Utorak
20.01.2015.

Istočno nebo, zapadno nebo




Extra_large_booksa_j
Foto: Matt Chan / Flickr
A+ A-
Ovde, pod istočnim nebom, dolazak Nove godine se najčešće povezuje sa rekapitulacijom prethodne godine. Nabrajaju se uspesi, zaboravljaju se neuspesi, rečju, veselju nikad kraja. Tamo daleko, pod zapadnim nebom gde sam proveo poslednju trećinu svog života, dolazak Nove godine najčešće se povezuje sa donošenjem odluka i zaveta o onome što će čovek tek uraditi u godini koja je pred njim. Većina tih odluka nikad se ne ostvari, a sam običaj se često posprdno prikazuje u filmovima i televizijskim serijama.

Ali šta jedan pisac može da obeća sebi u godini koja dolazi? On može da objavi odluku da će, slično njegovoj ženi, ostati na određenoj telesnoj težini. Ili da neće više do u besvesti jesti noću mlevenu Plazmu začinjenu medom. Ali to nisu prave odluke kojima bi on trebalo da teži. Jedna od tih pravih odluka je da nikada, doslovce: nikada, ne postane član nijedne političke partije. A druga je da nikada, doslovce: nikada, ne prihvati ponudu vladajuće partije da zameni nekog svog kolegu na mesto koje mu je upravo oduzeto.

Dobro, reći će dobronamerni čitalac, pa šta onda treba pisac da zaželi, šta nam to taj David pokušava da kaže. Kao osoba koja dobro poznaje Davida mogu sa sigurnošću da kažem da David uopšte ne pokušava da kaže bilo šta. On samo zapisuje tekst koji se otvara pred njim i za koji u stvari ne pruža nikakvu odgovornost.

Pokušaću međutim da ga navedem da prestane da misli o sebi da je zlatnorečiv. Dovoljan nam je Jovan Zlatousti. David samo pokušava da unese malo razigranosti u tekst koji bi po prirodi stvari trebalo da bude mnogo sumorniji i odbojniji. Dakle, evo šta je David zapisao kao svoje odluke za godinu koja nam dolazi, koja je već zapravo tu sa nama nekoliko nedelja. 

Pre svega, David priželjkuje da tokom 2015. godine završi svoj novi roman koji za sada ima oko pedesetak stranica dovršenog teksta i radni naslov Danas je sreda. U ovom romanu David nastavlja da se suočava sa stvarnošću na način koji je mnogo bliži književnom postupku primenjenom u romanu Životinjsko carstvo nego u onim pomodnim postmodernim kalamburima kojima je pokušavao da zasmeje svet.

Nećemo da govorimo o sadržaju romana jer – dopustite nam da to kažemo – pisci su sujeverna čeljad i boje se da će se tekst istrošiti ukoliko se previše o njemu govori pre samog čina pisanja. 

Druga odluka odnosi se na još nezapočetu novelu sa radnim naslovom 'Ljubavna priča o teniskom laktu Ralfa Samuila i ušnih hrskavica igračice rukometa Ljubinke Špajić'. Ova novela, iako je zamišljena da ne bude preterano duga, trebalo bi da spoji vreme delovanja institucija Inkvizicije u Veneciji sa današnjim trenutkom u kojem gorenavedeni junaci otkrivaju mogućnosti ljubavi uprkos svojim boljkama i uprkos činjenici da Venecija nepovratno tone. 
 
Treća odluka se, naravno, odnosi na zdravlje. U njoj se David Albahari obavezuje da će svakog dana prošetati zemunskim kejom od hotela Jugoslavije do Šarana i nazad. U tom činu dopušteno mu je da ukoliko iznad Dunava bude duvao jako hladan vetar da, umesto te putanje, ide centrom grada, to jest od Karađorđevog trga do Muhara i nazad. 

Četvrta odluka je u stvari sportska iako se može pripisati i zdravstvenim. Reč je naime o redovnom vežbanju Tai-ćija. S tim što je za tu odluku potrebno razrešiti jedan problem koji ometa dobar rad. A to je činjenica da u Beogradu, koliko nam je poznato, nema mesta gde mogu da se nabave dobre patikice za Tai-ći. 
 
To bi uglavnom bile autorove najznačajnije odluke za 2015. godinu. On mora ovde da ukaže na činjenicu da posle ovih glavnih odluka sledi čitav niz malih odluka za koje on već sada zna da najverovatnije neće moći uopšte da im se posveti. Recimo, trebalo bi da sredi svoju zbirku maraka. Ima u njoj nekoliko stotina poštanskih maraka sa crtežima i fotografijama raznih vrsta ptica koji bi trebalo klasifikovati prema određenim kriterijumima.

Trebalo bi takođe da se srede police sa knjigama. Taj beskrajni vavilonski zadatak koji nikada ne može tačno da se uradi. Doduše, najveći problem u sređivanju biblioteke jeste činjenica da je David Albahari negde čuo ili pročitao da samo prave ljudske picajzle imaju knjige sređene po azbučnom redu. Uprkos tome on je sređivao knjige po azbučnom redu, ali sada je shvatio da je izgubio bitku.

Knjige se same tokom dana ili tokom noći, ko bi to znao, premeštaju s police na policu kao da žele da se nađu bliže jedna drugoj zbog nekih sličnosti ili razlika. Tako se Berhardove knjige skoro svake večeri penju u blizinu knjiga divnog pesnika Tomaša Šalamona, kao da žele da podele tugu što Šalamon nije više sa nama. Međutim te iste Šalamanove knjige viđene su u društvu Silvije Plat koja se neumorno smejala nekim njegovim komentarima sve dok nisu ugledali moj oštar pogled a onda su oboje zaćutali. 

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
POVRATAK NA VRH STRANICE
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu. Hvala što prihvaćate kolačiće i pomažete portalu!