Utorak
19.06.2018.

Problemi prve knjige

naslov knjige Ples u dvorištu autor Marija Rakić Mimica
izdavač Jesenski i Turk godina izdanja 2018.



Extra_large_1195px-kramskoy_portrait_of_a_woman
Ivan Kramskoj: Portret nepoznate žene (1883.)
A+ A-
Zbirka priča je skup narativnih tekstova koji najčešće imaju zajedničku logiku i čine prepoznatljivu celinu obeleženu ili jedinstvenim hronotopom, ili temom, ili tehnikom pripovedanja, ili nekom drugom osobinom koja objedinjuje tekstove. Moguće je dakako i odsustvo svakog kohezionog elementa, ali se onda postavlja niz pitanja što iz ugla produkcije (mislim pre svega na izdavače i knjižare), što iz ugla čitalaca koji, hteli mi to ili ne, razvijaju sklonost ka određenoj koherenciji. 
 
Umetnost, kakva i koja god ona bila, ima određenu svest o celovitosti, o celini, ako hoćete. Posebno je to vidljivo u vremenskim umetnostima kakva je književnost jer tekst traje određeno vreme i onda se zaustavi, te samim tim zauzima neku vrstu komada vremena koje ima svoj početak, trajanje i kraj, drugim rečima formu. Ako još unutar nje postoji stanovita teleologija, usmerenost na svrhu, tim pre će naše estetsko čulo biti lakše zadovoljeno. 
 
Unutar zbirke priča odista može da se govori o tome da je svaka priča celovito delo samo po sebi i da mu nije potrebna neka naknadna povezanost, ali se ona, verovatno s obzirom na naše estetičke norme koje vladaju već veoma dugo (setimo se Dekamerona u kojem postoji i okvirna priča koja dodatno pojačava vezu između pojedinih delova) više nego očekuje. Stoga je svaki put kad se pojavi zbirka priča prvo pitanje o čemu je ona kao celina, a ne o čemu je svaka priča po sebi. To je i razlog što knjigama autori daju zajednički negenerički naziv. Malo je knjiga koje će se zvati samo priče, nego će se zvati Priče o Niku, ili Sevastopoljske priče, ili Uzorne novele, posebno u trenutku kada se pojave, a kasnije se mogu pojaviti izbori iz priča Hemingwaya, Tolstoja ili Cervantesa.
 
Nakon svega rečenog pomalo je neobično što je Marija Rakić Mimica za ime svoje prve zbirke izabrala sintagmu Ples u dvorištu jer njena knjiga teško da čini ikakvu celinu, a kamoli plesnu, pa još na otvorenom. Radi se o tekstovima koji variraju u kvalitetu, ali nemaju nikakvu zajedničku crtu koja bi ih činila zbirkom, osim ako slučajne paralele u upotrebi dalmatinskog dijalekta nisi dovoljne. Možda to i ne treba da nas čudi jer se radi o zbirci koja je proistekla iz nagrade Prozak, koja se dodeljuje autorkama i autorima mlađim od 35 godina, pa je prezahtevno očekivati da se radi o pažljivoj konstrukciji nadnarativa. Ipak, između dodele nagrade i objavljivanja zbirke po pravilu protiče godinu dana, a za to vreme moguće je sklopiti kvalitetniju konstrukciju od one koju nam je splitska autorka ponudila, a koja se zasniva na tome da se u prvoj i poslednjoj priči pojavljuju osobe obolele od teških bolesti.
 
Sve prethodno nije izrečeno s namerom da se pojedinačni tekstovi u zbirci obezvrede. Naprotiv, unutar korica nalaze se neke zaista odlične priče, neke čak na kojima bi joj pozavidele iskusnije koleginice i kolege, ali se pomenuta teleologija celine teško vidi, odnosno ne nazire se uopšte. U zbirci tako imate priče ispisane na dalmatinskom dijalektu koje tretiraju život u tom delu Hrvatske i s veoma velikom preciznošću detektuju njegove unutrašnje napetosti – patrijarhalne odnose, relativnu zatvorenost i tvrdokornost, te suštinsko nepoverenje prema fureštima koje je karakteristično za sve okoštale sredine. S druge strane, imate priče koje se tiču položaja žene u neuporedivo savremenijim okvirima, ali i teme koje su društveno veoma škakljive, npr. abortus, i koje odista ne odišu nikakvim lokalnim bojama ili mirisima.
 
Verovatno najbolja među pričama u čitavoj zbirci zove se Mi ćemo znati i govori o (ne)mogućnosti žene da prevari muža kojeg više ne voli. U ovom psihološki vrlo nijansiranom narativu obrnutom se gradacijom od prve rečenice koja glasi "Danas ću prevariti muža" stiže do toga da je prevara zapravo nemoguća. Odnosno do činjenice da se, ma kako jak bio poriv da se baci u zagrljaj svom ljubavniku, protagonistkinja (koja je ujedno i naratorka) ipak odlučuje za nešto što bismo uslovno nazvali moralnom čistotom. Međutim, i više od toga. Ova priča zapravo govori o nemogućnosti trajanja ljubavi, o bezizlaznosti braka, o onome što je pre pravilo nego izuzetak – da je mogućnost monoandrije/monogamije zapravo minimalna. Pa opet, društveni pritisak je toliko snažan da konvencije najčešće pobeđuju želje, a žudnje gube svaku bitku s tradicionalnim shvatanjima. 
 
Protagonistkinjina borba protiv svega što kao teret nosi ne samo na sopstvenoj duši nego, verovatno i mnogo više, na sopstvenom telu koje se jednom rečju i jednim potpisom zavetovalo 'na vernost jednom muškarcu' ne izaziva samo sažaljenje, već zapravo dubinsko razumevanje. Jer kako kaže naslov priče, čak i ako niko ne sazna i ako se stvari sakriju zauvek, ona i on će to saznanje nositi u i na sebi i zauvek će ostati ukaljani. S druge strane, jednako je strašno što se bračna prevara u ovom slučaju posmatra samo kroz telesnost. Ona je zaista zaljubljena u muškarca koji joj se nudi kao ljubavnik. Kroz narativ se stiče utisak da je i on u nju, kao i da je spreman da učini taj korak koji bi definitivno označio prelazak granice, izlazak u nepoznato i novo. 
 
Međutim, ne komentarišu se činjenice da je njemu neuporedivo lakše da učini transgresiju, jer nikada muškarac u toj situaciji nije stigmatizovan kao žena, ni to što je prevara već učinjena po logici predumišljaja, koji usput budi rečeno ima i svoje fizičko obeležje u vidu poljupca kojeg ljubavnici razmenjuju. Vešto izbegavanje svakog komentara i poliperspektivizma ovoj priči daje izuzetnu uverljivost i sugestivnost. Ona je dokaz da Marija Rakić Mimica zaista predstavlja budućnost hrvatske pripovedne scene.
 
S druge strane, pak, stoje priče koje nisu uspele da postignu željeni nivo kvaliteta. Već prva po kojoj je zbirka i dobila ime zvuči kao veštije ispisan školski zadatak na vrlo ozbiljnu temu. Odnos između dve bolesnice koje dele sobu i sudbinu prejednostavno je prekinut, a kraj priče u kojem jedna od njih odlazi deluje neuverljivo. Određena naivnost s kojom portretiše protagonistkinju u ovoj priči nikako ne stoji. Uopšte uzev, Marija Rakić Mimica bira teme koje nose određenu težinu (bolest, usamljenost, bračna nevera, nasilje u porodici, odnos između svekrve i snaje...), ali ne uspeva uvek da odgovori na njihov izazov. Sve njene priče kreću se u intimnom krugu i ne obuhvataju ono polje istorije koje je toliko uticalo, i pozitivno i negativno, na postjugoslovensku literaturu, ali ima tekstova koji pokušavaju da se uguraju u Prokrustovu postelju upravo ovog istorijskog konteksta. 
 
Tu pre svega mislim na Mater četničku, priču koja ima priličan retro šmek, odnosno deluje kao preseljenje Sime Matavulja ili Ivana Cankara nekih stotinjak i više godina unapred. Karakterizacija likova i njihova jednostavnost, klasičan porodični trougao (otac, majka, sin) koji bi mogao da ima i svoje frojdovsko tumačenje, socijalna situacija koja je jasno nagoveštena, pisanje u dijalektu – sve je ovo zapravo karakteristika realizma kao stilske formacije od Dickensa i Thackeraya, preko Balzaca i Stendhala, pa sve do Dostojevskog i Tolstoja što naravno nisu loši uzori, dapače. Problem je što nema nikakvog ironijskog odmaka od paradigmatskih tekstova, nema svesti da je između njih stoleće i po nekog rada u narativu i jeziku. 
 
Ipak ono što možda najviše smeta jeste nasilno ubacivanje 'četničkog', odnosno 'srpskog' konteksta u priču. On je nametnut, upisan. Drugim rečima, način na koji se muž ophodi prema ženi, a sin prema ocu i majci, nema nikakve veze s njenim ili njegovim etničkim identitetom. Ova priča ima svoju dinamiku bez obzira kako se zvali protagonisti. Zbog toga je mogla da se zove i drugačije, a verovatno bi bilo i bolje da se zvala – rečju, njen univerzalizam se ovim imenovanjem sputava jer je baca u koš s pričama koje jeftino politički pokušavaju da profitiraju, bez obzira kom polu ideološkog spektra pripadale. 
 
Prva knjiga nosi svoje probleme i najčešće spisateljice i pisci plaćaju danak neiskustvu koje ni najbolji urednici ne mogu da preduprede. Marija Rakić Mimica je mnogo toga htela, a od siline želje neke stvari su morale da trpe. Srećom u pojedinim pričama je dokazala nepobitno da ova knjiga i nagrada Prozak nisu slučajnost, štaviše. Od nje zaista možemo da očekujemo da će pisati mnogo bolje knjige kad opusti ruku jer je prevladala radost i strepnju prve knjige pa više ne mora da brine. Mislim da će nam se čekanje isplatiti višestruko.
POVRATAK NA VRH STRANICE