možda i boljih izbora – onih koji se odupiru entropiji iz (sad mi nešto izgleda) možda i prekomerno sumornih uvodnih pasusa na jedini način koji se broji: dobrim pisanjem.
Oni i one nisu nikakva grupa, pravac, kružok, serkl, izam, škola, pokret; ne znam poznaju li se međusobno, vole li se ili glože, čitaju li se, i pravo da vam kažem – baš me briga. Ovde su zarad svojih individualnih talenata, i to ne onih obećavajućih (treba se posebno čuvati pisaca koji 'obećavaju') nego ostvarenih, mada znam da će većina njih tek napisati svoje najbolje knjige, što je sasvim u redu.
Bio sam, khm, brutalno prisiljen na striktno poštovanje dobnog limita od četrdeset godina starosti, zbog čega ovde nema nekih pisaca koji bi ovom i ovakvom izboru prirodno pripadali, a koji su stariji samo godinu, dve ili tri – to su pisci poput Lasla Blaškovića ili, recimo, Igora Marojevića. Kao što nema ni Srđana Valjarevića i Marka Vidojkovića, jer su objavili knjige u Hrvatskoj. Naposletku, nema ni – biću tako slobodan – najbolje savremene srpske pesnikinje Ane Ristović, ni eksplozivnog Uglješe Šajtinca ili kivnog Saše Ilića (obojica su izdanci prelomnog pripovedačkog generacijskog izbora Psećeg veka) jer nisu mogli da dođu.
Zato je tu, međutim, Borivoje Adašević, pripovedač i romansijer koji predstavlja možda najsuptilniju stranu istog tog Psećeg veka; ili Srđan V. Tešin, koji predstavlja njegovu možda najzaigraniju stranu, i koji je svojim poslednjim knjigama pokazao kako se na jednoj uslovno 'postmodernističkoj' matrici može izgraditi Priča daleka svakom lagodnom eskapizmu. Negde između njih svoj put probija Srđan Papić, pripovedač koji se priči posvetio ne samo kao pisac, nego i kao spiritus movens časopisa i festivala nove proze. Danijelu Kovaču, pak, nije bilo dovoljno da bude rock'n'roll star, nego je u svom čudesnom proznom prvencu i intrigantno neobičnom drugencu obojio savremenu srpsku prozu – u kojoj je reč 'urbano' jedna od najbesmislenije izraubovanih – posve drugačijom bojom i senzibilitetom. Njegov je panonski sabrat Oto Oltvanji počeo kao žanrovski pisac – horror i tome srodno – ali je prevashodno romanom Crne cipele zahvatio daleko šire, ne napuštajući sasvim osnovni pravac. Dana Todorović banula je pravo niotkuda pred čitaoce i potpuno ih osvojila originalnim proznim iskazom, bezbedno udaljenim od svake tematsko-izražajne pomodnosti. Dragana Mladenović manifestativno odbija da vas šarmira svojom vibrantno angažovanom, a ponekad i do 'dokumentarnosti' hiperrealističkom poezijom koja upotrebljava, prerađuje i devastira totalizujuće jezičke kalupe, ali to će (mislim, glede šarmiranja) ipak biti jače od nje. Naposletku, Andrija Matić nas je dobro uplašio svojom političkom antiutopijom Šaht, vizijom buduće Srbije kojom udruženo vladaju komesari i popovi. Hm, antiutopija? Dobro, nećemo sada o tome...
Njih je, dakle, osmero, i imaju krajnje ozbiljne namere. Proverite zašto; nećete poželeti da vas puste pre nego što vam sve priznaju.
Teofil Pančić
Ovogodišnja Revija malih književnosti organizirana je uz podršku Gradskog ureda za kulturu Grada Zagreba, Ministarstva kulture, Nacionalne zaklade za razvoj civilnog društva i SKD Prosvjeta, a suorganizator Revije je SU Klubtura.
