Utorak
14.10.2014.

Pisac u Veneciji




Extra_large_03_venecija
Foto: Adrian Murphy / Flickr
A+ A-
U Veneciji sam! U Veneciji sam! Došao sam nekim drugim povodom koji nema ni najmanju vezu sa svetom književnosti. Reč je o nabavci što kvalitetnijeg semena za travu u dvorištu i ispred kuće. Dojadila mi je ona trava koja raste u čvorovima, ostavljajući praznine između njih. Neko mi je onda preporučio da to seme potražim u Italiji. Seo sam u automobil i krenuo prema Trstu, ali kada sam mu se približio, odlučio sam da produžim u Veneciju, ali sada ću ovde stati jer tekst počinje ozbiljno da liči na neku moju priču. Nikako ne uspevam da prestanem da fikcionalizujem svoj život tako da ću početi priču na sasvim drugi način, onako kako su se stvari doista odigrale.
 
U Veneciju sam došao da bih učestvovao u jednom zanimljivom projektu. Naime, Venecija se sprema da 2016. godine proslavi 500. godišnjicu od osnivanja venecijanskog Geta. Geto je formiran na zahtev tadašnje jevrejske zajednice koja je tražila bar neku meru zaštite od povremenih napada na njene članove. Jevreji su morali da prihvate ograničenja, ali su zato dobili mogućnost odbrane od brojnih neprijatelja. Geto je tokom narednih vekova igrao razne uloge: bio je bezbedan kutak, bez straha od antisemitskih izgreda; mesto bogate razmene kulturnih vrednosti, kako između raznih jevrejskih zajednica tako i između jevrejske zajednice i okolnih kultura; sirotinjska, zapuštena četvrt i, na kraju, u današnje doba, jedna od turističkih atrakcija u gradu u kojem svaki kamičak predstavlja atrakciju.
 
Sve to sam čuo od Šaula Basija, profesora komparativne književnosti na ovdašnjem univerzitetu, koji zagovara obnovu venecijanskog Geta koji bi, po njemu, mogao da se preuredi kao svojevrsni kulturni centar. Šaul Basi je zamislio program za dovođenje pisaca iz celog sveta koji bi ostali neki kraći period, a potom da, po povratku kući, napišu tekst koji je inspirisan posetom jevrejskom Getu. Nije važno da li je u pitanju pesma ili priča ili esej, smatra Šaul Basi, najvažnije je da ta dela pokažu da je duh Geta i dalje živ, te da potvrde da bi njegova obnova dala podsticaj ne samo jevrejskoj kulturi, već i kulturama zemalja u bližem i daljem okruženju...
 
Šta sanjam?
 
A šta drugo mogu da sanjam u Veneciji osim vode, mnogo vode?

Šta pišem i šta čitam?
 
Zapisujem neke nepovezane rečenice. Zapisujem ih na uskim listićima, izvađenim iz neke stare beležnice. Uvijam ih u rolnice, kao Jevreji svoje molbe Gospodu. Jevreji te poruke guraju u pukotine između kamenova Zida plača, a ja svoje ostavljam gde stignem. Neko će ih možda jednom pročitati.
 
A ja čitam jednu istoriju venecijanskog Geta, ne bih li tako ubrzao pojavljivanje one rečenice bez koje ne može ništa da počne.
 
Šta gledam i šta slušam?
 
Gledam i slušam svoje prvo venecijansko nevreme. Lepo je, uzbudljivo. Sve vreme sam očekivao da će nas odneti vetar, ali ništa od toga. Ni vetrovi nisu ono što su nekada bili, a bogami, ni ja nisam ono što sam nekada bio. Svakom svoje, zar ne?

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
POVRATAK NA VRH STRANICE