Ponedjeljak
07.09.2015.

Pisanje kao ekološki aktivizam

naslov knjige Mjesečev meridijan autor Edo Popović
izdavač Oceanmore (Zagreb) godina izdanja 2015.



Extra_large_1200px-defense.gov_photo_essay_100506-n-6070s-346
foto: Slick-o-bot (Flickr)
A+ A-
Romani koji se bave budućnošću, bilo to utopijski, distopijski ili na SF način, uvek u sebi nose tezu, odnosno kritiku sadašnjice. Čak i kada nisu tako intonirani, mi ih nužno čitamo kao vrstu komentara na svet koji nas okružuje. 
 
Često se čini da je neuporedivo zanimljivije kada je teza implicitna narativu, tako nam barem savremena estetika govori, nego kada se ona gura u prvi plan, mada postoje slučajevi kada se uz pomoć eksplicitnog sadržaja jasnije uočava ironija, odnosno sumnja u čvrstinu stava koja potom usložnjava recepcijski okvir, te samim tim poboljšava tekst.
 
Ako postoji žanr koji cveta u postjugoslovenskom romanu (ovde mislim na belles lettres, a ne na žanrovsku književnost), onda je to svakako distopija. Andrej Nikolaidis, Sreten Ugričić, Josip Mlakić samo su neki od autora koji su obogatili obrazac upravo veštim iskakanjem iz uzusa žanra i izneverivanjem očekivanog. 
 
S druge strane, verovatno bi u 'slavnoj prošlosti' i 'srećnoj sadašnjici' trebalo tražiti uzroke relativno široke rasprostranjenosti ove tematike. Verovatno da kod autora prevladava osećaj nemogućnosti književnosti da se nadmeće sa stvarnošću, te potrebom da se tekstovima na izvestan način upozori na mogući razvoj situacije koja će, ukoliko joj se ne stane za vrat na vreme, eskalirati u nešto neuporedivo grđe i gore nego što je danas, što priznaćete, jeste teško, ali ne i nemoguće. Time se implicite poziva na promenu današnjice, te se na taj način pokušava jednim udarcem ubiti dve muve: onu estetičku i ona društvenu odgovornu.
 
Mjesečev meridijan poslednji je roman Ede Popovića i upravo se bavi distopijskom situacijom. U bliskoj budućnosti ili paralelnoj stvarnosti, što je svejedno, posebno jer se ne insistira na drugačijoj, alternativnoj istoriji, genetski inženjering je strahovito uznapredovao, a privatne kompanije vrše eksperimente nad životinjama i ljudima. 
 
Jedan od takvih je i izolovanje grupe od 39 osoba, devetnaest parova i jednog vođe, u Japodskoj dolini. Ispitanici su vraćeni u pretcivilizacijsko stanje e da bi se od njih zdravih i nezagađenih mogla dobiti unapređena ljudska jedinka. Ipak, ova grupa ljudi, poznata među ekoaktivistima i kao 'Zaboravljeni', nije mogla da ostane skrivena...
 
Popovićev roman funkcioniše po modelu potrage, s tim da postoji stanovita disproporcija između ekspozicijskog dela i onog koji bi trebalo da predstavlja glavnu radnju, odnosno samo traganje. Jednostavno, ekspozicija je preduga. U nameri da ukrsti priče troje tragalaca, ali i da čitaocima pruži uvid u dinamiku života medu Zaboravljenima koji samo naizgled žive u međusobnoj harmoniji, on je svesno produžio uvodne priče, a skratio ono što bi bio žanrovski obrazac preuzet iz narodnih priča i bajki te transponovan i variran kroz istoriju književnosti. 
 
To ne bi predstavljalo problem da je bio spreman da i na drugim mestima izneverava zadate okvire, odnosno da je priču zakomplikovao i napunio obrtima koji bi njegovim junacima dali priliku da postanu izgrađeniji i kompleksniji likovi. Ovako, svaki od njih ostaje tek funkcija i to ne unutar narativa, već unutar unapred zadate 'teze', koja se u slučaju Mesečevog meridijana tiče ekologije i genetskog inženjeringa, ali i s tim povezane biopolitike.
 
Tu se krije i najveći nedostatak njegovog romana. Naime, ako niste zagovornik ekoaktivističkih i biopolitičkih ideja bliskih Edi Popoviću, roman vrlo lako može da vas ostavi ravnodušnim. On služi upravo promovisanju određenih koncepata pa se stiče utisak da je u njemu sve podređeno upravo tome, a čitav tekst tako postaje alegorija ili parabola o načinu na koji bi valjalo živeti, te preti da sklizne u self-help. 
 
Ne pomaže umekšavanjju ovi kontura ni činjenica da pravog hepienda i nema jer se Salarlab, grozna korporacija koja je odgovorna za sva zla u romanesknom svetu, iz priče izvlači tek sa neznatnim gubicima. Zahvaljujući ovakvom kraju narativa možemo reći da je njegova pouka delimično ublažena. Ipak, postavlja se pitanje kako to da država nije umešala svoje prste jer je poznato da u ovom delu sveta biznis bez politike jednostavno ne ide. 
 
Pored toga, ono što nedostaje tekstu da bi bio uverljiviji jesu bolje zakrpljene rupe u motivacijskom motoru. On funkcioniše sa štucanjem. Na suviše detalja mora da se zažmuri. Dva najveća problema su odsustvo saznanja o Zaboravljenima jer je gotovo nemoguće da oni usred Evrope žive potpuno izolovani, bez obzira na sav policijski i zaštitarski trud i pretnju ekološkom odnosno nuklearnom katastrofom. Druga je lik Mile Salar i njene priče koja je najtanja i najmanje verovatna. Interesantno je da je autor bio svestan obe ove primedbe i različitim intervencijama pokušao da ih obrazloži, no to mu nije pošlo za rukom.
 
Međutim, Mesečev meridijan je knjiga koja se lako i brzo čita i, bez obzira na jasnoću namere i poruke, nosi otisak starog majstora. Prvo što upada u oči je česta promena perspektive. Mirko Graf, Josip, Mila i Kaj kao četiri fokalizatora nose priču u brzim švenkovima. Pored toga, u pojedinim poglavljima narator se obraća svojim likovima, menjajući tipične pripovedačke oblike: iz trećeg, odnosno prvog prelazeći u drugo lice. 
 
Ovaj način intimizacije sa likovima istovremeno podrazumeva i određen zapovedni ton, odnosno implicira poziciju naredbodavca i onoga koji naredbe prima i/ili izvršava. To ukazuje na iskorak iz klasičnog narativnog modela i rušenje onog, da to kažem pozorišnim terminom, četvrtog zida. Drugo lice prosto ukazuje da se radi o likovima koji nemaju slobodnu volju, ergo nisu ljudi, već književne tvorevine. To opet povlači za sobom i posledicu neposrednog čitalačkog suočavanja sa tekstom, odnosno mi na direktan i nedvosmislen način moramo da shvatimo da se radi o fikciji. 
 
Naravno, uvek kada uzmemo lepu književnost u ruku, ova svest je prisutna, inače bi svet bio pun Don Kihota, ali istovremeno mi prihvatamo iluziju stvorenog sveta i osoba koje u njemu deluju. Prelaskom u drugo lice Popović nam je razbija, ali ne bez smisla ili iz čistog iživljavanja, već s namerom da nam i ovim putem skrene pažnju na poruku, odnosno tezu. On kao da nam veli: literatura ostaje zatvorena unutar korica knjige, a stvarnost koja nedvosmisleno nosi naznake onoga o čemu vam govorim je oko vas, samo se osvrnite oko sebe. 
 
Drugo lice mu to omogućava, čak i kada se koristi prezentom, posebno stoga što ovaj metod pripovedanja koristi najčešće kada je u pitanju Josip, korporacijski tip koji je nakon otkaza, gubitka svog imetka i susreta sa Mirkom doživeo prosvetljenje, odnosno tip osobe koja bi bila njegov projektovani čitalac. Apel likovima na delanje, kroz ovaj brechtovski Verfremdung, tako biva upućen izvan pripovednog sveta, kao direktan poziv čitaocima na saučestvovanje i akciju.
 
Konačno, ako je već neminovno da postoje romani sa tezom, aktivistički narativi, podizači svesti, oni koji od svojih čitalaca traže da reaguju, a ne samo da budu pasivni posmatrači, onda prihvatam da Mjesečev meridijan bude njihova perjanica. Teme koje Popović pokreće nisu nimalo naivne, dapače. Tek sad, uz pomoć ovo malo slobode informacija (ili njenog privida) koju nudi Internet, mi polako saznajemo i spoznajemo okvire sveta u kojem živimo, a prema njem Orvelova 1984. deluje kao dečja igra. Tamo su, ako me sećanje ne vara, makar svi imali da jedu. 
 
Radost kapitalizma, ona koju smo priželjkivali nakon pada Zida, obila nam se o glavu. Posebno nama, posebno na Balkanu, jer naš recept za sreću uvek podrazumeva krvavi pir u komšijskom dvorištu gde se na ražnju ne okreće samo poslovična krava, već i svi ukućani. Međutim, sve je jasnije da je problem mnogo širi od toga. Ovaj se sistem, ponavljam teze koje su mnogi pre mene tako lepo izneli, pokazao kao kancer na telu čovečanstva, autoimuna bolest koja uništava organizam koji je porodio. I ne samo u smislu ekoloških katastrofa, već i neuporedivo šire. 
 
Protiv nje se treba boriti svim silama i Edo Popović to čini na način na koji najbolje ume. Niko nije lud da pomisli da je to dovoljno i da će ovaj roman promeniti svet, ali ako drmne makar jednog uspavanog Josipa, ako osvesti poneku Milu, biće to velika pobeda literature.

***

Autor romana Edo Popović gostuje na Festivalu svjetske književnosti u Zagrebu: 9. rujna u Kinu Europa razgovarat će s Clemensom Meyerom, Damirom Karakašem i Svenom Popovićem o temi 'Potonuli gradovi'.
POVRATAK NA VRH STRANICE