Ponedjeljak
27.02.2017.

Stranputice Hollywooda

naslov knjige Tunel na kraju svjetla autor Franjo Janeš
izdavač Fraktura godina izdanja 2016.



Extra_large_decaf
Foto: Aris Vrakas / Flickr
A+ A-
Hollywood je čudo. Ko bi mogao pretpostaviti da ću 2017. leto Booksino započeti ovakvom rečenicom. Ali avaj, Hollywood je zaista čudo, s obzirom na činjenicu koliko je i u kojoj meri uticao na svetsku pop kulturu, pa čak i na subkulturu. Činjenica jeste da se i književnost na ovim prostorima nije pokazala kao imuna na diskurs koji proklamuje mašinerija sa one strane Atlantika. 
 
U prilog tome ide i najnoviji roman Franje Janeša, Tunel na kraju svjetla, s kojim ćemo se pozabaviti u ovom tekstu. Ako vam nešto znači, dok pišem ovo Trump je u drugom mesecu mandata za predsednika SAD-a, pa ako se po jutru dan poznaje, onda ćemo čekati još na to tunelsko svetlo koje zdušno prizivamo na ovim napaćenim, ničim izazvano ukletim književnim prostorima.
 
Tunel na kraju svjetla predstavlja četvrti roman Franje Janeša, pisca koji po godinama još uvek spada u mlade hrvatske autore prozne provinijencije. Radi se o romanu koji bismo mirna srca mogli svrstati u fioku žanra krimića, preciznije pseudokrimića koji pretenduje na to da bude "drama koja secira društvo", kako je sam autor izjavio u jednom intervjuu. Radnja romana razvija se oko četvero prijatelja koji žele saznati istinu o smrti njihovog prijatelja Vilija i njegovog misterioznog pada s jednog novozagrebačkoga nebodera. Premda proglašena za samoubistvo, ova smrt u svoj vrtlog nejasnosti upliće prijatelje, inspektora, pedofila i druge likove. Kroz radnju svedoci smo prikaza zagrebačke svakodnevice, osobito kroz protagoniste Ivu, Mihaela, Petra i Martu, te problema zagrebačkih gimnazijalaca i njihovog života u školi, sa roditeljima, simpatijama i ostalim adolescentskim ludorijama.
 
No, idemo redom i gredom. Kriminalistička potka na kojoj je zasnovana fabula romana u svojoj naratorskoj koncepciji odista nema značajnih propusta. Čini se da je autor pripazio i na sitne detalje te je poput odgovornog i marljivog holivudskog producenta pročešljao svoje štivo i lišio ga omaški u okretajima zavrtnja istog. Od trenutka kada smo ukopčani na radnju do poslednjeg poglavlja gde kao čitatelji dobijamo odogovore na gotovo sve nedoumice, svedoci smo konzistentnosti u priči. Nema 'deonica' na putu priče koji su suvišni ili nemaju funkciju u odmotavanju klupka iste. Dobijamo odgovor o detaljima Vilijinog pogiblja, odgovor na pitanje o nestanku Katarine, saznajemo kakva je uloga pedofila Davora T. te ubice Dade Košića, o suicidalnim namerama Perinog oca itd. Jednom rečju, kada zatvorimo koricu romana tvrdog poveza, imamo dojam da smo dobili odgovore na sva pitanja koje je početak priče iznjedrio. Ali ne lezi vraže, ili ako vam draže, možda je to samo deo kamuflaže. Problem nastaje ako postavimo stvari na drugačiji kolosek razmišljanja. 
 
Najočigledniji problem u romanu, makar meni, predstavlja podtekst iliti svojevrsno naravoučenje štiva. Premda kriminalistički žanr ne pretenduje na davanje društvenih pouka, već je kudikamo više okrenut konstataciji društvenih fenomena putem svog zapleta, Janeš se ovde odlučio da 'promuva' svoj filozofski transparent o društvu u kome živimo. Na tom transparentu zapravo nema ništa s čim se i sam ne bi složio: desekularizacija društva kao problem, nedostatak interesovanja mladih za obrazovanje, ksenofobija, šovinizam, homofobija kao realnost, te problem inkluzije skupina ljudi koji su razlikuju od većine.

Tu je Janeš kroz opise maloletnika, njiihovih roditelja, branitelja, kao i kroz žargon protagonista, te konstantno spominjanje veronauka gotovo u svakom značajnijem poglavlju, sjajno odradio deskripciju savremenih konstelacija hrvatskog društva, ali i mnogo šire. Međutim, postavlja se pitanje da li njegov roman po odabiru stila jezika, načina pripovedanja, romanesknog algoritma istog, te vrednosti koje su u prvom planu, ne ide zapravo u prilog takvom društvu? 
 
Nedavno preminuli Mark Fišer je na svom blogu k-punk vivesecirao te možda najpreciznije dijagnosticirao svet u kome smo zakasali: "Bivati u kapitalističkom realizmu kao svesno, kritičko biće, znači voditi neprestanu, kritičnu borbu protiv depresije, tačnije, neprestanu borbu protiv svih antidepresiva što ih nudi industrija koja ima dijagnozu 'kapitalistički realizam'... borbu protiv realnosti koja negira ono realno..." Kako je lepo objasnio Zlatko Paković: "Jer, šta je to depresija ako ne sveprožimajuće osećanje bezalternativnosti? Depresija je vera u kapitalistički realizam, koju prožima zapovest: Nema alternative!" Ona se danas uzima u obzir (i obzor) kao prva Božja zapovest. Prorok ove zapovesti nekadašnja je britanska premijerka Margaret Tačer. Izgovorila ju je rudarima u štrajku 1985. godine, potvrdivši neopozivost svoje odluke o njihovom otpuštanju. 
 
Takva bezidejnost u kojoj živimo uzrokuje i biva uzrokovana svim onim apokaliptičnim i infantilnim holivuskim filmovima o svim mogućim eshatološkim vizijama smaka sveta od meteorita, zombija, do kolektivne jalovosti i fertiliteta. To je Holivud, koji nam je nekad pokazivao kako može da izgleda federacija u Zvezdanim stazama, a koji nam danas jasno prikazuje kako spekulativna budućnost ustupa svoje mesto spekulativnoj prošlosti, a ona sama je po automatizmu (po defaultu, jel'te) crna i kataklizmična. Holivud je najveća fabrika depresivnog jer možemo lako zamisliti kraj sveta, ali nikako kraj kapitalizma, kao da će on sam nakon smaka sveta nekako nastaviti da bitisuje. 
 
Janeš kao autor je svestan depresivnosti i problema današnjice, i vešto je prožeo svoje protagoniste njome. Međutim, on se latio upravo holivudske alatke da nam tu depresivnost dočara i time je svoje delo svrstao u književnost koja povlađuje holivudskom diskursu predvidljivog, lako prijemčivog, lepršavog i nadasve zabavnog narativa. Jer kako se Holivud ne pretrže u svojim naporima da nam ponudi referencijalnost na paradigmu sadašnjosti, na bit problematike koju živimo, tako se i u Janešovom romanu ne mogu naći suvisli osvrti ili refleksije na ista ta pitanja. Jednom rečju, u ovom autorovom ostvarenju možemo zaroniti slobodno i bez mnogo razmišljanja te po primeru na Nikeov Just do it naprosto pročitati ga, progutati ga i nastaviti mirno dalje.  
 
Upravo zbog takvog postupka mi nećemo dobiti valjani odgovor na pitanje kako se Perin otac zaista osećao, zbog čega su srednjoškolci ksenofobični, homofobični ili zašto je nekome glavni hobi ogavno voajerstvo. Umesto toga dobićemo zanimljivu, zabavnu priču kojoj nedostaje dubina književne misli, samim tim validna motivacija protagonista i površnost njihove karakterizacije. Dakle, dobili smo nešto poput one famozne formulacije Alenke Župančič (koje i Žižek koristi) - kafu bez kofeina, love without the fall i sl. Prevedeno na književni jezik, pred nama je roman sa pričom bez romanesknosti. 
 
Upravo je to holivudska produkcija danas: prazna priča sa brzim promenama kadrova koji vam ne dozvoljavaju iole bolji uvid u fotografiju, kadriranje i ostale filmske elemente koji čine njegov kuriozitet. Tu vidim opasnost 'holivudizacije' ovog romana, a samim tim i čitave savremene književne produkcije. Književnost se oduvek menjala i prilagođavala duhu vremena, ali nikad nije prestala biti upravo to – književnost, jer bila žanrovska, trivijalna, klasična ili postmoderna, ona ne sme biti puko povlađivanje producentskim željama, jer tako prestaje biti autohtona. U tu klopku je svoje pero priklještio, čini mi se, i Janeš. Prilagodio je svoju priču lakoj ekranizaciji jer je svoj stil, svoje deskripcije te čitav naratorski postupak formulisao po uzoru na savremenu komercijalnu kinematografiju, čime je na koncu od svog romana napravio potku za komercijalne pokretne slike. 
 
Što se književnog postupka tiče, pripovedač u romanu je katkad omniscentan, a katkad prelazi u ruke nekih od likova, menjajući fokalizaciju i stil pripovedanja. Po svemu sudeći namera pisca je bila da nam ovakvim 'šiftanjem' približi protagoniste te da iz njihovog ugla pogledamo kako dotični svet izgleda. Narator je međutim tih, redak, ponekad čak i pomalo zbunjen, kao npr. u autoferencijalnom ispadu na 240. str: "Izavši u Velikoj Mlaki (ili je pravilno Mlaci?)" Dakle, autor nam je kao glavne protagoniste ponudio svakodnevne junake, tačnije srednjoškolce koje dotični događaj izbacuje iz rutine i ubacuje u vrtlog zbivanja. Ponudio nam je njihovu perspektivu pripovedanja, ali je zanemario važnost neutralne pozicije za rešavanje enigme. Poslednju glavu, koja nam otkriva neotesani i vrlo nesrećni pad Vilija sa visokospratnice, pripoveda nam isti onaj zbunjeni narator koji ima problema sa gramatikom jezika. Postavlja se zapravo pitanje, ko je narator, kakav je njegov kredibilitet i kolika je njegova verodostojnost? Čini mi se da je njegova uloga mogla biti čvršća i neupitnija, jer kada je već prisutan u toj ulozi morao bi biti upravo to, sveznajući, sveprisutni. 
 
Upitan je i opis inspektora Margetića (veoma simptomatičan odabir prezimena) koji nekako neuverljivo kroz svu svoju mrzovolju, lenjost i učmalost uspeva da se dokopa pravih odgovora na vreme. Na to možemo dodati i veoma škakljivu ulogu Perinog oca, penzionisanog branitelja sa pedofilskim intencijama, koji je u jednom trenutku lažni Vili na njegovom hakiranom Facebook profilu, a već u sledećem filozofski otac koji otkriva tajne odrastanja svome sinu. U tom desetom poglavlju romana postajemo svedoci jednog krajnjeg kompleksnog lika Perinog oca, koji nam čak i svojom složenošću ne može dati odgovor na pitanje kako je čovek (sa svojom ratnom istorijom i pedofilskom sadašnjošću) mogao tako lako prenebregnuti podatak da je jedan dečko poginuo nekoliko trenutaka nakon što je njega samog odvratio od samoubistva.
 
Roman je održao napetost, konzistentnost, zaplet i rasplet, ali to bismo mogli reći i za svaki drugi osrednji holivudski film. Radnja romana po sebi jeste intrigantna, ali je način njenog predstavljanja čitaocima u mnogome nalik holivuskoj ekranizaciji priče, što ukazuje na veliki uticaj mehaničkog i često predvidljivog holivudskog narativa. To nikako ne pomaže jednom književnom ostvarenju. U tekstu manjka uverljivosti u opisima naratora, lucidnosti u karakterizaciji, kao i nešto suvislijeg humora koji bi pojačao napetost i tragičnost događaja. 
 
Umesto toga imamo opis par excellence srednjoškolaca iz nekog američkog grada koji se ovde samo koriste zagrebačkim slengom i nalaze se u Zagrebu, u šta se savršeno uklapaju ofucane fraze koje je kreirao marketinško-lingvistički inženjering reality showa, teenage filmova i sl. Na primer:

"Marta: sup? 
Mihael: bjeloglavi: :P niš, ponavljam njemački 
Marta: isse, kak ja mrzim taj jezik 
Mihael: same here." (str. 123)
 
U vremenu površnosti neoliberalne trivijalizacije umetnosti, u kojem nas brzina promene frejmova u savremenim blokbaster filmovima gotovo obremenjuje hiperkinetičkim poremećajem, čini mi se da je važnije nego ikad ne povlađivati komercijalnoj mašineriji iz Kalifornije. 
 
I pored svega, roman Franje Janeša poseduje potencijal kome se filmovi mogu prilagođavati, a ne obrnuto. Taj potencijal nadasve leži u pravim pitanjima koje je pokrenuo autor, od suštine duha vremena, propitivanja uzora do repetitivnih paterna ponašanja ljudi koji su prisutni u svakoj generaciji. Autor je natuknuo takođe problematiku odrastanja u ovakvim okolnostima i time na izvestan način uporedio odraslost sa tunelom, a svaki tunel prirodno na kraju ima svoj izlaz, dakle svetlo. To svetlo vidim u mogućnostima ovog autora koje su zasigurno veće od ovog ostvarenja.
POVRATAK NA VRH STRANICE