Ponedjeljak
09.01.2017.

Samo mačizam

naslov knjige Ivan Jozić autor Muška svinja i dvadeset očajno ljubavnih
izdavač Fraktura godina izdanja 2016.



Extra_large_macho
Foto: Lauren Mitchell / Flickr
A+ A-
Čiklit je fenomen našeg vremena. O njemu se piše sa sve manje nipodaštavanja, polako ali sigurno ulazi u akademiju. Čitava mašinerija sociologije književnosti i teorije recepcije upinje se iz petnih žila da ga objasni. Istraživači uzimaju u obzir i činjenicu da su na tržištu knjiga najaktivnije bele žene između 35 i 60 godina, pa je stoga popularnost ovog žanra verovatno još i veća.

Međutim, ako postoji čiklit, da li u našem svetu koji teži rodnoj ravnopravnosti postoji nešto što bismo za ovu priliku mogli da nazovemo mačlit, odnosno književnost koja se piše isključivo za muškarce u istom uzrastu i boji kože? Ima li takav žanr smisla, ima li budućnosti, ako uopšte postoji? 
 
Čini mi se da je zbirka priča Muška svinja Ivana Jozića tekst koji bi mogao da bude paradigmatski, čije bi premise mogle da budu ilustracija tematskih preokupacija i tendencija mačlita. Konačno, mogao bi da nam pokaže i neke od napetosti koje vladaju ne samo na književnoj sceni, nego i u društvu jer i ono se menja, i to radikalno, a književnost to registruje, ne nužno u vidu odraza, nego kao neka vrsta rezonantne kutije koja pojačava i distorzira socijalne tendencije.
 
Naslov zbirke već je dovoljno indikativan: naime, mi beli heteroseksualni muškarci volimo da budemo svinje. Pogledajte samo estetiku reklama za pivo, posebno onih koje se snimaju ususret nekom važnom sportskom događaju, pretežno fudbalskom. Prilika je to da se nasmejemo svim stereotipima kojima naš život i naše društveno ponašanje obiluju, ali ne i da ih promislimo i/ili nedajbože kritikujemo. I ime Jozićeve zbirke bi moglo da bude prostor za autorefleksiju i ironiju, ali to se ne dešava. Zapravo, svaki ironijski pokušaj samo perpetuira istu matricu jer muška je svinja, poput Napoleona u Životinjskoj farmi, uvek malo jednakija od ženske. 
 
Međutim, zbirka ima kompleksniji naslov jer je ovoj istaknutoj sintagmi dodeljeno i razjašnjenje: dvadeset očajno ljubavnih. Uprkos tome što je muška svinja, on može da očajno voli i bude zaljubljen. Ovde se otvara nova / stara dimenzija muškosti na početku 21. stoleća koja opet samo perpetuira odnose moći koji već postoje, te od muške svinje ne prave manje svinju a više muškarca / čoveka. To je ne samo etički, već i estetički problem knjige, još jedan dokaz da je književnost est-etička disciplina, da su retki (premda ne i nemogući) slučajevi da je moralno problematična knjiga literarno uspela. 
 
Da se razumemo, ne plediram ovde za politički korektnu književnost, ali transgresija koju Muška svinja čini nije ništa drugo do regresije, odnosno beskrajnog ponavljanja statusa quo. Naime, ovaj tekst vraća se na one modele koji uvelike postoje, ne samo kao literatura nego kao stvarnosni okviri. 
 
Već u prvoj priči 'Samoća u paru' muškarac je taj koji obeležava žene tako što ih žigoše usijanim žigom dok vodi ljubav, kao da su one grla stoke u nekom koralu na Divljem zapadu. Jadna je i naivna ta vrsta gotovo mizogine fantazije u kojoj žena mora da nosi pečat vlasništva koje se utvrđuje koitusom a tergo, dok muškarac u trenutku kada se približi orgazmu užari žig i ostavlja ga na njenoj zadnjici. Dok žena vrišti jer joj je meso spaljeno, on je stisne jače i ne da joj da se otima jer ljubav boli, ali ne boli njega, nego samo nju. 
 
Osim što su osuđene na žigosanje, žene u priči, od kojih je jedna prostitutka, potpuni su simbol pasivnosti. One čekaju srećke da ih povedu dalje kroz život. Nemaju nikakvu autonomiju odlučivanja šta i kako dalje, kada napustiti muškarca koji njihovo telo koristi umesto platna ili onog koji ih žigoše. Svet je odista udešen tako da je muška svinja gospodar, a žena samo objekat koji zadovoljava njegovu žudnju, i žudnju drugih muških svinja za koje on snima svoja seksualna iskustva, pa im ih onda za dobru lovu prodaje. 
 
Još nešto, ne manje značajno, žena koja će na kraju priče biti žigosana okreće se prema "hrvatskoj erekciji" (str. 15). Nemam ništa protiv, ali to je prosto model u kojem funkcioniše ovaj tekst. On nije nacionalistički, on je samo monolitan u svakom identitetskom pitanju koje mu se postavi. Lik je beli muškarac Hrvat, katolik, pretpostavljam, i tu nema nikakvog pomeranja. On je neko ko kolonizuje, ne samo kao stranac u Ukrajini koji traži prostitutke koje bi glumile u njegovim kućnim videima koji će dalje biti prodavani kao autentična pornografija, već i kao posednik snage, moći, pečata. Ukopan je u tim pozicijama, on je muška svinja i time se ponosi jer logika kaže da je bolje priznati pa nastaviti po starom nego se praviti da nisi i nastaviti po starom. Međutim, postoji ozbiljan problem s tom logikom, a on se nalazi u nastavljanju po starom. Priznanje da smo muške svinje, ako nešto ne učinimo po tom pitanju, nije dovoljno.
 
Stereotipi se nižu iz priče u priču. Taman kad pomislimo da će se udaljiti od nekog od njih, da će uspeti da ga transcendira, pripovedač se zadržava u poznatom, u okviru koji je sam sebi postavio. U tom smislu su interesantni upadi fantastike u pripovesti. Na primer, pojava džinovskog pacova koji govori u 'Vrhuncu dana' može se tumačiti i kao element fantastike, ali i kao uobrazilja naratora koji je sve vreme na jakim tabletama protiv bolova. 
 
Štakor se javlja dok je pripovedač na toaletnoj školjci. Još jedna od muškosvinjskih osobina koja se potencira je obilato i opsežno izbacivanje ekskremenata o čemu se govori kao o ne znam kakvom podvigu, a ne o čistoj fiziologiji svojstvenoj većini živih bića. Toaletna školjka je valjda esencijalna rupa iznad koje mi muškarci često vadimo penise, neuporedivo češće nego pred onom 'rupom' koju toliko volimo i o kojoj neprekidno balavimo. Zaista ne znam odakle ta fascinacija, i to posebno kod onih pisaca čiji su sižei i rečnik puni eksplicitnih scena seksualnih odnosa. 
 
Nije ovde reč o puritanizmu koji bih lako sam sebi pripisao, već upravo o tome da su rodni stereotipi u neprekidnom ponavljanju i da je njihov imaginarij u priličnoj meri ograničen. Pogledajte samo taj niz koji u sebi sadržava svinju, toaletnu školjku, štakora, kanalizaciju, ali i fetišizaciju rokenrola, odnosa prema instrumentu, gitari, kao prema sopstvenom penisu u pokušaju da se imitira Jimi Hendrix. Ove asocijacije imaju vrlo jasnu i veoma ograničenu rodnoidentitetsku konotaciju i nije potrebno biti verziran u feminističkim teorijama da bi se ove stvari videle. 
 
Kažem, problem nije u tome što tekst iznosi ovakve ili onakve stavove, što uprkos pokušajima ne uspeva da ih ironizuje i da ih nekako izvrne naopačke, nego što ti stavovi utiču na njegovu literarnost (onako kako su je shvatali ruski formalisti, dakle kao vrhunsku osobinu književnog teksta). Vidi se rad, individualni kako i urednički, ali ne više od toga, nema onog što je, otprilike u isto vreme s ruskim formalistima, Roman Ingarden zvao "metafizičkim nivoom teksta". 
 
Naime, prvi nivo književnog dela je fonetski, drugi je semantički, treći opisni, a četvri metafizički, kada nam se pred očima pojavljuju likovi i radnja, kada se u potpunosti stopimo s njima i pred nama se oni pojavljuju u potpunoj jasnoći. Svako književno delo ima prva dva, dok su treći i četvrti rezervisani samo za ona umetnički uspela. U tom smislu, tekst Muške svinje ostaje ograničen na značenjsko koje je u ovakvoj konstelaciji moći banalno.

Naime, i ta očajna ljubav je već onoliko puta opisana. U trenutku kad se rastaje s partnerkom (o partnerima se u ovoj dosadno heteroseksulanoj knjizi ne razmišlja), "nitko nije dovoljno muško". Ljubav se u ovim pričama ne razlikuje od paradigme koju smo naučili s romantizmom, odnosno i ranije, s trubadurima. I to je prokleto dosadno. Odnosno kako se i kaže u vrlo kratkoj priči 'Na kraju': "Nema tu ničeg novog za nas."
 
Muška svinja dokazuje da je mačlit moguć, da postoji, kao i da nije previše toga naučio od svoje starije sestre. Treba samo targetirati publiku i proceniti sopstvene domete. Ako ovo nije rađeno baš za ovo izdanje, onda bismo sasvim izvesnim istraživanjem mogli da precizno utvrdimo ko je publika s kojom najbolje komunicira. Jasno je da je ovih dvadeset očajno ljubavnih skupa s Muškom svinjom moglo da se nađe u Playboyu ili Men’s Healthu, ili kako god se zvale te kupusare u kojima se priča o automobilima, sportu, muškom IT-u, modi i ženama, svejedno kojim redom. 
 
Knjiga im prenosi iste poruke – hej momci, OK je da budete takvi, nastavite samo, ali otuširajte se povremeno i kupite joj cveće s vremena na vreme. Mislim da književnost može i mora mnogo više. A s njom i dečko koji obećava, koji stoji kao autorska persona iza ove knjige.
POVRATAK NA VRH STRANICE
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu. Hvala što prihvaćate kolačiće i pomažete portalu!