Samo su migracije stalne

Ovaj osvrt o romanu Islednik Dragana Velikića verovatno bi išao istim tokom i da nije u međuvremenu, od trenutka kada je (čitanjem romana) započet, roman dobio NIN-ovu nagradu. Međutim, to naknadno saznanje stvorilo je svojevrsni balast u samom pisanju ove kritike, što zbog činjenice da je fokus na romanu veći, što zbog mogućnosti da roman do kraja poslednje stranice ne opravda očekivanja dosledna nagradi. Velikić je u svojoj biografiji do sada upisao dve NIN-ove nagrade, a neretko sam sretao i komentar da je ovo njegov najbolji roman te da je njime praktično zaslužio obe nagrade. No, krenimo ipak redom i gredom.

Roman Islednik nema linearnu naraciju i radnja u njemu se ne odvija u jednom vremenu ili na jednom prostoru. Na prvi pogled ovaj se roman doima kao roman o majci, jer bi se moglo reći da nam je Velikić pružio tekst koji izlazi iz matrice famoznog odnosa sina prema ocu, te nam na račun toga osvetljava specifičan odnos sina i majke u specifičnim okolnostima te različitim političkim i istorijskim konstelacijama. Premda je to velika i inspirativna tema, ipak kada bacimo onaj 'drugi pogled', videćemo da se povrh svega radi o romanu o migracijama, makar u istoj meri koliko i o majci. U čitavom delu autor nam posredno i neposredno pripoveda o različitim migracijama: fizičkim i metafizičkim, prostornim i vremenskim, sihnronijskim i i dijahronijskim. Mogli bismo te migracije sasvim provizorno podeliti na vremenske i prostorne. Stoga bih se zadržao na njima, te bih najpre nešto progovorio o vremenu u romanu. 

Ako pogledamo tekst u celosti, videćemo da on podseća na svojevrsni lirični omaž ličnosti i zaboravu, borbi sa zaboravom i demencijom. Ukratko, fabula se kreće po sledećim parametrima: glavni protagonista romana (istoimeni Dragan Velikić) pokušava da rekonstruiše život predratne buržujske porodice Hiterot iz Pule, putem istraživanja o njihovom životu, događajima i okolnostima u vremenu u kom su živeli. Tu se provlači priča u priči (ništa manje zanimljiva, naprotiv) iliti roman u romanu o junakinji Lizeti koja svojom specifičnom biografijom odvodi radnju na druga mesta i u druga doba. Iznad svega toga poput narativnih 'kumulonimbusa' stoji priča o Draganovoj majci kao centru na koordinatnom sistemu naracije. 

Sve pripovedačke naracije nužno putuju kroz različita vremena, prevashodno 20. stoleća, te stičemo utisak da neprestano i mi kao čitaoci migriramo kroz radnju poput putnika time machine balona. Međutim, od samog početka postaje jasno da misija Islednika u romanu nije samo istraživanje Hiterotovih, Lizete i majke, već u velikoj meri samog sebe, svoje vremenske prolaznosti i nadasve borbe protiv zaboravnosti i efemernosti trenutka. "Godinama kasnije sa raspadom države i našim povratkom u Beograd, gobleni su, kao i tolike druge stvari i predmeti, iščeznuli iz vidnog polja. Sačuvana je samo serija mitoloških scena u trideset i šest nijansi plave boje." (str. 69) 

Iz ovih redova nazire se opsednutost naratora prolaznošću i nepostojanosću, što se očitava i strahom od Alchajmerove bolesti, što je u ostalom sudbine majke protagoniste. U tom smislu, Dragan je u neprestanoj borbi da očuva 'zamrznutu' sliku o ličnosti, o vremenu prošlom, na koncu o sebi, u onim godinama za koje se mahom smatra da su 'najbolje' (iz čega proizilazi i smešna floskula 'u moje vreme' premda je svako vreme dok god dišemo 'naše'). Ovome najbolje svedoči statistika o Alchjamerovoj bolesti u desetoj glavi romana koja zapravo predstavlja metaforu straha naratora od zaborava, od moguće sulude borbe, od starosti. Kao što smo svedoci o neprekidnom ponavljanju o opasnosti od globalnog zagrejevanja po principu 'ako ponovimo to milion puta možda će opasnost sama od sebe nestati', pripovedač nam na sličan način neprekidno pominje demenciju, u nadi (po pretpostavci) da se upravo on (Alchajmer) neće njega setiti.  

Mnogo eksplicitnije i konciznije su namere autora da nam predstavi i one 'prave' fizičke migracije u svom štivu. Kao motiv u njegovom književnom postupku iste su prisutne u priči o Hiterovima, koji su kao nemačka porodica morali migrirati, te u priči o majci i njemu, i njihovim ratom izazvanim seobama kroz Jugoslaviju. Ipak najglasniji odjek ove spisateljeve namere nalazimo u storiji o veoma zanimljivoj susetkinji Lizeti, nastavnici solfeđa, sa zanimljivim poreklom. Osvrt na njenu sudbinu vodi nas od Pule do Soluna preko Srbije pre Prvog svetskog rata. 

Od požara u Solunu 1917. godine te preseljavanja Grka iz Anadolije u Solun i migriranja Turaka i muslimana iz Grčke u Tursku, preko migracije islamskog stanovištva iz Makedonije, Bugarske i Srbije, do savremenih seoba uzrokovanih poslednjim ratovima, Velikić nam u romanu kroz migracije na mala vrata predstavlja priču o identitetu kao nezavršenoj priči, kao nečemu što se neprestano dograđuje te postoji samo u odnosu na druge, nikako kao usamljeno ostrvo. 

Nesumljivo je da je autor svesno i temeljito pristupio ovoj temi, te po slobodnoj proceni možemo naslutiti njegovu intenciju da je to uradio upravo sad kada smo i sami svedoci možda najvećih migracija u novijoj istoriji. Usudio bih da se apostrofiram ovu komponentu teksta kao najzanimljiviju, jer nam omogućava uspešnu komunikaciju sa sadašnjošću te bolje razumevanje iste. Kao što će železnička stanica Ristovac u romanu menjati svoj značaj u zavisnosti od razgraničenja Srbije i Turske, tako smo i mi sami svedoci promene granica novih država, ljuljanja paradigmi današnjice, ali takođe i redova odbeglih ljudi na istim tim granicama. Kao da se ništa nije promenilo, a samo zaborav ostao isti: "Nekad su Evropom lutali torbari, nadrilekari, zabavljači i varalice svih fela, od svirača harfi do zvezdoznanaca; danas afričke i azijske izbeglice opsedaju njene granice." (str. 87)

Zanimljiv je takođe osvrt pripovedača na 90. strani gde se nimalo nije libio da vivisekcijom ogoli neke od osnovnih nedostataka neoliberalnog kapitalizma, kao i osvrt na "nojevske strategije zabijanja glave u pesak, bekstvo od realnosti" (str. 81) novije srpske politike.

Mogli bismo izdvojiti i opis istorijske antiratne tribine 'Jugoslovenski lavirint' održane 1995. u kulturnom centru Trivoli u Gracu, te zanimljive role Aleksanrda Tišme putem koje autor razgolićava lenjost i subverziju. S druge strane, gorak ukus u ustima ostavlja poslednja glava u romanu koja podseća na prekobrojna objašnjenja očiglednih stvari iz holivudskih filmova. Pored suvišnosti tog pisma majci, kao nedostatak bih naveo i 'sklizavanja' naracije u duge digresije koje se pretvaraju u političke osvrte na prošla vremena, odvlačeći preveliku pažnju u čitanju.

Kad se sve sabere i oduzme, možemo konstatovati da roman Islednik nije remek delo, jer nije ponudio naročito inventivnu formalnu strukturu, specifičnu naraciju ili stil pisanja koji bi stajao na ravan prefinjenog majstorstva, dapače u tom segmentu bih rekao da je autor pomalo zakazao. Ipak, u celovitosti gledano, ovo Velikićevo delo pripada gornjem domu nomenklature postjugoslovenskih književnosti i zasigurno vas svojom slojevitošću, intelektualnošću neće ostaviti ravnodušnim. 

Kroz priču o migracijama, majci, identitetu, sudbinama ljudi, autor nam je zapravo ponudio priču o 'malim' životima koji su nužno isprepletani sa velikim događajima. U tim malim životima nazire se mogućnost razbijanja stereotipa i predrasuda (nama tako znanim kategorijama) koje nam Velikić želi izneti kao opciju. Autor se, tekstom, na izvestan način suprostavio bolestima današnjice poput 'laži kao državne politike', čemu je kao odgovor izneo princip suočavanja i princip borbe protiv 'lenjosti' sopstvnog i svekolikog uma.