Utorak
16.07.2019.

(Ne)upotrebljivo uputstvo

naslov knjige Egzil za početnike autor Velibor Čolić
izdavač Vuković & Runjić godina izdanja 2018 prevoditelj Mirna Šimat (francuski)



Extra_large_screen_2x
A+ A-

Taman kad čovek pomisli da će iz Bosne doći štivo koje se ratosiljalo rata i ratnih trauma jer prošlo je (avaj!) skoro trideset godina od tad, kad eto Bosanca iz Francuske da nas podseti da smo prenaglili u svojim književnim očekivanjima. Drugim riječima, kad neko napusti svoju zemlju, to nikako ne znači da će i zemlja sa svim svojim antagonizmima napustiti njega/nju.

Pred nama je još jedan emigracijski, azilantski, izbeglički, a nadasve bosanski roman Velibora Čolića, sa paradnim naslovom Egzil za početnike, te simptomatičnim podnaslovom Kako uspeti u izbjeglištvu u trideset i pet lekcija. Premda je radnja u romanu izvan Bosne, on je ipak bosanski da bosanskiji ne mere bit'. No krenimo mi redom i gredom.

Velibor Čolić je rođen 1964. u BiH, studirao je u Zagrebu, a od 1992. (od kad je napustio redove HVO) živi, piše i freelansuje, radi u Francuskoj, gdje je pre pet godina na francuskom jeziku, na kom trenutno piše, objavio ovaj roman pod naslovom Manuel d´exil, kod pariškog Éditions Gallimard.

Egzil za početnike je prevashodno autobiografski roman. Ukratko, reč je o mladom junaku koji nam pripovedajući u prvom licu predočava dogodovštine od trenutka kada usled bekstva iz ratne Bosne kroči u Francusku, tačnije u grad Ren. Sa vidljim PTSP sindromom i nedostatkom novca na plećima bez ikakve podrške, bez konkretnog plana te bez bazičnog poznavanja francuskog jezika, glavni se protagonista mora nositi sa balastom tuđinca u domu za tražitelje azila.

Jedino što zasigurno zna junak romana može se sažeti u želji da ostane pisac te s takvim habitusom nekako uspe da se probije kroz lavirinte francuske mondenske i blazirane krugove. Na koncu u tome i uspeva, a da pritom nikada suštinski ne napusti Bosnu, i da nikada u biti i pored sve boljeg poznavanja francuskog jezika ne postane Francuz. No, valja ovo objasniti jer ovako napisano sa moje strane priznajem deluje isuviše trivijalno.

Najpre o karakteru pripovedača. Postoji dakako opasnost da se ovaj osvrt otisne u pozitivistički omaž autoru jer je pripovedač, dakle, autor sam, ali mi ćemo tu "sitnicu" na tren zaboraviti te pokušaćemo da gledamo na naratora samo kao na protagonistu. Premda je glavna potka romana tematika emigracije, ipak u temeljima naratorskog sveta ovog štiva nalazi se i jedna druga intrigantna komponenata, a koja dotiče poziciju pisca u neoliberalnom društvu. Istina taj se segmenat romana ne može nigde neposredno videti u obliku kakva eksplicitnog obraćanja autora, ali je prisutna poput sene s kojeg god ugla čitali delo.

Premda je naslov ovog romana Egzil za početnike, čini se kanda da je autor propustio da doda u istom specifikaciju za kakve početnike. Zbilja, naslov je karikatura raznih how to knjiga od kojih su nagnute police po multi mega knjižarama velikih svetskih, a (istini za volju) i ovih naših postjugoslovenskih trgovinskih lanaca. Nije nikakav napor utvrditi da se Čolić posprdao sa takvim izdanjima, ali je takođe negde u podtekstu iste te sprdnje ipak ponudio svoje iskustvo na dlanu kako bi se nekom, zlu ne trebalo, moglo u izbeglištvu naći.

Jedino što je njegovo "uputstvo" odista upotrebljivo u 1 od 100 slučajeva. Naime, ovim želim podcrtati da je glavni protagonsta dela sve samo ne uobičajeni izbeglica rata koji je trbuhom za kruhom i prevashodno mirnim tlom krenuo put tuđine, jabane preko svih mogućih Drina, Sava, Drava i bosanskih krava. Naš junak je najpre odabrao Francusku pre Nemačke, premda su mahom ljudi odlazili u Nemačku (gle čuda i dan danas tamo većina odlazi). On nam o sebi kaže da je "lijep muškarac, metar 95, plav, plavih očiju...vitak, talentiran i pametan". (str. 28.) Ovim "skromnim" osvrtom na svoju malenkost, Velibor Čolić (tako se zove lik u romanu) nam govori implicitno da je mogao komotno i u Nemačku ili u neku drugu "plaviju" zemlju i svugde bi dok ne progovori prolazio kao ne-stranac. Nekoliko puta je Čolić ponovio u romanu njegovu plavu kosu i da bi mogao proći kao Danac, što svakako postaje simptomatično po pitanju preispitivanja njegove očite imanentne samouverenosti.

Naime, iako je izbeglica, iako nema ni kučeta ni mačeta, počinje od nule, ne zna beknuti na francuskom, dolazi sa brdovitog ratnog Balkana, Čolić u svojoj neposrednoj diskurzivnoj pojavnosti ipak ispoljava intelektualnu nadmenost. On ne namerava da se bavi kojekakvim poslovima, lako ulazi u konvezraciju i odnose sa suprotnim polom, puno čita te svugde naglašava svoju jasnu intenciju da želi da bude samo pisac. Ovo, složićete se, nije baš najčešći trk kojem su bežali mnogi kojima su poput kiše bombe padale nad glavama. Stoga bi bilo korektnije ovaj roman nazvati Egzil za pisce, lisce i ostale koje je rat strpao u isti ratni i duhovni kazamat sa svima drugima.

Može se reći da se radi o komplikovanom bekstvu: s jedne strane, o onom ljudskom, osnovnom egzistencijalnom egzilu, a potom o piščevom, intelektualnom. I jedno i drugo imaju isti motiv, ali im je metodika posve različita. Rečju, Velibor Čolić lik i pripovedač (time i autor sam, ne govorite da sam to ja rekao) jeste pobegao od rata glavom bez obzira (kao svako normalan ko je mogao), ali nije prihvatio da pobegne od sebe, dapače insistirao je na tome da ostane i tamo preko grane, u zemlji i Žana i Pola i Sartra (jedine tri reči koje je znao kada je stigao u Francusku), nadasve pisac i intelektualac. Na jedan se čudan način to može uočiti i u jednoj sekvenci romana kada je Čolić već uspeo nametnuti sebe kao stvaraoca i autora te izborio gostovanje na TV emisiji sa eminentnim filozofima i misliocima. Ironiju i sarkazam kojim se koristi u opisivanju istih pokazuje da je njegov inferiorni položaj u odnosu na njih samo prividan te se na tren doima poput onog jugoslovena u poznatom skeču Top lista nadrealista, koji sakuplja ostatke sa stola dok evropejci ratuju. (str. 108–112.)

Problematika izbeglištva i rata je uvek turobna i sa sobom vuče neminovnu snažnu i intezivnu setu koja razara svaki pokušaj da je se nekako otarasimo. Međutim čini mi se da je jedna od najbitnijih komponenti preživljavanja tokom razaranja u BiH bio humor. Humorom se koristi i Čolić u svom delu i to katkad veoma učinkovito. Recimo u razgovoru njega, Iračanina i Afrikanca u kom se utrkuju da prepričaju užasne scene iz rata (str. 54.) vidi se moć humora ne samo u ulozi odbranbenog mehanizma nego i u ulozi sredstva pojačavanja suštine tragedije jer kako znamo nema tragedije bez komedije i obrnuto. Čolić se čarima humora poslužio dobro u svom tekstu, premda ipak preovladavaju čežnja za ljubavlju, emocijama i prihvaćenosti, a to su segmenti dela u kojima ono opasno koketira sa piščevim izbegličkim patosom, što pak ne odgovara humoru.

Čolić je suptilno, možda čak kriomice, pa ajde da odem dalje, možda i nehotično zapravo predstavio paradoks ne samo naših izbeglica, već i iseljenika uopšte. Naime, koliko god žudili za tim da budu ravnopravni članovi društva država u kojima su se našli, toliko na jedan mazohistički način ljubomorno čuvaju svoj status stranca. Kao da taj status dodatno potvrđuje inheretnost nekog drugog identiteta koji usled svoje komplikovanosti ne dozvoljava ga nipošto svesti pod običnu grafu statistike. Tako glavni protagonista Čolićevog romana što se više primiče francuskom društvu, to još više učvršćuje svoj status dođoša, ili slobodno rečeno: što mu je bolji francuski jezik, to njegov strani akcenat ima većeg značaja.

Premali je ovaj prostor da bismo se upustili u tu pustolovinu glagoljenja o identitetu, ali je činjenica da to je značajan segmenat romana, premda ga je autor samo natuknuo, okrznuo sa nekoliko rečenica i time širom otvorio vrata tom velikom pitanju. "Prije rata bio sam čovjek, a sada sam uvreda", kaže Čolić na strani 39. Postavlja se pitanje kome uvreda, sebi ili onome ko pita, Bosni ili Francuskoj, Balkanu ili Evropi? Kome su migranti uvreda, onima koji dižu bodljikave žice da spreče ulazak onih koji su od bodljikavih žica pobegli, ili svojoj prošlosti onome koga su nekad predstavljali? To su neka od pitanja koja postavlja Čolićev roman, pitanja koja su više nego aktuelna, više nego relevantna i pulsirajuća i dan danas. "Ja sam nezgodna i prljava mrlja, pljuska na licu čovečanstva, ja sam migrant", kaže naš pripovedač i daje nam odgovor na neka pitanja koja će pokrenuti silni branioci otadžbina, domovina i sl.

Čolićev stil u ovom delu je britak, jasan i jednostavan i cena te jednostavnosti katkad je odsustvo dubine te suptilnosti izraza. Osim toga, Egzil za početnike fabularno nije najbolje uokviren jer je na svojoj sadržinskoj kičmi uprtio tragove proliferacije pa je teško zamisliti ga u klasičnom sadržajnom kalupu. Podrazumeva se da to samo po sebi ne nije falinka, ali se ipak može primetiti da bi ostvarenje bilo po mome sudu potpunije da je malo konkretnijom pričom sprečeno eventualno curenje iste van korita korica. 

Shodno tome čini se da roman ne može završiti dok god je Čolića pisca, što je dobro za Čolića, ali ne i za to bezobalje romana. Svakako može se reći da je to rezultat nemanja konkretne priče te autobiografskog gomilanja dijahronije što je paradoksalno istovremeno i kuriozitet i mana romana. Premda su teme unutar knjige recentne i aktuelne, ipak su prožete opsesijom ratom te ga upravo to pomalo izjeda.

Ponekad mi se čini da se čitava književnost Bosne (pa bila ona i na francuskom) nudi sa svojim PTSP sindromom što utiče i na doživljaj ovog dela. Vreme je da se kraj rata privede kraju jer se Čolićev ratni egzil odavno transformisao u emigraciju, a ona je kao takva ipak bezazlenija.

Foto: izvor.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.