Utorak
18.11.2014.

Pisac u Zagrebu




Extra_large_43624846_a826f20f11_z
Medeski Martin & Wood (Foto: Peter PZ / Flickr )
A+ A-
7.11.2014.

Polazimo, moj kum Miša i ja, rano ujutru. Minibus koji je došao po nas već je pun. Ostala su još samo dva mesta: jedno u putničkom delu i jedno pored vozača. Ja odlazim među putnike, a kum Miša se penje i seda pored vozača. On vozi brzo, možda ponekad i prebrzo (bar za moj ukus), ali vozi pažljivo i vozilo je potpuno pod njegovom kontrolom. To me smiruje i opuštam se. Istog trena počinje da mi se spava, što znači da počinjem da se borim sa svojom glavom  koja ima tendenciju da pada na desno rame putnika koji sedi pored mene. 
 
Vozimo se u tišini sve do granice, gde načas počne uobičajena vreva dok svi tražimo svoje pasoše. Nakon što policajci i carinarnici obave svoje poslove, kombi kreće dalje, a među putnike uvlači se tišina.Jedino u nekom treutku nečiji mobini telefon najavi dolazak poruke. Malo kasnije čuje se i potvrda poslatog odgovara.
 
To je to! Sve do Zagreba, a tamo nas minibus ostavlja ispred hotela 'Internacional'. Ulazimo. Skoro je podne i naša soba još nije pripremljena. Savetuju nas da ostavim stvari u garderobi hotela i da malo prošetamo. Ostavljamo torbe i izlazimo. Napolju, međutim, pada kiša i mi se ponovo vraćamo u hotel, dobijamo ključ od sobe. Ključ dakako nije ključ već magnetna kartica, ali jezik je uvek brži u takvim situacijama, izgovara tako. Na primer, mnogi još uvek govore 'ploča' iako u rukama drže, recimo, najnoviji CD grupe Will Bernard Trio.

Kum Miša viri kroz prozor i kaže da je kiša prestala da pada i da možemo da odemo negde na kafu, Odmah prihvatam njegov predlog, jer sam malo nervozan. Naime, večeras treba da govorim studentima Filozofskog fakulteta, a još nisam odlučio šta da im pričam.
 
Možeš da im pričaš šta god hoćeš, teši me kum Miša. Gotovo identične reči čujem malo kasnije kada stigne Tomislav B. koji je organizovao moj dolazak u Zagreb. Na kraju zaključimo da je najbolje da on vodi razgovor sa mnom. Pokazalo se da je to bio dobar izbor, s obzirom na to da je razgovoru prisustvovao samo mali broj studenata.
 
Posle toga, opuštena večera, povratak u hotel i tonjenje u san.
 
8.11.2014.

Posle obilnog doručka, kako se to obično kaže, kum Miša i ja odlazimo u grad. Miša je služio vojsku u Zagrebu pre tridesetak godina i, naravno, priseća se raznih epizoda iz vojničkog života. 
 
Oh, te vojničke priče iz jednog drugog vremena! Ta nostalgija za gradom ili palankom u kojima smo služili vojni rok. Ali, ako je tako, pitam naglas i kuma Mišu i sebe, zašto je moja priča o jednoj grupi vojnika u banjlučkoj kasarni toliko obojena krvlju, bukom i besom?
 
Vratimo se u Zagreb, gde oko nas tutnje tramvaji dok hodamo prema Martićevoj i Booksi. Tu, u Booksi, uvek sam srećan, uvek se unapred radujem susretu sa tim prostorom kojim upravljaju Mika i Vanja. Tu je u igri sigurno neka čarolija, nešto što opčini posetioce i navodi ih da budu verni Booksi. Proverio sam to i na mom kumu, i utvrdio da je magija Bookse stvarna. Zagreb za njega nije više samo grad u kojem je kao vojnik ostavio deo svog života, već i grad u kojem se nalazi Booksa.
 
Posle toga odlazimo na ručak sa Tomislavom B. i potom na odmor u hotel. Moramo da se pripremimo za večeras, za ono zbog čega smo došli, za koncert veličanstvenog jazz fusion trija, Medeski Martin & Wood, pojačani gitaristom Paulom Scofieldom.
 
(Nastaviće se)

***


Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
POVRATAK NA VRH STRANICE
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu. Hvala što prihvaćate kolačiće i pomažete portalu!