Utorak
18.06.2019.

Snaga u neizrečenom

naslov knjige Sve o sestri Robina Hooda autor Irena Lukšić
izdavač MeandarMedia godina izdanja 2018



Extra_large_screen_2x
A+ A-

Trebalo bi postaviti pitanje opravdanosti intmističke književnosti u trenucima kada literatura prestaje da bude medij kojim se srednja, tzv. građanska klasa služi u svrhu utvrđivanja ideologije i identiteta, odnosno pred kraj druge decenije dvadeset prvog stoleća koji prema toj i takvoj klasi, makar na postjugoslovenskim prostorima, ne pokazuje ni najmanje naklonosti.

S druge strane, jasan je umor od istorije. Književnost se ovde ili bavila ili čitala kao sluškinja identitetskih politika koje su imale zadatak da forimiraju, utvrde ili dezintegrišu i poreknu određene identitete, bili oni "za" ili "protiv" ("zaprotiv", sic!) i to je verujem, s pravom dojadilo. Ne, dakle, dosadilo, nego doteralo do jada, do čemera, do tuge od umora – umorne tuge, kad se nalazimo u poziciji da kažemo ma hajde više svršite s tim pa da idemo dalje.

Ono što bi trebalo da bude logično je neka srednja pozicija, malo intimnosti, malo istorije, malo intimne istorije, autofikcije, pa da svi budu zadovoljni, vuk sit, ovce na broju, a lova, o da, silna lova, u džepu. Stvari ni izdaleka, a još manje iz bliza, nisu jasne. Okreni obrni, tekst je u očima posmatrača – lep ili manje ružan, svakako nemoguć bez "postvarenja" koje podrazumeva kontekstualizaciju, koje znači razumevanje i vodi odobravanju i opraštanju. Kako bilo – književnost je toliko velika (ili nezainteresovana) da otvara stotine mogućnosti, a ne jednu između dulce et utile. Možemo s njom šta god poželimo, ali je isto tako legitimno postaviti pitanje čemu to. Ne čemu književnost en general, premda ni ta pomisao nije daleko, setimo se Remboa, već čemu i kome je namenjeno konkretno jezičko umetničko delo.

Ovaj prethodni ekskurs iz diskursa služi zapravo da tekst postavi na kurs i zapita o čemu je roman nedavno preminule Irene Lukšić Sve o sestri Robina Hooda. Da li je u pitanju intimistička pripovest o majci – autobiografski zapis naratorke koji seže od rođenja do mature – odnosno trenutka kada majka umire od posledica teške bolesti. Možda je u pitanju ipak nešto drugo – priča o hrvatskom/jugoslovenskom radu i razvoju, o ekonomskom procvatu i razdoblju mira i prosperiteta koji su na ovim prostorima isuviše retki. Konačno, radi li se o tekstu koji priča o ženama u pomenutom periodu – jednoj koja uspeva da uz rad i porodicu završi i fakultet te na taj način i još nekim detaljima (rukovanje fotoaparatom, upravljanje automobilom) dođe do samorealizacije i nezavisnosti, ali i druge koja odrasta unutar relativne bezbednosti jugoslovenskog socijalizma, sazrevajući i iskušavajući se zajedno s njim. Ili je roman upravo zbir svega toga, ali i malo više – priča koja je u velikoj meri tipična za tada i tamo, precizna istorijska beleška o onome što je nekad bilo, a što smo zdušno i s priličnim gađenjem uništili, kao kad se gazi nekakva odvratna buba koja narušava svetost doma i kuhinje.

U tom smislu je ključan izbor čitanja ovih odista intmističkih zapisa o odrastanju i boli, o snažnoj ženi i njenim neobičnim muškarcima (suprug i brat Toni), o bolesti i nestajanju u trenucima kada se nešto značajno dešava u državi (Hrvatsko proljeće). Hoćemo li se, dakle, odlučiti da to posmatramo samo kao priču o junakinji/ama koje su sestra i sestričina Robina Hooda ili ćemo pokušati da ovo svedočenje univerzalizujemo, da mu damo metaforičko značenje koje će u sebe morati da pohrani i vrlo osetljivo pitanje Jugoslavije i njene sudbine – jer odnos prema njoj je stvar poštenja, onog osnovnog i ljudskog, da ne pominjemo intelektualce, te gadove koji su je zaista s velikim uživanjem pre umorstva i mučili. Sve zavisi od nas, ma koliko nam uloga tumača bila neprijatna i odbojna.

Postoji nekoliko ključnih tačaka u tekstu koje se vešto skrivaju. One predstavljaju "srca tame" oko kojih će se narativ vrteti, ali nam ni u jednom trenutku neće biti jasnije šta se u tim neuralgičnim trenucima dogodilo. Kakav je zaista odnos između majke i Tonija, odnosno šta je on u određenim periodima svog života radio, da li je došlo do ljubavne afere između majke i Ivice, na koji način je otac "zglajzao", a da ne govorimo o političkom kontekstu koji se neprekidno nadvija nad narativom kao neko znamenje. Sve to, ali i još drugih činjenica u životu naratorke koje zbunjuju i nju i čitaoce posredovano je upravo dosledno izvedenom perspektivom. Ne postoji narativna instanca koja poseduje znanje unutar sveta stvorenog romanom. On otpočinje tumačenjem fotografija da bi nas uverio u sopstvenu dokumentarnost, utemeljenost u stvarnu porodičnu istoriju, ali je tumačenje onoga što se na njima nalazi ograničeno znanjima koja naratorka poseduje, onim čega se seća i onim što je od drugih čula.

Zbog toga to tapkanje u mraku bilo da je u pitanju istorijsko-politički kontekst o kojem ona zna premalo, ili porodična situacija koja se od nje krije, pa čak i majčina bolest i njen kraj (da li je kraj – roman se završava zloslutnom telefonskom zvonjavom). Ovo "neznanje" (u pitanju je naravno estatička kategorija jer se radi o količini onoga što se u tekstu saopštava, a to je stvar izbora) u kojem nas roman ostavlja zapravo porađa uzdržanost od komentara i tumačenja. Nema naknadnog znanja kojim će pripovedačica da ironizuje sopstvenu poziciju, roman staje u trenutku koji je odabran i to je sve. Poslovična retrospektivna pamet ne pomaže – i čitaoci i junakinja moraju da se snađu s onim što imaju, a to nije mnogo, ali nije ni malo. Moguće je krenuti u istraživanje, makar u društveno istorijskom kontekstu pa videti šta se zapravo događalo, kako je izgledala Titova poseta Karlovcu 1971. godine, kako je izgledao tekstilni kombinat u Dugoj Resi i tome slično. Jer roman je ispisan kroz perspektivu glavne junakinje koja je živela u tom trenutku na tom mestu i to se ne krije – kontekst je realan, informacije su selektovane.

Upravo pomenuta suzdržanost daje estetičku vrednost tekstu koji se nalazi u hamletovskoj situaciji – zatvoren u orahovoj ljusci govori o beskrajnom svetu. Nekome ko bi imao jasnijih političkih ambicija, bile one desne ili leve, anti- ili projugoslovenske, ciljane ka distorziji istorijskog pamćenja ili ka njegovom razjašnjavanju, ova bi narativna situacija bila polje za otvorene ideološke borbe. Srećom, Irena Lukšić to nije učinila. Ne samo stoga što je to nije interesovalo – u šta je naravno teško poverovati – već stoga što bi svako tumačenje i biranje strane umanjilo lepotu teksta. Upravo zbunjenost situacijom koju emituje naratorka govori o kompleksnosti tumačenja istorije koja nikada nije jednoznačno.

Činjenice možda ne možemo da izmenimo (premda se i to pokušava, prošlost je u neprekidnom postajanju), ali možemo da ih upotrebimo u različite svrhe. U tom smislu je veoma dobro što postoji uzrasno ograničenje – roman se završava u trenutku kada je naratorka u četvrtom razredu gimnazije, odnosno kada je njena društveno-politička svest još nedovoljno razvijena. I na tome se insistira, upravo da bi se roman sačuvao od ideoloških predznaka koji bi mogli da mu budu upućeni. To ne znači da je on deideologizovan, da je lišen pogleda na svet, ali je tumačenje ostavljeno čitaocima od čijih preferenci zavisi da li će poći ovim ili onim putem.

Možda ovakav pristup nakon svih estetizujućih iskustava koja zapravo pokušavaju da anestaziraju potrebu za društvenom promenom deluje anahron. Ipak, ne vidim da je u ovakvo zamišljenom tekstu bilo moguće ijedno drugo rešenje, a da se time ne naruši njegova umetnička vrednost. Konačno, ostavljeno je dovoljno prostora da portret majke pošalje proaktivnu poruku onima koje takva poruka zanima. Uzdržanost se često zapostavlja kao estetička kategorija u svetu u kojem je potrebno svega preko mere, u kojem ničega nikad nije dosta, u kapitalističkom svetu čiji uzusi manihejski gospodare i onima koji se protiv kapitalizma bore. 

Irena Lukšić je svojim poslednjim romanom dokazala da postoje načini da se progovori o temeljnom iskustvu na književno zanimljiv način, da se takozvanim intimističkim tekstom mogu podstaći razmišljanja o velikim društvenim pitanjima. Pokazala je i podsetila nas da je literatura prostor beskrajnih mogućnosti, a to često zaboravljamo, uhvaćeni u zamke vladajućeg diskursa.

Foto: izvor.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.