Utorak
31.05.2016.

Pisac je lovac




Extra_large_albahari_cat
Foto: Sam Simpson / Flickr
A+ A-
Približavamo se kraju. Drugim rečima, krajnje je vreme da priznam da nikada nisam verovao u dnevnike jer nikada nisam došao do verodostojnog odgovora na pitanje ko je onaj ko ispisuje dnevnik. Da bih odgovorio na to pitanje morao bih prvo da dobijem zadovoljavajući odgovor na pitanje ko uopšte piše, odnosno, u čije ime govori glas koji piše (odnosno, tačnije rečeno, u čije ime govori glas čiji diktat tako voljno i spremno ispunjavam)?
 
Naravno, to je sada već klasično pitanje oko kojeg se vrte hiljade i hiljade stranica metaproznih i postmodernih dela od kojih se retko koje doista približilo odgovoru na gornja pitanja. 
 
Da li time želim da kažem da sam još pre nego što sam počeo da pišem ove tekstove znao da neću uspeti da dospem ni do kakvog odgovora i da ću samo ispisivati zaludne mantre koje mi neće omogućiti nikakav uvid u pravo lice moga stvarnog bića?
 
Da, o da!
 
Da, kako da ne!
 
A šta sam drugo mogao da uradim? Mogao sam, kao možda najveći književni mag – Vladimir Nabokov, odmah da priznam i kažem: "O, moja Lolita, još samo rečima mogu da se igram!” Drugim rečima, mogao sam da istaknem da je jedina stvarnost koja postoji zapravo stvarnost ovog teksta, te da i vi, poštovani čitaoci, postojite samo u onoj meri u kojoj postoje ovi tekstovi. Kada prestanem da ih pišem, prestaćete i vi da postojite. Možda jedini način da sačuvate svoje postojanje jeste da upamtite što god možete više od ovih tekstova, jer dokle god oni budu postojali u vama, vi ćete postojati u njima. Njihova stvarnost je vaša stvarnost, i obratno, naravno…
 
Pomišljam da bi u skladu sa tim prava definicija pisca mogla da glasi: pisac je lovac. Lovac koji lovi čitaoce i voli sa njima da se igra. Neke pripitomi, neke oslobodi i vrati u divljinu u kojoj ih je ulovio, nekima odere krzno i napravi od njega bundu i šubaru, neke jednostavno pojede, a neke ostavi tamo gde ih je uhvatio u klopke ili ranio. Njihovi krici još se dugo čuju, pogotovo kada pada noć ili sviće novi dan, ali pisac-lovac se ne obazire na njih. Nema on (ili ona, zašto da ne) vremena za gubljenje – treba, naime, postaviti nove zamke, tj. napisati nove tekstove, duboke kao bunari i guste kao živo blato, u koje će čitaoci upasti i ostati. 
 
To je sada posebno važno jer nikada nije bilo ni manje čitalaca ni više pisaca-lovaca. A kako stvari stoje, prvih će biti još manje u budućnosti, tako da će verovatno na kraju postati zakonom zaštićena vrsta, dok će drugi po svemu sudeći na kraju, u nedostatku bolje lovine, proganjati jedni druge…
 
Okreni-obrni, sve nas čeka ista sudbina: svi smo, naime, plod nečije mašte i trajaćemo onoliko koliko taj neko bude trajao. Eto, to sam već rekao, a ponavljanje je pouzdan znak istrošenosti neke ideje. Zato ću se ovde zaustaviti. Svima je potreban mali predah. Pogotovo onome koji je sve nas – i ne pitajući za dozvolu – zamislio u dnevniku koji se bliži svom neumitnom kraju.

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
POVRATAK NA VRH STRANICE