Da li su aršini kojim sudimo o LBGTQIA književnosti drugačiji u odnosu na one koje koristimo kada se radi o strejt književnosti, odnosno da li treba da budu različiti? Ako zaista postoji razlika u načinu na koji odlučujemo o vrednosti, da li time de facto grešimo i ističemo društvenu nepravdu koja postoji između 'nas' i 'njih', a koja u Hrvatskoj ima i svoju referendumsku potvrdu. S druge strane, jasno je da postoji određen otpor u recepciji LBGTQIA književnosti, umetnosti uopšte, ali da li to kritičarima i tumačima daje za pravo da na takvo odbacivanje ne obraćaju pažnju, da ga zanemare, kao i da se isključivo drže 'estetike' koja je navodno od ideologije udaljena desetinama svetlosnih godina?
Namerno počinjem pitanjima jer mi odgovori na njih nisu potpuno jasni. Položaj Drugih i Drugačijih na jugoistoku Evrope, Balkanu, bivšoj Jugoslaviji, kako god nazivali ovo mesto na kojem živimo, zapravo mi je potpuno jasan. Establišment od Vardara pa do Triglava bi najviše voleo da ih nema, da ne postoje, da su poput dinosaurusa izumrli. Ipak, oni su tu, izlaze iz ormara na svakom koraku, paradiraju, drže se za ruke, hrabriji među njima se i ljube u javnom prostoru, pričaju o svojim problemima i, što sad meni komplikuje situaciju, pišu knjige. Ironičan sam, nadam se da je jasno, i na sopstveni račun. Granica između političkog i estetičkog u onome čime se bavim često se pokaže ili olako premostivom ili potpuno nepremostivom, pa ono što je politički ispravno postane automatski takvo i estetički. Međutim, važi i obratno, ono što je estetički uspelo, a nije politički adekvatno, postaje neprihvatljivo, iako su ovakvi slučajevi prilično retki, osim u slučajevima nekih zaista genijalnih pisaca poput Paunda, Selina ili Hamsuna čija je vrednost neupitna. Greh prema književnosti je vrednovati jedno na uštrb drugog. Ne postoji čista književnost, lišena ideologije, kao što ne postoji ni takvo čitanje, ali nije ni svaka ideologija koja vam se sviđa odmah odlična književnost. Iskreno, komplikovano je.
U slučaju novog romana
Nore Verde Do isteka zaliha (Sandorf, 2013) neke stvari su jednostavne – mnogo je bolji od prethodnog dela
Posudi mi smajl. Mislim da bi ova autorka još mogla da napreduje, kao i da bi dobila mnogo više da je roman bio kraći i čistiji od suvišnih scena, ali njen spisateljski razvoj je očigledan i to ohrabruje. Problem je najverovatnije u nedostatku čvrste uredničke ruke koja bi knjigu protresla, usmerila i poboljšala.
Narativ predstavlja priču o raskidu između partnerki Nore i Lune. Interesantna je odluka da se tekst ograniči upravo na ovaj dugo odlagani kraj veze, nego na ono što bi na neki način predstavljalo logičan pandan priči sa ekspozicijom, zapletom i raspletom, odnosno u slučaju veze među partnerkama muvanje/barenje, veza i raskid. Koncentrišući se na dugo očekivani kraj Nora, koja je pripovedačica, protagonistkinja i fokalizatorka u nepotpunoj retrospektivi, dala je sve ono što mu je prethodilo, ali je izostavila one srećne dane zaljubljenosti. Ovo u velikoj meri stoji u suprotnosti sa tonom kojim je roman ispripovedan. Naime, razvijajući se u četrdeset i šest scena koje nisu hronološki poređane (nalik filmu 500 Days of Summer koji mi se čini intertekstualno ključan) narativ je često, uprkos temi koja je načelno teška i tužna, veoma duhovit.
Nora Verde se upečatljivo koristi slengom, očigledno iz LBGTQIA miljea, kojim se razbija monotonija dominantnog osećanja izgubljenosti i emotivne praznine koje raste unutar njene i Lunine veze. Njeni dijalozi su odista sjajni i ubedljivi. Tu je i lik Norine najbolje prijateljice Spržene koja svojim zdravorazumskim stavovima i dalmatinskim govorom koji je suprotstavljen Norinom slengu, doprinosi kontrastiranju između 'ozbiljne' situacije u kojoj se nalaze Nora i Luna i stvarnosti. Ipak, nije reč o humorističkom romanu, dapače. U oči samo upada i istovremeno privlači ta nesrazmera između momenata koji su napisani u lakim, hajdemo tako reći, durskim lestvicama i opšteg tona knjige koji je, dozvolite da nastavim metaforu, pretežno molski.
Ograničeni na jednu perspektivu čitaoci neće dobiti najuverljiviji psihološki prikaz lezbijskog raskida, odnosno dobiće samo jedan deo rašomonske priče. Čak su momenti u kojima je potrebno da Nora zagrabi u 'dubinu svoje duše' mahom preskočeni ili je preko njih pretrčano, bez obzira što ima u tekstu dovoljno esejiziranja na temu odnosa, veze, raskida i ljubavi en general, bila ona lezbijska ili ne. Štaviše u tim trenucima knjiga umnogome gubi na snazi jer počinje da liči na razmišljanja Carrie Bradshaw. I to su stranice koje bih najradije odstranio. Naime, potpuno razumem potrebu da se izađe iz LBGTQIA stereotipa 'mi smo drugačije, niko nas ne razume, mrze nas, teško nam je'. Naravno da je život u istopolnoj zajednici u Zagrebu i/ili Beogradu i/ili Sarajevu prokleto komplikovan i da je to već opšte mesto. Izlazak iz ormara je takođe već manje više ispričana priča (iako je svaka od njih dovoljno lična, potresna i komplikovana) koja bi opet sasvim sigurno potakla neke patetične tonove koji se žele izbeći. Međutim, ako je sve to tako, zbog čega se upada u stereotipe na drugoj strani. Zbog čega su dijalozi često izvučeni iz banalnih američkih TV programa a la Oprah ili Dr Phil? S jedne strane valja izbeći nepotrebnu ili pretešku ili prežvakanu (nepotrebno precrtati) politizaciju, a s druge se sve ono što bi moglo biti autentično razvodnjava i mlači i pretvara u samo još jedan roman u chicklit fazonu. Da li je moguće napisati lezbijski roman na nivou Bridget Jones? Očigledno jeste, ali u čemu je onda stvar. Da li ćemo tako pokazati da su i lezbejke žene kao i one koje su strejt? Da li ćemo time LBGTQIA populaciju učiniti pristupačnijom, konačno, pitanje koje mi je palo na pamet nakon što sam odgledao Dragojevićevu Paradu, da li je to jedini način da se o ovom delu populacije progovori, da se on približi svakodnevnom gledaocu i/ili čitaocu tako što će se uprosečiti. Jer kao i Dragojević, koji doduše nije gay, tako i Nora Verde koja jeste lezbejka, zna veoma dobro da su stvari neuporedivo složenije, ali ih smišljeno uprošćava i pokazuje tako običnim i ljudskim. Da li je to fer prema LBGTQIA osobama čiji životi nisu ni najmanje jednostavni? Nemam jednoznačan odgovor na ovo pitanje, ali mi se ono čini značajnim.
Uzmimo, na primer, jednu stvar koja je mogla biti veoma interesantna, problemska takoreći, a to je međupartnersko nasilje u istopolnoj vezi. Najčešće se podrazumeva da su LBGTQIA veze lišene onog na Balkanu tako raširenog začina u svakom drugom braku/vezi, a to je šamarčina tu i tamo, a često i neuporedivo više i grđe od toga. Međutim, Nora Verde u Do isteka zaliha hrabro istupa sa pričom o nasilju u istopolnoj i to ženskoj vezi, ali mahom tu staje i ostaje – na spominjanju. Ima nešto malo više teksta, da ne grešim dušu, ali su to srazmerno kratki pasaži s obzirom na obim romana. Mogao se od toga načiniti čitav narativ ili je to mogao biti okidač za mnoge epizode jer nasilje je bezdan u kojem se svi ogledamo, bez obzira da li ga vršimo, trpimo, posmatramo sa rezignacijom ili se protiv njega bunimo. Kad do njega dođe, više ništa nije isto. Konačno, šta je odnos između dve odrasle osobe, u kojem god rodnom varijetetu da ih zamislimo, kad raskid traje nekoliko meseci ili više, ako ne nasilje koje sistematski vrše jedna nad drugom. Međutim, čini mi se da se autorka uplašila svega onoga što bi se otkrilo ako bi se ovoj temi prišlo na ozbiljan i promišljen način.
I to je čini mi se glavni problem ove knjige. Ona je na nekoliko mesta zaista zagrebala po površini važnih tema, a onda je ostavila da te ogrebotine zarastu, nije se na njima zadržavala, nije ih produbljivala, nije im prosto posvetila dovoljno energije i pažnje. Opet, njeni motivi za ovo mogu biti različiti. Meni se čini da je na neki način ona odustala od toga, upravo da ne bi pravila još jedan LBGTQIA roman koji na ovu populaciju baca očekivano problematizujuće svetlo. To mogu da razumem, čak i da opravdam, ali je to u velikoj meri osujetilo njen roman da dosegne nivo ozbiljne književnosti, da transcendira one okvira koje mu je žanrovski postavila.
Ako želite da prođete neku vrstu katarze koja vam se nudi uz prilično uverljivu zabavu, onda je roman Nore Verde više nego dobro štivo. Ako pak tražite od književnosti i nešto više, ideološku i emotivnu složenost koja reflektuje LBGTQIA egzistenciju u njenoj punoći i kontradikcijama, onda vas ovaj roman neće zadovoljiti, a u momentima se čini da je mogao. Šteta je što nije.
Vladimir Arsenić
foto:
Gareth Williams ***
Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.
