Utorak
03.02.2015.

Žuti taksi




Extra_large_albahari
Foto: Ralf Roletschek / Flickr
A+ A-
Šta ne sanjam i šta mi se ne događa
 
Moj taksista je nesrećan. Kladio se na mene i izgubio je. "Jebiga", kaže mi dok ulazim u njegov automobil, "kako je moglo da se desi da ne dobiješ Ninovu nagradu? Uložio sam veliku kintu u tebe a ti – ništa!"
 
Piljim ispred sebe kao pravi krivac. Onda pokušavam da svalim krivicu na drugoga. "Nisam ja odlučivao o tome ko će biti izabran. To se nije znalo do poslednjeg trenutka."
 
"Do poslednjeg trenutka", kaže taksista, "malo sutra. Hoćeš da mi kažeš da ti nisi unapred znao rezultate glasanja?"
 
To mi pruža novu priliku za samoodbranu. "Da sam znao, zašto bih te podsticao da se kladiš na mene? Uostalom, ja nisam ni znao da se kladite. Da si me pitao, možda bih ti dao bolji savet." 

Moj taksista je i dalje nesrećan. "Dobro, recimo da si u pravu. Ali kada uđeš u izbor za neku drugu nagradu, očekujem da me blagovremeno obavestiš o budućim rezultatima."
 
Grčim se na sedištu kao kakav miš. Još malo nedostaje pa da doista postanem uveren da sam ja kriv što moja knjiga nije dobila nagradu. Rado bih upitao svog taksistu da li su se i u drugim prilikama kladili na to ko će biti dobitnik glavne nagrade. Odjednom shvatam svu važnost književnosti za takozvani običan svet. Knjiga im u stvari pruža mnogo više zadovoljstva nego što mi uopšte mislimo. Ne moraju čak ni da ih čitaju, dovoljno je da se klade na njih.

Moraću ubuduće da uzmem to u obzir, ali jedno je već sada sasvim jasno: postmodernizam u tim nadmetanjima nema nikakve šanse. Sada sa potpunom izvesnošću mogu da kažem da je postmodernizam mrtav i da je svet u stvari onakav kakvog ga opisuju pisci realističkog prosedea. Niko ne želi da bude razigran i neozbiljan, svi su tvrdokorne pristalice dikensizma, tolstojevštine i dostojevštine. Pa dobro, ako tako mora da bude, neka bude. Pogledam taksistu i pitam ga da li je on za tvrdi realizam i neiskrivljenu sliku sveta.
 
Moj taksista nekoliko trenutaka češka bradu a onda šapne, kao da mi otkriva najveću tajnu: "Ja ću uvek ostati karverovac. Njegova Katedrala je najlepša priča koja je ikada napisana.Šta ti misliš o tome?"
"Šta ja mislim o tome? O čemu?"
"O tome o čemu pričamo kada pričamo o ljubavi?"
 
Gledam pravo ispred sebe u sve gušći beogradski saobraćaj. Ovakav taksista ne postoji nigde na svetu. Nikada ga neću, pomišljam, napustiti. 
"Znam", kaže taksista. "Ni ja neću nikada napustiti tebe."    
 
Šta čitam
 
Za one koji brinu šta pisac čita kada nije pisac, evo malog izveštaja. Trenutno se na mom noćnom stočiću nalaze sledeće knjige:

Restart: Panorama nove poezije u Srbiji. Gotovo pet stotina stranica o najnovijim pesničkim imenima u Srbiji u izboru Gorana Lazičića
 
David Bezmozgis: Slobodan svet, prvi roman darovitog kanadskog pripovedača. 
 
Dve knjige o jevrejskom getu u Veneciji. 

Zoran Pilić: Nema slonova u Meksiku, knjiga priča zagrebačkog pripovedača uz koju se sanjaju bolji snovi.   

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
POVRATAK NA VRH STRANICE