Retke su knjige o kojima mi je teško da pišem jer od mene zahtevaju da problematizujem sopstvenu poziciju kritičara koja ne može da pobegne od subjektivnog, a ipak se trudi da zadrži objektivan pogled na tekst. Najčešće su to one koje za temu imaju rat i moju 'ulogu' zbunjenog i pasivnog posmatrača i koliko-toliko aktivnog protivnika ubijanja, ali gledano iz današnje pozicije shvatam da nisam učinio dovoljno.
Bez želje da se pravdam ili budem patetičan, uprkos javnosti ovog diskursa u kojem se sve što je napisano mora shvatiti upravo patetično pravdajuće ili suprotno od toga, mrzilački i nacionalistički surovo, teško je govoriti o knjizi u kojoj se opisuje stradanje zatočenika u logoru Stajićevo iz ugla nekoga ko je kroz dotično selo u datom periodu (zima 1991. – proleće 1992.) prošao toliko puta potpuno nezainteresovan / nesvestan šta se na stočnoj farmi koja je pretvorena u logor dešava. U to ime, dakle, roman
Jom kipur Ivane Šojat Kuči za mene nosi dozu dodatne muke i nelagode jer sasvim opravdano u meni budi krivicu.
S druge strane ovaj tekst ima i drugu svoju aktuelnu stranu koja me se ne tiče lično, ali u velikoj meri opisuje prirodu svakog rata, ne samo na ovim prostorima, ali možda na njima najviše. U pitanju je status heroja rata, preživelilh ratnika, branitelja čiji je protest u Hrvatskoj traje evo već četiri-pet meseci. Problem je što oni, kako ih mediji zovu 'šatoraši', traže ono što im više ne može biti ispunjeno. Oni bi da vrate vreme unazad, a to prosto nije moguće. Oni žele one godine u kojima je cilj za koji su se borili izgledao sasvim drugačije, a danas je samo u kapitalizam ogrezla evropska provincija.
To istovremeno govori o pomanjkanju njihove društvene svesti i znanja jer su borci iz Drugog svetskog rata svoje penzije i ordenje stekli boreći se protiv fašizma kao krajnjeg oblika kapitalizma, za državu socijalne pravde, a branitelji i njihovi parnjaci sa svih strana iz ratova devedestih borili su se protiv Jugoslavije u ime kapitalizma, te su morali imati u vidu prostu činjenicu da će naposletku postati žrtve.
Jer teško da neko ko je, nažalost, ostao invalid može da postane tranzicioni pobednik. Ovo zvuči surovo, ali jeste tako. Računica je sasvim prosta, a herojstvo, vojnička čast i najplemenitiji ciljevi (koji svakako krase neke od onih koji protestvuju, a neke bogami baš i ne) ne ulaze u jednačinu, štaviše, na njih se odmah zaboravi. I da ne bude zabune, tako je bilo i biće, sve dok ima ratova koji se, makar i odbrambeni bili poput onog koji je vođen na teritoriji Hrvatske 1991.-1995., biju u ime kapitalizma.
Ovo su dve veoma važne teme koje roman pokreće, posebno što na ovim prostorima rat još traje u mnogim glavama, prevashodno stoga što do kvalitetnog i organizovanog suočavanja s prošlošću nije došlo (ovde najpre mislim na Srbiju), ali i zato što su sve države nastale raspadom Jugoslavije iz njega izašle kao gubitnice, odnosno siromašnije nego što su bile.
Ipak, roman Jom kipur nije nikakav statement, niti to može da bude. On je fikcionalna tvorevina koja, doduše, nosi svoju ideologiju, ali uvijenu i postavljenu u tekst koji je umetnički organizovan. Ivana Šojat-Kuči je narativnu situaciju postavila veoma jednostavno i dramaturški prilično očekivano. Nakon incidenta na političkom skupu jedne desničarske partije, branitelj Josip Matijević dospeva na psihijatriju gde ga dočekuje i leči dr. Grgur Romić. Roman prati njihove sastanke do trenutka kada potisnuta trauma ne izbije na površinu i otpočne proces izlečenja. Usput u vidu reminiscencija pratimo njihov život do trenutka susreta i saznajemo sve detalje koji će nam biti potrebni da u potpunosti rekonstruišemo tipičnu analitičarsku situaciju.
Ipak, tu se krije mnogo propusta i ovaj roman, uprkos važnosti teme (na ličnom i na širem društvenom planu) i njenoj aktuelnosti ostaje tek puki studium (da iskoristim Barthesovu dihotomiju koja se odnosi na važnost fotografije) i ne uspeva nikako da načini ranu i da me u potpunosti pridobije. Barthes je pod studiumom podrazumevao formalno i tematski dobru fotografiju kojoj nedostaje punctum, ono 'nešto', sposobnost da sa gledaocem izgradi lični odnos, da ga probode, odnosno da transcendira sopstvena ograničenja.
Stvari se u narativu nižu predvidljivo. Dok Josip ima problem sa ocem Milanom, dotle je Grgurov problem sa majkom. Tek kada se i ti problemi reše, a to se dešava uz pomoć starog dobrog i proverenog metoda Deus ex Machina kojeg je još Aristotel u Poetici smatrao najnepoželjnijim, oni mogu da krenu dalje. Pokušavajući da izgradi likove parnjake, likove koji se jedan u drugom ogledaju, te da uz pomoć poređenja i analogije načini paradigmatsku situaciju, autorka je u velikoj meri promašila i učinila stvari dosadnim. Kad god bi joj se pružila prilika da tekst učini provokativnijim i važnijim, ona se vraćala u udobne i ugrejane poze te, na koncu, roman produžila za najmanje četvrtinu.
Na primer, mogla je razmišljati o prenosu (transference, Übertragung) koji je jedan od veoma važnih elemenata odnosa terapeut-pacijent i odlično se uklapa u tekst. Da se dogodila zabranjena ljubav između Josipa i Grgura, koja nije morala da bude ostvarena, ili kako to stoji u bračnim ugovorima konzumirana, koja je čak mogla da ostane tek u nagoveštaju jer su obojica tokom čitavog narativa obeleženi problematičnom seksualnošću (u smislu da imaju problem da je ispolje, a Grgur ni nije potpuno siguran u svoj seksualni identitet), roman bi mogao da osvoji polja novih značenja. Ovako njih dvojica su ostali u svojim unapred zadatim rolama.
Ta njihova ušančenost, koju bismo uz određenu blagonaklonost mogli tumačiti i kao problematizaciju odnosa u društvu u kojem se naočigled svih oni koji su za njega krvarili degradiraju i obezvređuju, naposletku rađa samo preteranu patetiku, onu koja na mnogim mestima prelazi granice dobrog ukusa, a kojoj kumuje i autorka sve gurajući Josipu u usta obilje politički korektnih fraza koje odista nemaju nikakve veze sa tekstom. Zar neko ko boluje od PTSP-a, kome su konačno sve brane popucale i sav užas koji je preživeo izliva se iz njega, govori kao evropski činovnik i vodi računa da nikoga ne uvredi?
Istina je da je narativna situacija smeštena u 2012. i 2013. godinu, ali zar je moguće da je Josip Matijević do tada bio potpuno nedotaknut traumom, odnosno da nije pukao ranije. Toliko je bilo prilika za to. Nije, naravno, nemoguće da neko pukne nakon sedamnaest godina (ako kao kraj rata uzmemo sporazum u Dejtonu), ali sva ta sila vremena ostaje nerasvetljena u narativu. Ovo isto pitanje važi i za Dubravku, Josipovu prijateljicu i devojku njegovog prijatelja Crnog koji je poginuo braneći Vukovar, a koja i dalje pati za njim. Ponavljam, nije nemoguće, ali je malo verovatno.
Postoji čitav arsenal opštih mesta u romanu, a koja smo čitali i viđali u svim knjigama i filmovima koji za svoju temu imaju traumatične situacije. Na primer, Josipova 'moć' da vidi duhove mrtvih koja se, kako se 'izlečenje' bliži, sve više usredsređuje i koincidira sa važnim etapama na tom putu. Tu su zatim likovi njegovog oca, nasilnog Milana, i Grgurove dominantne majke Magdalene, koji kao da su izašli iz neke američke drugorazredne serije. Nema u njima ničeg autentičnog, toliko smo se puta već sreli sa njima.
Roman Jom kipur ima svoju teleologiju, usmerenost ka izlečenju, ka nekoj vrsti pomirenja, ne između ljudi, nego onom unutrašnjem. On pledira na svoje čitaoce da shvate rat i njegove posledice. Upravo ta utopistička ideja, da se čitanjem nešto može obuhvatiti i shvatiti, čini ga tankim i neuverljivim, čini ga konačno nalik na knjigu samo-pomoći, na šta aludira i naslov.
Najvažniji jevrejski praznik Jom kipur je dan pomirenja sa Bogom, dan kada se zatvara knjiga ljudskih dela i poslednja prilika da se Gospod uveri kako računica treba da se svede u našu korist. Interesantno je da se autorka odlučila baš za ovu metaforu jer ona isključuje iz sebe pomirenje i/ili oprost među ljudima, već insistira na otvaranju pred višom instancom, pred večnošću.
Ova odluka da se obrati starozavetnom moralu koji u sebi podrazumeva osvetu ('Oko za oko, zub za zub') umesto hrišćanskog koji okreće drugi obraz i prašta, kao da govori o tome da je pomirenje među onima koji svoje dane provode na ovoj mučnoj planeti nemoguće. Možda je to i tačno, ali onda je ono samo uvod za nova klanja.
Tim pre se čini da je metafora iz naslova neusklađena sa porukom romana jer u njemu postoji razumljivi poziv na prekidanje začarnog kruga ubijanja i mržnje koji bi trebalo da bude upečatljiviji jer dolazi iz usta žrtve, te stoga više nalikuje novo- nego starozavetnoj paradigmi.
Bez obzira što je ovaj roman u meni nešto pokrenuo, on jednostavno nije dovoljno dobar kao književnost da bih ga s oduševljenjem preporučio. To je prilična šteta jer je tematski zaista aktuelan i važan. Svesni smo posledica koje rat ima za sve nas koji živimo na teritoriji bivše Jugoslavije, ali se bojim da malo toga shvatamo. Jom kipur Ivane Šojat-Kuči u tom smislu ne čini previše, iako je s tim ciljem napisan.
foto: Ken Mayer (Flickr)
