Utorak
11.12.2018.

Život u zanimljivim vremenima

naslov knjige Neispričane priče autor Rajko Grlić
izdavač Hena com godina izdanja 2018.



Extra_large_1200px-10_soviet_invasion_of_czechoslovakia_-_flickr_-_the_central_intelligence_agency
Praško proljeće 1968. (Foto: Wikipedia)
A+ A-
Rajko Grlić je do raspada Jugoslavije snimio sedam dugometražnih filmova, a među njima Samo jednom se ljubi, U raljama života i Čaruga definitivno su postali kultna ostvarenja. Nakon toga je ovaj reditelj, producent, scenarista, profesor, bard filmske umetnosti apstinirao čitavu deceniju jer su ga hrvatske vlasti u nezavisnoj Hrvatskoj uzele za zub, da bi kasnije iznedrio Karaulu i Ustav Republike Hrvatske, vrlo verovatno nove egzemplare za buduće generacije. 
 
Međutim tema ovog teksta nisu filmovi slavnog režisera već njegova knjiga Neispričane priče koju je region video u svom zagrebačkom i beogradskom izdanju, koja je u najmanju ruku privukla pažnju filmskih radnika i zaljubljenika u film, ali i širu publiku. Ova po mnogo čemu specifična knjiga koncipirana je poput leksikona filmskih pojmova, izraza, fraza i citata na engleskom jeziku ispraćenih prevodom, ali i povezanom pričom. Upravo su priče, kojih ima doista više nego što možete zamisliti dok čitate ovaj osvrt, delovi jedne velike slagalice koja se može uistinu i celovito sagledati samo kada pročitate knjigu do kraja te napravite prostorni i vremenski sklop svega u svojoj glavi. 
 
Ako ste spremni da uronite u lavirint satkan od priča, objašnjenja, autobiografskih sekvenci, izmišljenih događaja, uobrazilja, osvrta, ispovesti, znajući pritom da izlaza nema, onda možete slobodno prionuti stranicama i uživati u golemoj količini podataka. Grlić piše o filmovima, scenarijama, kinematografiji generalno, o glumcima, producentima, montažerima, filmskim radnicima, statistima, motivima u filmovima, ali i o prijateljima, ljudima, političarima, režimima, o sebi, svojoj porodici itd. To su priče koje je autor sam doživeo, za koje je čuo da su ih drugi doživeli, koje su drugi pričali, o kojima su treći svedočili, priče koje su treći pričali drugima da su se dogodile četvrtima. U tim pričama nalazi se neverovatni amalgam ličnosti poput Formana, Lucića, Dežulovića, Tesle, Tita, Tuđmana, Karanovića, Muhammeda Alija, anarhista iz Valencije, producenata iz Londona, Praga, Udbinih agenata, autorove uže i šire familije pa sve do policajaca na raznim graničnim prelazima. 
 
Ova kraća ili duža pripovedanja autor počinje svojim leksikonskim abecedarijumom od ukupno 164 filmska pojma, od recimo Animal moves, Black wave, Bollywood preko In memoriam, Deliverance, Foley, Rules of the game, ređajući tako do Wrap party čime zatvara svoj vrtlog centripetalnosti. Čitava knjiga ima postmodernističku strukturu jer je teško definisati žanr, ali se ipak sve priče mogu podeliti na podvrste, i to na događaje ili pripovesti po kojima je Grlić želeo snimiti film (ali iz ovih ili onih razloga nije uspeo), na zgode i nezgode sa poznanicima iz svog faha, na značajne kolege kojima autor posvećuje posebnu pažnju (kao što su Srđan Karanović, Paolo Magelli, Ante Tomić...), te na osvrte o sudbini i specifičnosti njegove uže i šire porodice.
 
Čitajući ovo delo, pored informacija, zanimljivosti i dubine empirijskog habitusa autora, nameće se i jedna druga dimenzija knjige, reklo bi se implicitna, ali izuzetno značajna ravan kojom Grlić kreira svu polidimenzionalnost svog ostvarenja. Neispričane priče predstavljaju zbir pamfleta o identitetu, traganju za istim i o tragovima istog koje je autor zapisujući svoje beleške (od kojih je knjiga i nastala) bacao poput mrvica kako bi se reverzibilnim putem (putem autobiografije, što ova knjiga u biti jeste) tom pitanju indentiteta ponovo vratio. 
 
Potraga za indentitetom ogleda se i u najbanalnijim opaskama poput one u kojoj otac Branka Cvejića pita Grlića: "A šta ste vi u stvari?" do filozofske dileme da li je autor svoje nomadstvo pretvorio u svoj dom jer mu je kofer postao jedini sigurni apartman. Pripovedajući o tome da li ste Hrvat, Srbin, Jevrejin, komunista sve do toga kako vas mesto boravka definiše, autor koketira sa složenicom identiteta, pokušavajući katkad da simplifikuje stvari do moguće banalizacije.    
 
Ništa manje značajna dimenzija knjige jeste i činjenica da ona predstavlja svojevrsni spomenik nekoliko razdoblja, ili svedočanstvo i omaž epohalnim promenama na našim prostorima i šire. Pored toga što možemo čitati o šezdesetosmašima u Pragu, teroristima iz ETA pokreta, o belim knjigama jugoslovenske službe, crnim listama neprijatelja hrvatske države, o Holivudu iz one i ove epohe, o uticaju češkog filma na jugoslovenski itd. možemo jasno detektovati i turbulencije političko-društvenih sistema kod nas i širom sveta. Sa jedne strane je konstantno prisutan partikularni (Grlićev) doživljaj društvenih promena uz neizbežna egzistencijalna pitanja, kao i dilema o ostanku ili odlasku; opet na drugoj strani nalazi se zgusnut prikaz događaja čija koncentracija na male periodne parametre prevazilazi kapacitet ljudske adaptacije. 
 
Samim tim u egzistenciji jednog čoveka na ovim prostorima stanu i posleratna Jugoslavija i moderna Jugoslavija i raspad Jugoslavije i nacionalistička post-Jugoslavija i nepodnošlji apatični postmodernizam neoliberalnosti koji danas živimo. Svega toga ima u Grlićevim pričama, koje je upravo postmodernistički razbacao po knjizi. Ta nabacanost ili samo prividna haotičnost podseća na tobogan, a naracija se po vremenskim i prostornim koordinatama kreće velikom brzinom. Premda se katkad doima kao voz koji može iskočiti iz šina, ipak se konzistentnost dela ne narušava do samog kraja. 
 
Konzistentnosti autora suprotstavlja se nestabilnost, hirovitost drušvenog poretka u kom on obitava. Iz ovog dela Grlića gotovo iskače sva banalnost nacionalizma, šovinizma, konzervativizma, klerikalizma i svih tih -izama koji stoje s onu stranu umetničkog modusa razmišljanja i življenja. Možda najbolji primer stupidnosti nacionalističkog diskursa jeste ime Čaruga koje su nosile i hrvatska i srpska jedinica u istom ratu.
 
Ova knjiga je generalno izuzetno interesantna, što zbog zanimljivih informacija, što zbog Grlićevog suptilnog humora, ali nije podjednako dobra u svim segmentima. U delovima kada autor prepričava priče o kojima nije uspeo da snimi film može se nazreti pomalo trivijalnost tonaliteta, dok takođe može za oko zapeti i insistiranje na elitistički bekgraund autora te stihijsko provlačenje mondenog pogleda na svet. Naravno da Grlić ima puno toga za reći i istaći, ali se katkad stiče utisak da su neke beleške tu samo kako bi potcrtale značaj rediteljeve ličnosti, te se omakne i poneki gotovo trivijalni podatak kao što je onaj da u stanu u kom je umrla autorova prabaka sada stanuje Ivo Josipović. (str. 192)
 
Mora se apostrofirati edukativnost ovog štiva, čemu svedoči ogroman korpus informacija, te se može reći da je ova knjiga pravi leksikon filmske umetnosti. Tu bih istakao deo Cinema's Exiles II (str. 46) gde Grlić priča kako su Miloš Forman i Ivan Passer pobegli iz Čehoslovačke. Pored ove može se naći u Grlićevim redovima sijaset drugih zanimljivih dogodovština, ali ostaje utisak da je primarna značajnost Neispričanih priča upravo ono neispričano, podtekstualno, implicitno, a to je pre svega filozofska dimenzija. Nju čini svedočanstvo jednog umetnika koji nehotice i hotimično svojim redovima ukazuje na sunovrat nekih civilizacijskih vrednosti, na činjenicu da smo kao čovečanstvo u nekim segmentima skrenuli sa prtine, da i pored toga što nam informatička revolucija nudi mnoge valjane odgovore, mi za njih nemamo dobra pitanja. 
 
Na koncu ova nam knjiga pored ostalog svedoči o neupitnosti nekih vrednosti do kojih je čovečanstvo Tantalovim mukama došlo, a kojih se katkad vrlo lako odriče.
POVRATAK NA VRH STRANICE
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu. Hvala što prihvaćate kolačiće i pomažete portalu!