Zanimljivo je kako se u jugoslovenskom prostoru primio pelcer književnih tekstova i (van)književnih egzistencija Rejmonda Karvera i Čarlsa Bukovskog - tog široko slavljenog i široko osporavanog dvojca američkih autora koje su neki književni kritičari, uprkos njihovim brojnim međusobnim razlikama, nazivali predstavnicima tzv. 'prljavog realizma'. Naime, ova dva pisca su se na našem prostoru - kako senzibilitetski, tako i po vremenu pojavljivanja prvih prevoda - spojila sa (post)rokenrol / pank / novotalasnim generacijama 'urbanih intelektualaca', te je i njih same počeo da bije glas 'rokenrol' pisaca.
I nepravedno i pravedno. Naime, ni Karver ni Bukovski u svojim se knjigama gotovo nikada nisu referisali na bilo šta što ima neke direktne veze sa rokenrolom kao muzičkom ili kontrakulturnom formom (osim što kod ovog potonjeg možemo naići na mestimični prezir ka modernoj muzici – čak i prema džezu, a kamoli rokenrolu). Opet, sa druge strane, svedenost i ogoljenost njihovog izraza, kao i sveobuhvatna identitetsko-tematska inkluzivnost koju su svojim knjigama doneli, čini ih na neki način bliskim žestokim rokenrol mudrostima. Setimo se jedne stare opaske koju je kritičar Moma Rajin izneo posle izlaska prvog albuma Prljavog kazališta: "Prljavo kazalište nema svest o rokenrolu, ono jeste rokenrol".
Ostavimo sad po strani što danas - posle stotine mučenih bijelih labuda, očiju boje vena i državotvornih dana ponosa i slave - deluje naučnofantastično da je Prljavo kazalište nekad bio izvrstan rokenrol bend, slična izjava bi se mogla preneti i na ovu situaciju. Naime, Karver i Bukovski jesu rokenrol, dok su ovdašnji epigoni, ipak, uglavnom samo svest o rokenrolu.
Ipak, kada prenebregnemo gomile i gomile uzalud ispisanih imitatorskih stranica na kojima polusjebani urbani frajeri po šankovima ispijaju piva i motaju džointe, lamentirajući nad svetom i sobom u tom svetu, ne može se zaobići činjenica da su ova dva pisca, u manjoj ili većoj meri, uticala na čitav niz važnih savremenih autora našeg jezika. Može se taj njihov uticaj iščitati i u knjigama Marka Tomaša, Srđana Valjarevića, Bekima Sejranovića, Damira Karakaša, Zvonka Karanovića i mnogih drugih. Po mom sudu, najbolji baštinik te neformalne škole postkarvervoskog i postbukovskijevskog senzibiliteta je Robert Perišić, autor koji je u svojim dosadašnjim radovima jako vešto uspevao da likove i motive izašle ispod šinjela ova dva američka pisca postavi u okvire rasparčane Jugoslavije.
Vidljivo je to u njegovim, slobodno bih rekao, antologijskim knjigama priča
Možeš pljunuti onog ko bude pitao za nas i
Užas i veliki troškovi (recimo, setimo se priče
Za kim zvona zvone u kojoj je Perišić kroz jedan naoko jednostavan narativ blizak tom minimalističkom, rokenrol izričaju, impresivno obradio temu bespravnog useljenja u stanove izbeglih Srba u postratnoj Hrvatskoj), a pogotovo je to vidljivo u njegovom hvaljenom romanu-prvencu
Naš čovjek na terenu. I sam sam
pozitivno pisao o tom romanu, a najviše me oduševilo pametno i kontekstualno čitanje uzora. Naime, i Bukovski i Karver su kroz svoje, tobože, svedene individualističke priče dali sliku američkog društva kao jedne disfunkcionalne i temeljno raslojene zajednice. Sličnu stvar je u svom romanu uradio i Perišić, s tim što je vrlo pametno svoj roman obogatio i jednom postmodernističkom, 'uelbekovskom', ironijskom dekonstrukcijom sveta (i razvijenog i tranzicionog) kapitalizma kojim gospodari onaj postistorijski beli, srednjeklasni i muški bog.
Taj roman je, dakle, naglavačke izvrnuo ovdašnju zbilju i ostavio sa sobom u prašini mnoge jeftine mačo mudrosere koji nisu baš dobro razumeli o čemu su ona dva američka dripca pisala. Dugo smo godina čekali novi Perišićev roman i, evo, napokon je tu pred nama štivo naslovljeno kao
Područje bez signala. I, na našu sreću, ovaj roman odlazi dalje i dublje u odnosu na prethodni.
Naš čovjek na terenu je bio gorka, pametna i poštena dekonstrukcija tog knjigama i rokenrolom izgrađenog stereotipa o ranjivom i oštećenom, ali ipak neodoljivom muškom subjektu. Međutim, Područje bez signala uvodi čitav spektar drugačijih likova u pripovedni svet Roberta Perišića. Istina, ti drugačiji likovi su se i ranije pojavljivali u njegovim pričama, ali one su, uprkos tome što su odlične, ipak bile kratke epizode u kojima nije bilo dovoljno prostora za artikulaciju konteksta u kojima ti likovi postoje. Naprosto, nedostajao je precizan 'krovni' plan da objedini i u jednu celinu uveže te likove. U smislu oblikovanja tog 'obedinjavajućeg' prostora, Područje bez signala kao romaneskno ostvarenje daje čitaocu mnogo na dva plana – Perišić uspeva da vrlo dobro formalno organizuje poprilično kompleksan narativ, ali sa druge strane, uspeva i da ispriča priču čiji je ideološki aspekt vrlo aktuelan za doba u kojem živimo.
Da bismo govorili podrobnije o ovom romanu, nužno je dati njegov zaplet u kratkim crtama. Naime, likovi-okidači radnje su dva tranziciona smutljivca – u isto vreme bliski i političarskim i kriminalnim i intelektualnim tranzicionim krugovima, ako uopšte o tim krugovima možemo govoriti kao suštinski razdvojenim – koja dolaze u jedno malo, ratom i reformama devastirano mesto, da bi ponovo pokrenuli fabriku turbina na čijem je radu, manje-više, ta varoš nekada i postojala. Njima dvojici ta je turbina potrebna da bi je na crnom tržištu prodali pukovniku jedne socijalističke afričke zemlje (pukovnik ostaje neimenovan, ali je asocijacija na Gadafija više nego očita) koja zbog međunarodnog embarga još uvek u svojoj industriji koristi opremu kakva je bila aktuelna pre tridesetak godina. Međutim, ono što ovaj 'privatizacijski' proces u postsocijalističkoj zabiti čini još zanimljivijim je činjenica da naša dva junaka odlučuju da fabriku obnove u duhu jugoslovenskog socijalizma – uz pomoć nekadašnjeg vođe radničkog štrajka, podstiču radnike da iznova izgrade samoupravni model (ili makar podstiču radnike da veruju da to rade).
Narativ se dalje razvija u nekoliko neočekivanih smerova i bilo bi nepristojno od mene – i prema čitaocima i prema autorovom trudu – da otkrivam bilo šta dalje, ali i ova početna postavka nam jasno ukazuje na neke specifičnosti Perišićevog pisma. Naime, ako pogledamo zaplet na ovom banalnom, prepričanom nivou, stvari deluju dosta iščašeno, kao nekakav montipajtonovski predložak, artificijelna zajebancija u kojoj će autor potenciometre za satiru odvrnuti na najviše. Međutim, Perišić se neočekivano odlučuje za nešto klasičniji pristup naraciji, i u ovom romanu, samo naoko paradoksalno, dokazuje da je fantastičan pisac kratkih priča.
Kao što smo rekli, dva tipa koja ponovo otvaraju fabriku su samo okidači radnje, nikako i glavni likovi. U suštini, ovaj roman i nema glavne likove u klasičnom smislu te reči. Perišić je osmislio fantastično potentnu postavku knjige i onda, iz poglavlja u poglavlje, smireno i usporeno vodio glavnu narativnu liniju, a u međuvremenu nas je podrobnije – uz korišćenje mnogih flešbekova – upoznao sa pričama svih likova na ovaj ili onaj način važnih za tu tvorničku priču. U nekom smislu – pogotovo prva polovina romana – čita se kao svojevrsna zbirka kratkih priča uvezanih istim likovima i sličnim prostorom i motivima.
Taj Perišićev postupak je jako zanimljiv – odlučio je da nas uveri u početnu grotesknu situaciju ne tako što će je činiti još grotesknijom i verodostojnijom u književnom smislu, već upravo suprotno, izabrao je put da groteskno 'normalizuje' i čitaocu učini verovatnim tako što će precizno i moćno skicirati (u najboljoj karverovskoj minimalističkoj tradiciji) likove koji se nalaze u toj čudnovatoj postavci. A ti likovi su zbilja šarenoliki – od pomenutih tranzicionih sivih eminencija preko bivših sindikalnih vođa pa do nesigurnih i već pomalo ostarelih lepotica u malom mestu. Ono što spaja te likove – izuzev, jasno, zapleta – jeste i činjenica da su svi nekako traumatizovani ratnim zbivanjima koja su prethodila tranzicionoj (i romanesknoj) sadašnjosti.
Na ovom mestu dolazimo do onog ideološkog plana u romanu. Naime, Perišić pravi jednu vrstu presedana u obrađivanju ratnih tema u našoj književnosti. Svi junaci i toponimi u ovom romanu su suštinski neidentifikovani u etničkom i prostornom smislu. Dakle, nije sasvim jasno da se ovde radi o bivšoj Jugoslaviji - iako se sasvim izvesno radi – jer Perišić ne upotrebljava jasne odrednice koje bi pokazale 'ko je na kojoj strani'. Naravno, postoji čitav niz asocijacija na stvarne događaje iz jugoslovenskih ratova, ali Perišić izbegava precizno imenovanje. I, što je najvažnije, on to ne radi zato da bi ispričao nekakvu kvaziuniverzalnu i kvazipacifističku priču, nego zato što ga u ovom romanu nije zanimala etnička, nego klasna strana ratnog sukoba.
Naprosto je odlučio da konačno izgovori ono što svi znamo, ali se pravimo nacionalno ludi – naime, u tom ratu koji je razorio jednu od najpristojnih socijalističkih država druge polovine dvadesetog veka, najbrojnija grupa koja je stradala bila je upravo radnička klasa, ma kako da su se njeni pripadnici zvali ili kojem nesretnom bogu da su se obraćali, a on je kukavički ćutao. Hadžije su sebi podelili rejone, djecu evakuišu avionima, kaže Zabranjeno pušenje, a KUD Idijoti, pankerski sažeto, vele da sirotinja uvijek najebe. Perišić svoj veliki roman posvećuje upravo toj sirotinji koja nije mogla da podeli ništa izuzev razaranja i muke koje su taj rat, a potom i tranzicija, ostavili.
U tom smislu, Perišićev roman je jako važan jer nije ispripovedan iz perspektive salonskog levičara koji fetišizuje neku apstraktnu radničku klasu za čije se interese bori, a suštinski je miljama daleko od njihove svakodnevice. Područje bez signala žestoko secira tu jugoslovensku postsocijalističku svakodnevicu onako kako je Rejmond Karver secirao nevidljivu, neglamuroznu i svakodnevnu Ameriku. S tim što je, za razliku od Karvera koji je celog (nažalost, kratkog) života ostao kratkopričaš, Perišić imao dovoljno autorske koncentracije da pedantno radi na snažnom narativu koji može da iznese ovako epizodno organizovan roman, te da svojom osnovnom postavkom sve vreme obezbeđuje simbolički dovoljno jako pozadinu za mnoštvo različitih priča koji roman odvlače u različitim smerovima.
Naposletku, čitajte Roberta Perišića, malo ko danas na našem jeziku piše ovako dobro i ovako aktuelno, sa savršenim sluhom i za dobro ispričanu priču i sa savršenim sluhom za razarajuća pitanja epohe u kojoj živimo. U gomili dosadnih imitatora, Perišić je čisti i stoprocentni rokenrol u najboljem smislu te reči.
Foto: Kip Soep (Flickr)
