Ponedjeljak
20.07.2015.

Nešto ipak treba učiniti

naslov knjige Nema se što učiniti autor Korana Serdarević
izdavač Fraktura (Zaprešić) godina izdanja 2015.



Extra_large_george_segal_the_holocaust
George Segal: The Holocaust
A+ A-
Uvek je pitanje kako pisati o knjigama kojima nije moguće ništa zameriti, ali vas ostavljaju ravnodušnim. Pritom osećate da to nije stvar senzibiliteta, već nečeg suštinskog. Naprosto, nešto je pogrešno u njima, samo je teško doći do neuralgične tačke, do mesta razdora ne kojem se tekst odvaja od književnog i postaje nešto sasvim drugo ne menjajući svoju fenomenologiju. 
 
Najčešće ova nepremostiva pukotina, rascep između potencijala i ostvarenog, svoje ishodište ima u motivaciji. Ona je u književnosti dvoslojna: spoljašnja se odnosi na autora i sve(t) oko njega, odnosno na pitanje zbog čega sam se uopšte odlučio/la da napišem dati tekst, i unutrašnja koja se odnosi na uzročno-posledične i hronološke veze, te psihologiju likova en general
 
Ključna stvar je, međutim, shvatiti da u ovom pojmu motivacije postoji međuzavisnost, odnosno dinamika između spoljašnje i unutrašnje, iako se na prvi pogled može učiniti da su one nezavisne. Svojedobno su novokritičari govorili o 'intencijalnoj zabludi' (intentional fallacy), odnosno o jazu koji postoji između onoga što je autorova namera i onoga što se nalazi u tekstu. Međutim, motivacija je neuporedivo širi pojam od namere i u sebi sadrži čitav niz činilaca od kojih zavisi i na koje, istovremeno, utiče. 
 
Jedno od novih imena u hrvatskoj književnosti svakako je i Korana Serdarević koja je, osvojivši Večernjakovu nagradu za priču, podigla očekivanja za svoju prvu zbirku Nema se što učiniti. I zaista, moglo bi se reći da se radi o solidnoj knjizi. U njoj nema ničeg spornog, nema joj se šta zameriti, međutim to je upravo i njena najveća mana. 
 
Ispisane kao besprekorne etide, stilske vežbe, pod dobrim uticajima takozvane stvarnosne proze koja dominira žanrom poslednjih petnaestak godina, priče Korane Serdarević me najčešće ostavljaju ravnodušnim. To je zbog toga što relativno precizno demontiraju zatečeno stanje, najčešće iz takozvanog intimnog miljea, ali u njima nema zanosa koji bi me nagnao da im se vraćam. 
 
Na primer, pripovetke iz zbirke 100% pamuk Ivane Simić Bodrožić bave se sličnom tematikom, ali odlaze korak dalje, imaju hrabrosti da pređu granicu zadatog okvira i upletu se u ono što se dešava izvan teksta, bilo to (est)etički ispravno ili ne. Kod Korane Serdarević nema tog čikanja čitalaca, tog overlappinga, nema, rekao bih, ni hrabrosti da se iskorači u nepoznato, i to je ono što njenu zbirku čini ako ne tehnički slabijom, onda svakako manje zanimljivom. Kao da se autorka zaustavlja tamo gde bi priča trebalo da se otvori u nešto nekontrolisano i snažno, da se prekida u trenucima kada se podsvest tek razigrava. 
 
Treba da napomenem da ovo nije ništa neobično, velika je većina pripovedača upravo zainteresovana samo za neku vrstu tehničkog savršenstva, za izvedbu, za doteranost rečenice, ali im nedostaje ona crta ludila, zaumnosti, ako hoćete, iskorak iz opšteprihvaćenog u jezičkom, estetičkom, konačno i moralnom smislu. Ako nastavim sa frojdijanskom metaforom, onda se može reći da postoji neka instanca koja funkcioniše kao super-ego, autocenzorska poteba za sviđanjem, za prihvatanjem, a to s književnošću, nažalost ili na sreću, veze nema.
 
Da ne bude da je ovo neutemeljeno lupetanje koje može da se odnosi na bilo koji savremeni pripovedni tekst, pokušaću da u analizi pokažem da je ova igra između spoljašnje i unutrašnje motivacije koje se međusobno sputavaju zaista kriva za zauzimanje rezervnih položaja, za unižavanje i slabljenje potencijalno kvalitetnog teksta.

Već sam naslov zbirke kao da simboliše suzdržanost koja odlikuje tekstove u zbirci, njihovu pomirenost sa svetom, sa onim što je datost i kao takvo nepromenljivo. Ako prihvatimo tezu iz naslova i dovedemo je do krajnje konsekvence, onda zaista nema previše smisla čitati, a još manje pisati. Jer mi delamo u svetu ponešeni nadom da će se nešto promeniti, da će Antonija (iz naslovne priče) moći da reaguje na batine koje dobija od muža, odnosno da će njen prijatelj postupiti drugačije od načina na koji postupa.

Čini mi se da bi ta priča imala veću težinu i da bi dobila ozbiljniju notu da je on to i pokušao, bez obzira na jalovost takvog stremljenja. Međutim, upravo je njegova reakcija ono što nedostaje priči. Kao da je odjednom nestalo motivacije i tekst deluje krajnje artificijelno, proizvoljno. Istina je da se većina nas najčešće odlučuje da ne reaguje na nasilje zbog straha, ali se makar kolebamo. U liku prijatelja ta se unutrašnja borba ne vidi: on stvari prihvata onakvim kakve jesu, i to smeta. 
 
Ovo je dobar primer kako se unutrašnja motivacija preklapa sa onom primarnom, spoljašnjom. Autorska potreba da se napiše naizgled jednostavna mimetička priča koja stvarnost pokušava da preslika u tekst, jednaka je odusustvu motivacijskog sklopa kod pripovedača da reaguje u trenutku kada vidi da se njegovoj prijateljici i devojci prema kojoj je očigledno imao neke emocije, događaju užasne stvari. Ako je ova priča napisana da bi se prikazalo stanje stvari, onda ona ne uspeva u tome jer je njena unutrašnja motivacija, preciznije psihološki portret pripovedača nedovršen. 
 
I obrnuto, nije najjasnija spoljašnja motivacija za pisanje ovakve priče, ako se u tekstu neće oslikati ono što bih nazvao 'revolucionarnim potencijalom', odnosno mogućnost promene koja, bez obzira na činjenično stanje, odnosno neuspeh reakcije, mora da postoji. Jer Antonija se pripovedaču poverava u nadi da će on reagovati, ali on ostaje nem i paralisan, kao stena, a nije nam najjasnije zbog čega. Borba za takvu odluku je teška, najčešće je protivna logici i etici, ali postoji. Kod pripovedača ona izostaje i to je ono što priču čini neuverljivom. 
 
Može se učiniti da je ovo normativan poetički stav, ali iako su priče načelno dobre, ne dotiču me previše i ta činjenica je vredna istraživanja. Drugi primer je poslednja priča Proći će, zasnovana na paralelizmu između sudbina majke i ćerke. Obe su doživele neželjenu trudnoću i sve nedaće koje potom mogu da zadese ženu, ali to je sve. Ni pokušaja da se to stanje istorijski, sociološki, psihološki nijansira.

Jasno je da je u pitanju kratka pripovedna forma koja ne otvara previše mogućnosti i da nije u pitanju studija o samohranim roditeljima, ali nije dovoljno ubaciti jednu srećnu majku sa detetom u invalidskim kolicima (što je posebno problematično poređenje, ako bih baš cepidlačio) kao referentnu tačku koja treba da ukaže na to da postoji sreća, bez obzira na trenutni osećaj jada i tuge kod protagonistkinje nakon reakcije dečka kad mu je saopštila da je trudna. Zaista nedostaje makar nijansa više, mogućnost drugačijeg razvoja života, koji autorka pokušava da oponaša kroz tekst kad nudi različite mogućnosti. 
 
Dvadeset četiri priče u zbirci tematski su ujedinjene stavom posmatranja i nemešanja u svet. One među njima koje su bolje, na primer Franka ili Vrag zna, reflektuju vrstu iskoraka izvan klasičnog podražavalačkog modela, odnosno izneveravaju ga delimično. Radi se o naratološkoj igri između znanja i saopštavanja koju autorka kroz svoje pripovedače vešto koristi da bi nam nagovestila da se glavni junaci nalaze u posebnim stanjima duha. Ove priče, tako, graniče sa fantastikom, makar na način na koji je shvata Cvetan Todorov u svom klasičnom eseju, iako se, zahvaljujući efektu kraja, naše razumevanje teksta u potpunosti menja. 
 
U priči Vrag zna tekst je moguće interpretirati u mimetičkom duhu, ali tek nakon što dođemo do završetka priče, a u priči Franka završetak pojačava utisak fantastike jer u velikoj meri podseća na Okretaj zavrtnja Henrija Džejmsa. Ovde se Korana Serdarević pokazuje kao neko ko ume da manipuliše očekivanjima čitalaca, i to je za svaku pohvalu. Pritom, pokazuje i umeće da iskoči iz opšteprihvaćenog modela i da se okuša u nečem što je drugačije. 
 
Očigledno je na slabiji utisak zbirke uticala i činjenica da je mnogo ovakvih tekstova pa dolazi do zasićenja tematikom. Svakodnevica u Hrvatskoj (ili ma gde drugde na prostorima koji se nekada zvahu SFRJ) u velikoj je meri ista. Borba sa tim i takvim demonima prestaje da bude tema kojoj bi čitaoci želeli da se vrate jer je dosadna i predvidljiva. Možda bi bilo važnije da se uhvatimo sa uzrocima, da zavirimo malo u Stvarno koje se iza njih krije, da vidimo kako funkcionišu snovi izneverenih pojedinaca i zajednica, zbog čega nekome uopšte može da padne na pamet da papigi odseče kljun ili da prebija ženu iz dana u dan, sve pred decom.
 
Meni se čini da je Korana Serdarević pristala na kompromis koji je toliko uobičajen ovih dana u postjugoslovenskoj književnosti da je odneo pobedu. Ponoviću, dakle, da u ovo doba u kojem je književnost izgubila dobar deo simboličke moći koju je imala do devedesetih, a bogami i nešto kasnije, praviti kompromis bilo kakve vrste biva pogubno za tekst. Šteta je što je on učinjen jer se radi o darovitoj autorki ispisane ruke koja će, nadam se, u narednoj knjizi pokazati da sme da se uhvati u koštac sa ozbiljnijim, književno zahtevnijim pristupom temama koje je zanimaju.
POVRATAK NA VRH STRANICE
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu. Hvala što prihvaćate kolačiće i pomažete portalu!