Ponedjeljak
19.10.2015.

O ljubavi u doba tranzicije

naslov knjige Ljubavni roman autor Ivana Sajko
izdavač Meandarmedia (Zagreb) godina izdanja 2015.



Extra_large_ljubavni_roman
Foto: Amy Schubert (Flickr)
A+ A-
Čitalačkim stažom stiče se ono što bismo nazvali žanrovskim kompetencijama. To znači da što duže i više čitamo, to lakše prepoznajemo određene matrice prisutne u književnom tekstu. Tako, na primer, ako određeni tekst unapred percipiramo kao krimić, otprilike možemo znati šta nas unutar narativa očekuje. Pored žanrovskih kompetencija, naše prisustvo u književnom polju, unutar kojeg najčešće delujemo kao krajnji korisnici, uči nas tome šta da očekujemo od određenih izdavača, od mesta na kojem kupujemo knjigu, od izgleda korica... Uz pomoć svega toga stvara se horizont očekivanja i pre nego što se upustite u samo čitanje. Neretko se izdavači i autori poigravaju ovim očekivanjima, izneveravajući ih ili ispunjavajući na naj(ne)očekivaniji mogući način čime se stvara dodatna napetost među čitaocima koja može da rezultira kako oduševljenjem, tako i razočaranjem.
 
Ivana Sajko, poznata spisateljica i dramska umetnica (dramaturg, reditelj, performer), objavila je ove godine u izdanju Meandra roman koji nosi naziv Ljubavni roman. Svi ovi elementi jednačine stvaraju unapred napetost jer kod ovog izdavača ne očekujemo žanrovski tekst klasičnog ljubića, od ove autorke poznate po drugačijoj vrsti teksta i angažmana takođe imamo potpuno drugačija očekivanja, ali nas naziv knjige unekoliko zbunjuje. Očekujemo dakle neku vrstu finte, driblinga, neku tekstualnu strategiju koja unapred računa da postoji velika diskrepancija između pakovanja i sadržaja, odnosno da nije u pitanju klasičan ljubavni roman. 
 
I zaista, kako danas pisati o tako snažnoj i važnoj emociji, a da to ne ispadne tupavo i već viđeno? Kako tekstualno posredovati nešto što je u ovim vremenima gotovo sramota, jer kad kažete da ste zaljubljeni ili da nekoga volite, posmatraju vas kao da ste neuračunljivi i čini se da vam spremaju košulju koja se kopča na leđima. Ljubav u postmoderni možda postoji u stvarnosti (ma kojoj od onih koje živimo), ali u tekstu ona prosto mora da ostane skrivena iza naslaga (auto)ironije. Šta da se radi, takvo je shvatanja ljubavi danas, takve su društvene i artističke konvencije, pa je i l’amour pala kao žrtva doba, kao uostalom i svi veliki narativi.
 
Ljubavni roman ne počinje scenom nežnosti nego upravo njenim odsustvom. U pitanju je svađa između ljubavnika, supružnika. Već je jedna konvencija izneverena. Obično ljubavni romani počinju susretom, pa onda ide igra zavođenja, zatim sledi ljubav, potom peripetija, odnosno sprečenost da ljubavnici budu zajedno, da bi na kraju oni uspeli nekako da preskoče sve prepreke i da ostanu srećni i zaljubljeni do kraja života. Kod Ivane Sajko imamo sasvim suprotnu scenu – njih dvoje su mlađi par s detetom i nešto među njima ne valja. Postoji čak i ono što je sasvim suprotno osećaju ljubavi, neka vrsta resantimana, rekli bismo čak mržnje, koja se zasniva na okrivljavanju upravo onog drugog da vas je vezao i da vam ne daje prostora da dišete. 
 
Teško da ima čitalaca koji se nisu našli u ovakvoj prilici makar jednom u životu, ali ono na čemu će tekst insistirati jeste istraživanje uzroka ovakvih osećaja. Da li su ove emocije iskrene, odnosno autentične, ili su i one konstruisane, u najmanju ruku u istoj meri kao i ljubav? Odnosno, koliko su odumiranje i kraj ljubavi konvencija kao i njen početak, zaljubljivanje?
 
Ovaj tekst pokušava da nam kaže da je ljubav nemoguće odvojiti od socioekonomskih uslova u kojima nastaje, što zvuči dosta pogrdo i posprdno, posebno za nepopravljive romantike, ali nije bez smisla. Tako bi naslovu romana trebalo dodati 'u doba tranzicije', ili post-tranzicije, poput onog Markesovog 'u doba kolere'. Jer ono što muči sretnu nuklearnu porodicu koju čine otac, majka i dete jeste činjenica da oni jednostavno nemaju od čega da žive. Banalna činjenica da ljudi nemaju šta da jedu i da se od ljubavi i strasti ne živi deluje zaista otrežnjujuće bolno, ali je jednostavno tačna. 
 
Narativ u gradiranim flešbekovima pokazuje kako su njih dvoje stigli do trenutka sukoba, a roman se završava pokušajem izbavljenja koje je potpuno bonnie-and-clydeovsko, te u istoj meri neverovatno i bajkovito. No u tome je bio problem od samog početka. Strast je vodila ka seksu, vođenje ljubavi bez zaštite je odvelo do deteta za koje par, koji se sastoji od glumice i romanista (on zna Dantea napamet), naravno nema novaca. Spremni su da rade, ona čak i da se potpuno ponizi, ali to nije dovoljno. On počinje da piše roman u nadi da će se obogatiti, odnosno makar doći do novca, ipak ni to ne pomaže. Kreću svađe, kreće mržnja, na koncu im seku telefon, struju i oni su primorani da odu iz velikog grada i da se upute put primorja, na kojem je sve valjda jeftinije. 
 
Ovako ukratko izgleda razvojni put mladog para, s tim što je raspored fabularne građe unutar sižejne strukture nešto drugačiji, ali u svakom slučaju ostaju jasne neuralgične tačke, one koje zaslužuju širu tematizaciju, a ukazuju upravo na ono što ovaj roman čini važnim – politizaciju ljubavi u posttranziciji ili, ako hoćete tako, divljem kapitalizmu. Na stranu što njih dvoje, pre nego što stupe u kobne odnose koji će dovesti do trudnoće koju ni jedno ni drugo, usput rečeno, nisu baš želeli, nije spremno da se nosi sa izazovima koje donosi socio-ekonomska situacija. 
 
Ne deluje previše ubedljivo da obrazovani momak i devojka nisu svesni da se od ljubavi ne živi i da je za je za podizanje deteta nužno nešto više od vatrenog seksa, ali trenutak ushita vredi kao ceo život. Međutim, upravo je osećaj krivice koji sledi nakon sudara sa realnošću ono što bezlična fukoovska moć i želi, da u kajanju i pokajanju nadalje i zauvek radite i stvarate da biste iskupili sopstveni greh. Ova negacija uživanja i zadovoljstva koju društvo stvara po ugledu na religiju, i vice versa, jeste osnovni princip vladanja i pokore. 
 
Istovremeno, narativ pokušava da ukaže na paradigmatsku sudbinu (zbog toga njih dvoje nemaju imena nego funkcionišu u obilju mogućnosti kao Ona i On, dakle kao Adam i Eva, Čovek i Žena) i da nas natera da je promislimo. To znači da ga treba posmatrati i kao vrstu vrlo važne društvene kritike, koja bode upravo tamo odakle stižu najžešće desničarske kritike na račun bele kuge, nacije, krvi i tla. Argumentacija je sledeća: ukoliko ste za heteroseksualnu porodicu, ukoliko ste protiv abortusa, zbog čega je onda nemoguće da takva porodica opstane? Država koja se bori za takve vrednosti trebala bi da bude spremna da pomogne opstanku ovakvih porodica. 
 
Istovremeno, pod ovim plaštom je i kritika obrazovanja jer šta nekom vredi što može da izrecituje Dantea naizust ako ne može od toga da se postara za svoje najmilije. Bespotrebnost humanističkog obrazovanja, njegova tržišna jalovost, a to je karta na koju se sve više igra ne samo kod nas, nego i u svetu (treba li dodati kapitalističkom), upravo se opravdava nemogućnošću učestvovanja u tržištu koje traži samo jeftinu radnu snagu na šta on ne želi da pristane. Ona, koja je, valjda nošena majčinskim instinktom, spremnija od njega da se potčini Weltanschauungu, pristaje da, kao diplomirana glumica, učestvuje na premijerama u ulozi reklame, kao kostimirana punjena lutka. Ipak, to je kratkog daha jer kultura i bioskopi zajedno sa njom u kapitalizmu nemaju nikakvu svrhu. Zabava se seli na druga mesta, a njoj se ukida prilika da nešto zaradi. 
 
Šta im/nam dakle preostaje – to je ono pitanje na koje Sajko pokušava da odgovori, odnosno da pokaže jednu od mogućnosti. Statistike pokazuju da je jedan od glavnih razloga pucanja brakova u današnje vreme upravo ekonomski, odnosno neodrživi razvoj takve zajednice. Ipak, ona i on skupljaju snage da se tome odupru, da se stave izvan zakona, da se prosto razdruže od države i društva. U jednom trenutku igra moći se prekida jer oni počinju da krše pravila. Srećom, u tom trenutku roman staje jer je verovatnoća da će oni dobro završiti minimalna. 
 
Naime, pitanje izbora u ovom slučaju nije pitanje slobode, a pogrešan izbor vodi direktno ka njenom gubitku. Što dalje znači da je Ljubavni roman u stvari nemoguć, odnosno da čak i kad ima ljubavi, bolje je ne prepuštati joj se, ako niste dovoljno bogati. Ovako ironičan i ciničan zaključak možda i nije bio na pameti spisateljici, ali on neminovno proizlazi iz teksta. To ga čini i dodatno mračnim jer ukazuje na suštinsku izopačenost ove civilizacije u čijoj su osnovi nejednakost i neravnopravnost. Nije da to nismo znali, ali smo se nadali da su neka polja ostala netaknuta. 
 
Ljubavni roman Ivane Sajko čita se, dakle, kao nešto sasvim suprotno žanrovskim konvencijama i to ga čini zaista dobrim i zanimljivim. Možda je njeno rešenje za krizu u koju ljubav u posttranzicionom dobu zapada pomalo naivno i ludističko, ali šta nam drugo preostaje kad nas priteraju uza zid? Zamena jedne neslobode drugom čini se najbezbolnijim.
POVRATAK NA VRH STRANICE