Utorak
22.10.2019.

Zamka privlačnih korica

naslov knjige Krivo je jugo autor Nataša Dragnić
izdavač Fraktura godina izdanja 2019 prevoditelj Željka Gorički (njem)



Extra_large_lifebelt-1463428_960_720
A+ A-

Kada sam letos u Booksi dogovarala o čemu ću sledeći put pisati, nisam znala ko je Nataša Dragnić. Među gomilom mojih knjiga nalazilo se i Frakturino ukoričeno izdanje njenog romana Krivo je jugo. Knjiga je bila upakovana u celofan, pa nisam mogla da je prelistam, ali korice su bile među najprivlačnijim koje sam u skorije vreme videla (dizajnirao ih je Mislav Lešić). Na njima se, između ostalog, nalazio i portret devojke, koju sam, nesvesno, shvatila kao samu autorku. Tizer sa zadnje strane najavljivao je priču o grupi mladih Nemaca koji dolaze na Brač kako bi spremili predstavu, a onda počinje da duva jugo koji zakovitla i njihove privatne odnose. To se manje-više uklapalo u ono što sam već zamislila. A to što sam zamislila bila je alternativna, ali prijemčiva književnost, možda čak neka malo drugačija, jadranska i topla Sali Runi.

Ko je devojka na korici i dalje ne znam, ali autorka je spisateljica rođena 1965. godine koja je knjigu napisala na nemačkom i 2016. je objavila pod nazivom Der Wind war es. Zaista, na početku romana, grupa Nemaca, predvođenih Hrvaticom Barbarom, stiže na Brač, u gostinsku kuću Barbarine tetke Julije. Pored amaterskih glumaca-studenata Katrin, Lise i Michaela, tu su i reditelj-bivši novinar Anton i pisac komada Stefan, Barbarin dečko. U Julijinoj blizini živi i Toma, prijatelj Julijinog pokojnog muža koji je u nju zaljubljen. Situacija se, ipak, zakuvava mnogo pre nego što počne da duva vetar koji navodi na ludosti: do 37. stranice (a roman počinje, u stvari, na 7. stranici) imamo suze čak tri puta, u potpuno odvojenim situacijama, a takođe i jedan "prvi poljubac". On se dogodio između povređenog Michaela, u koga je zaljubljena Katrin, i Lise, dok su provodili romantične trenutke na balkonu ispred kuće.

Michael je povređen tokom vožnje ka litici na kojoj se kuća nalazi. Iako će se njegove "rane", pa čak i moguća potreba za plastičnom operacijom, pominjati više puta tokom romana, njegov pad iz kombija, a time i njegove povrede, opisane su jednostavno ovom rečenicom: "Odjednom se Michael poskliznuo i pao, i ostao ležati na rubu ceste." (str. 12.) Na ovom primeru uočava se opšta tendencija: ono što je teško (ili dosadno) pripovedati jednostavno se preskače, ili se pak taksativno navodi. Na primer, mnogo kasnije, kada u nenajavljenu posetu dođu Lisin otac Jens i Michaelov skrivani dečko Simon, nakon Lisinog negodovanja: "Julija je tješila tužnog oca, pomislivši pritom kako ni ona ni Toma nisu roditelji. Odjednom ju je to rastužilo." (str. 135.) Ova tema s tom se rečenicom i napušta, da bi se na nju vratilo još nekoliko puta, pa i na kraju romana, kada Toma i Julija prosto izjave da će usvojiti dete. Iako je razumljivo da se Julija baš tada rastuži što nema decu, kao i u svim sličnim situacijama u romanu, to je veoma nezgrapno ispripovedano, jednostavno tako što je rečeno, umesto da je prikazano kao integralni, ili čak glavni momenat scene.

Nakon što Nikola, dečko koji plovi u blizini kuće, pokupi Barbaru koja se previše udaljila od obale, nastaje (još jedan) ljubavni trougao. Posmatrajući njegov susret sa Stefanom, Lisa pomisli – "čisti teatar". (str. 63.) Naravno, ovde se radi o aluziji na nastojanje junaka da naprave predstavu. U skladu s već pomenutom tendencijom da se izbegne ono što je teško, u romanu nema gotovo ništa od predstave koja je motiv za dolazak na ostrvo, iako je junaci sve vreme pripremaju. Saznajemo samo da je njena tema preljuba, a da su uloge podeljene tako da otprilike odgovaraju stvarnim odnosima među glumcima. Lisin komentar je s čitaočeve tačke gledišta ironičan: čitav roman zaista je "čisti teatar", "previše je drame" (str. 91.), ali u lošem smislu.

Ne može se reći da ličnosti nisu individualizovane: autorka je očigledno sposobna da locira npr. Stefanovu dosadnu hvalisavost, Antonov alkoholizam, Barbarino pomalo pokroviteljsko ponašanje, itd. Ipak, ona to što vidi ne uspeva poetski da uobliči, kao što se kaže. Svi likovi su poput marioneta, njihovi pokreti, misli i reči previše se detaljno navode: "Barbara se zaputila u svoju sobu, Katrin se na trenutak zamislila, a zatim požurila u Michaelovu sobu, zatvorila vrata za sobom. Lisa je sjela za stol, Anton nije mogao odvojiti pogled od podivljalog mora, usne su mu se micale, no ništa se nije čulo. Nikola je sjeo pokraj Lise, uzeo je za ruku, lagano je stisnuvši, ali nijedno od njih dvoje nije progovorilo ni riječi." (str. 88.) Možda ovo deluje kao izuzetak, ali u stvari se ponavlja iz stranice u stranicu romana.

Još naporniji za čitanje su dijalozi, nepotrebno opterećeni propratnim neupravnim govorom: "’Što?! Pa smiješno je’, pravdao se Stefan i pridružio Barbari. ‘Donesite tekstove’, bilo je sve što je Anton imao reći na to." (str. 106.) Neupravni govor je ovde višak, naročito s obzirom na tok književne istorije, odnosno savremenu književnost, koja je takve komentare davno odbacila.

I kada se radi o prostoru, i kada se radi o emocijama, čitaocu ne ostaje ništa da zamisli. Kada pročita mnogobrojne reči, one se u njegovoj glavi, paradoksalno, pretvaraju u neku vrstu pantomime, nemog filma. Takođe, jezik, kao i dešavanja, preplavljeni su patetikom, od prve do poslednje stranice romana. Iako se dogodi nekoliko poljubaca, povreda, a na kraju čak i smrt, sve je to raštrkano po čitavom tekstu jer nedostaje osećaj za strukturu. Bilo šta se može dogoditi bilo kad, a najčešće – prerano. Na 57. stranici ljube se Julija i Toma. Pre toga, Anton naprasno pita Barbaru voli li ona Stefana, a potom izjavljuje kako ga Julija, u koju se već zaljubio, razume.

Budući da su mu junaci još uvek strani, o njima ne zna gotovo ništa, čitalac ima osećaj da je knjiga koju čita u stvari drugi nastavak neke sage. Kasnije, kada stignu Jens i Simon, Lisin otac udari Antona nakon što je ovaj poljubio Juliju, navodno jer Julija taj poljubac nije želela. Ubrzo je i sam poljubi, da bi posle toga zaista zgranuo čitaoca dobacivši Juliji na izlasku iz sobe kako "oba njihova imena počinju na J". (str. 159.)

Usled svega, čitalac je emotivno ispražnjen i prezasićen već posle tridesetak stranica romana. Njegovo "finale" trebalo bi da predstavlja iznenadna smrt jednog od junaka, ali ona je ispričana istim tonom kao i doslovno bilo šta u romanu. Čitamo, na primer, kako je "šest pari očiju zurilo u Stefana u nevjerici". Ta je rečenica zarad dramatičnosti izdvojena u zasebnom redu. Ali, ona ne govori o reakciji mladih glumaca na, recimo, pomenutu finalnu vest o smrti jednog iz družine. Radi se o rečenici koju čitamo na 74. stranici, i ona predstavlja reakciju na Stefanovo saopštenje da je prva knjiga o estetskoj hirurgiji napisana 1957. Bilo šta, pa i nebitna scena koja se iz romana može izbaciti, a da se u njemu ništa ne promeni, može se dogoditi bilo kad i pritom ispripovedati kao da je od presudne važnosti.

Roman pada najniže onda kada se bavi temom koja mu je potpuno neprimerena: ratom. Na početku, Barbara i Toma odlaze zajedno u kupovinu. Njih dvoje se znaju od Barbarinog detinjstva, ali ne bi se moglo reći da su bliski, naročito jer je Toma prikazan kao zatvorena ličnost. Pitanja koja mu ona tada postavlja čine da ona izgleda kao da ima barem deset godina manje, a čitaoca ostavljaju u neverici. Bez ikakvog pardona, ona prvo pita: "Hoćete li se vjenčati?" misleći na Tomu i Juliju, a nakon nekog vremena, iz vedra neba, i: "Kako je to izgledalo u ratu?" (str. 49.) Toma o ratu ne želi da razgovara, a njegovo emocionalno stanje se opisuje ovako: "Oluja u pogledu, unutra, iza očiju, koje su odbijale gledati. Uobičajena mahnitost, istrpljena. Obezglavljene riječi ugušene. Izbodene. Zadavljene. Priklane. Hroptavi udisaj, odsutan. Bezvrijedan život, ispraćen." (str. 50.) Pri kraju romana, i Jens nonšalantno pita Tomu o ratu. Onda Toma nakon više godina ulazi u more, da bi izašao "gol i bezbrižan, gol i novorođen" (str. 180.), očišćen od svakog sećanja na rat – kada ga Jens tokom igre istine ponovo pita: "Što je bilo najgore što si vidio u ratu?" (str. 197.) Toma mu odgovara da je – zaboravio.

Očigledno, roman Krivo je jugo pripada šund literaturi. Svet koji on prikazuje svet je bez stvarnih preokupacija i proporcija: sve ličnosti ponašaju se kao da imaju 15 godina, iako su neke starije od 40, a autorka ovu diskrepancu ne samo što ne prokazuje, već je upravo ni ne primećuje. Naravno, to ludilo nema baš nikakve veze s jugom: ta banalna, laka, bezbrižna sentimentalnost u koju se utapaju i suze koje prolivamo nad smrću, izgleda da je ono što šund literaturu čini privlačnom. Teme kao što su rat, homoseksualizam, odbačena deca, usvajanje, (potencijalno) samoubistvo, pa u krajnjem slučaju i preljuba, ovde postoje isključivo kako bi zaplet bio emocionalno zapaljiviji. Naravno, radi se o veoma jeftinim postupcima koji stvari čine jednodimenzionalnima – sasvim suprotno od dobre književnosti. Jednodimenzionalnost je ponekad potrebna kao odmor od stvarnog sveta – tako bar kažu. Ali, šund književnost onemogućava svojim konzumentima da stvarnost razumeju u svoj njenoj kompleksnosti, a prema Rolanu Bartu, tek na suprotnoj strani od konzumacije, nalazi se – revolucija…

Pročitavši ovaj roman, pogledala sam ponovo njegovu lepu koricu. Kada je došlo do toga da ozbiljni izdavači pakuju šund u fenomenalne radove talentovanih dizajnera, time zbunjujući čitaoce, naročito one koji se obaziru na spoljašnje arbitre vrednosti i nakon što su pročitali knjigu? Naravno da o knjigama ne treba suditi prema korici, ali korice upravo služe da nas navedu da o njima sudimo i da ih pročitamo (ili ne). U vezi s tim: kada u internet pretragu ukucam ime Nataše Dragnić, prvo što vidim su korice njenih romana u izdanju srpske Lagune. Ne ostavljaju prostora za zabunu.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.