Nekritičnost humora

Mlada misa Vedrana Kukavice svojevrsni je nastavak autorovog prethodnog romana Ja nisam Švabo (Profil, 2015.) Radnja se u oba slučaja odvija u Dalmatinskoj zagori, na prostoru mitske Batine, a Švabo iz prethodnog romana i u ovome se iz Nemačke vraća u Batinu, sada kako bi privoleo Milenu, koja je u međuvremenu rodila njegovo dete, da ga prizna kao oca. Iz Evrope se u rodno mesto vraća i Maćun, porno glumac koji želi da se skrasi nakon uspešne karijere u Holandiji, koji će se zaljubiti u lokalnu travarku Žaklinu.

Pripovest o Maćunu i Švabi uokvirena je kratkim razgovorima pripovedača i Načelnika. Njih čitamo na početku i kraju romana, kao i između poglavlja. Pripovedač ne zna sve o čemu će pripovedati, već od Načelnika – koji je i jedan od junaka glavne radnje – saznaje događaje deo po deo. Razgovori se sastoje iz Načelnikovih agresivnih kritika, spisateljskih saveta ili naredbi, i pripovedačevih nastojanja da mu udovolji ili da se opravda, kako bi ga odobrovoljio da mu otkrije sve događaje.

U romanu Ja nisam Švabo naslovni junak tragao je za svojim identitetom. U Mladoj misi Maćun će svoj identitet skrivati. Nakon što ga jedan meštanin prepozna čim stigne u selo, čuveni CroCum nadalje se predstavlja lažno, kao kontrolor leta. Izbor ove profesije nije slučajan: u svakom razgovoru o uzletanju i sletanju aviona kojima Maćun navodno upravlja čitalac će pronalaziti aluzije na njegovu pravu profesiju. I sama reč Batina je u stvari seksualna aluzija, kao uostalom i ime Maćun. Batina ujedno označava i mesto i meštanina, a time se na komičan način pokazuje kako kroz svakog Batinu progovara Batina (batinački duh), ali i batina.

Mreža seksualne tematike i aluzija veoma je elaborirana. Ponekad se u tome ide veoma daleko, pa humor i aluzivnost postaju banalni. Na primer, nakon šendijevskog elaborata o vrsti hleba koju treba umakati u žumance, kod Ozrenke se pojavljuje Maćun i s vrata pita: „ima li za mene jaje, dva", da bi potom dodao, „ima li za Maćuna da i on umoči?"

Seksualnost junaka zapravo je prevashodni način karakterizacije, a efektivno i glavna tema romana: radnja prati Maćunovo zaljubljivanje u Žaklinu i Švabin pokušaj da ponovo osvoji Milenu; Maćunovo ponašanje određeno je činjenicom da je on bivši porno glumac; Rikard Šćigin je veliki poštovalac CroCum-ovog rada; Ozrenka je promiskuitetna gostioničarka, „silna ždrebica jahanjem održavana”; Domagoj i Žaklina su „bez prošlosti jebačke”, a tokom romana oboje doživljavaju preobražaj; Načelnik i Doktor su homoseksualci u tajnoj vezi.

Rasplet će omogućiti opasni (i nemotivisani) let s padobranom, nakon kog će i Milena i Žaklina pokleknuti pred svojim udvaračima, svaka misleći da je baš njen udvarač misteriozni letač (nijedna nije u pravu). Kako kaže pripovedač: „mnogo toga jedan let ponekad popravi u odnosima raznospolnim", let će istovremeno omogućiti da Švabin sin bude kršten u Batini, čime se roman praktično završava.

Mnogo više nego sadržinom, Mlada misa ostavlja utisak neobičnim stilom. Poglavlja romana počinju citatima praBatine Tvrtka, autora Opaszki, fiktivnog „pretpotopnog selfhelp štiva”, oličenja batinačkog duha i tradicije koji progovaraju kroz svaku ličnost romana. Citatima se uspostavlja kontinuitet između pra-Batine i savremene Batine. Uvidi praBatine često su nekonvencionalni, ali zdravorazumski, na primer kada alanfordovski poručuje da: „veliko bogatzvo donosi veliku nesrieću, veliko siromažtvo još i veću.”

Stil Opaszki, prikladno napisanih „1743. ili tako neke godine", kao da postaje stilom pripovedača romana. Barokna raspričanost, hiperbaton u prozi i upotreba imperfekta, sentimentalizam i sentencioznost, patetizuju banalnu savremenu sadržinu, što stvara ironijski ili komički efekat. Takođe, najveći deo romana čine pripovedačevi komentari o životu ili dugi, ironizujući i duhoviti opisi, pa svako poglavlje obuhvata veoma mali deo radnje, a jednostavni zaplet je epski rastegnut na 260 stranica. Patetizujući postupak najbolji je upravo u odsudnim trenucima, npr. kada se upoznaju Maćun i Žaklina, on gleda u ruke koje je ona „položila na rub stola u položaj onih metalnih držača stolnjaka, hvataljki što od vjetra čuvaju.”

Osim kroz sadržinu, savremenost prodire i kroz jezik, pa tako npr. tokom mise Fra Petar „u robotičan prikaz se pretvori, transformeru neuhranjen sličiše". Junaci govore isto kao pripovedač, svi oni na primer koriste engleske izraze, čak i biskup jednom prilikom koristi izraz Rent a Church, iako inače upotrebljava reč brzoglas. Istim stilom ispripovedana je i okvirna priča, iako je tu posredi drugi narativni nivo u odnosu na događaje glavne priče.

Visokoparni stil kao način obrade banalne stvarnosti možda je mogao da postane funkcionalan u isticanju, na primer, kontrasta između epske prošlosti i dekadentne sadašnjosti. Ali bio bi to iznuđen zaključak jer tekst drugim postupcima ne ukazuje da prošlost treba shvatiti kao epsku, a sadašnjost kao dekadentnu. Čini se da specifičan stil ostvaruje svoju funkciju jednostavno u komičkom efektu koji proizvodi.

Slično je i sa okvirnom pričom. Nakon Iketine socioekonomske elaboracije o historiji seksualnosti, koja očigledno premašuje njegove mogućnosti, Načelnik kritikuje pripovedača jer je preterao s „pozicioniranjem verbalizacije likova iznad realnoga sociokulturnoga okvira". Ovde je naznačena mogućnost okvirne priče da funkcioniše kao metafikcionalni komentar koji bi iznutra preispitivao i uticao na proces stvaranja fikcije. Roman u više navrata pokazuje svest o sopstvenim problematičnim postupcima. Načelnik kaže kako „napadno šeretski diskurs tek je krinka za spisateljsku plošnost", a pripovedač ukazuje da i praBatini i Načelniku i njemu samom „glagol zna odležati u cevi", da svi oni neprirodno govore.

Može se zamisliti roman koji bi se iz poglavlja u poglavlje „popravljao" uporedo s razvijanjem radnje, ali Načelnikove formalne konstatacije i saveti često su proizvoljni i iznuđeni. A čak i kada su relevantni, pripovedač ih ne usvaja, tekst i nadalje ostaje isti. Tako će sve do kraja romana najneverovatnije izraze, poput jus primae noctis, izgovarati bilo koja ličnost.

Mlada misa zaista jest napadno šeretski diskurs: humorizuju se i patrijarhalna tradicija i savremena politička korektnost. Na prvi pogled, karikiranje baš svega čini roman ideološki bespoštednim, ali ironija koja prožima čitav tekst najčešće je samo benigno verbalno poigravanje koje treba da bude duhovito. Načelnik je, na primer, ksenofobični protivnik turizma: „kćeri nam jebu, sinove zlostavljaju, krevete nan naše razvališe […], pršute sa šuvita poskidaše i izdoše”. Ili, kako kaže pripovedač: „Štoni se u Batini reklo: Jesi žena, al' si čovik!". Ovim stavovima smejemo se jer su preterani, previše očigledni, namerno učinjeni smešnim – iako to zapravo nisu. Smeh ovde ukida kritičku oštricu, pa tako roman čini da junake i njihove „slabosti" – a u stvari, problematične batinačke/balkanske tradicionalne vrednosti – posmatramo sa simpatijom.

Ironija više naginje sarkazmu i podsmehu nego dobronamernom humoru kada su posredi politička korektnost i moderne vrednosti. Na primer, Ozrenka „njuška" Domagojev „jeftin, čvrst dezodorans, kakvih više nema u prodaji jer nisu nimalo inkluzivni, nimalo sladunjavi, nimalo uniseks". A nakon što se pokrene tema granice između Hrvatske i Hercegovine, Načelnik ironično nudi pripovedaču da roman prvo objavi na bošnjačkom, kako bi se posle pravio da su „najbolja mjesta izgubljena u prevodu." (Očigledno, ovo nije ironija nekog potpisnika Deklaracije o zajedničkom jeziku.) Kad pripovedač ne shvati "šalu", on dodaje: „Pa, momak moj, kakvo Sarajevo, kakav Mehmedlija Šišić? Pa, što olaja granicu, Schengen, federaciju i dvajest kantona?! Kud te đava nosi da kidišeš na konstitutivnost suverene, međunarodno svepriznate države, ti zloduše trećeentiteški?” Ironija nastaje kada se izgovara jedno, a poručuje tome suprotno, no jedini signal da je Načelnik ironičan, ovde kao i na brojnim drugim mestima u romanu, jeste samo nepotrebno nabrajanje pojmova sličnog ili povezanog značenja. 

U Mladoj misi ništa nije ostavljeno nehumorizovano, niti išta postaje predmetom prave kritike. Ali ovaj primer drugačiji je od pršuta koje izjedoše turisti jer se čitalac sada ne smeje Načelniku, već sa njim. Načelnikov stav ovde nije predstavljen kao „oprostiva slabost", „mala" ksenofobija, nešto što se može tolerisati. Sam Načelnik sada ne treba da izazove simpatiju jer se očekuje da čitalac gaji simpatiju prema njegovom stavu.

Pri kraju romana, tokom dečakovog krštenja, tekst signalizira da je upravo opozicija između „Unije i Pripizdine", tradicionalnih i zapadnoevropskih vrednosti, ono što bi trebalo čitati kao poentu romana sakrivenu ispod naslaga humora. Tu opoziciju navodno razrešava mali Herbert, Švabin sin, „miritelj nepomirljivoga", svojim krštenjem. Ali, na vrednosnom nivou, tu opoziciju sam roman u stvari kreira i maksimalno pothranjuje u orijentalističkom maniru, esencijalizujući s jedne strane Batinu, a sa druge Zapad. Iako nesistematski, svoje simpatije čini se ipak stavlja na stranu pripizdine, koristeći se humorom kao izgovorom za nekritičnost.

Mada se pojedinačni postupci u Mladoj misi zaista čine promišljenim i manje-više doslednim, na kraju ostaje nejasno kako ih treba shvatiti s obzirom na celinu romana koju zajednički kreiraju. Na primer, šta se postiže svešću o „manjkavostima" teksta, koja se pokazuje u okvirnoj priči, ukoliko ta svest ne utiče na tekst iznutra? Zbog čega je za savremeni roman izabran specifičan, arhaični stil? Konačno, koja je poenta seksualnih aluzija i vulgarizacije junaka, pa i same radnje?

Čini se da je jedina zajednička svrha ovih postupaka jednostavno u tome da zabave. Mada humor sam po sebi naravno nije problem, preterana želja da se bude duhovit, duhovitost kao cilj per se, negativno utiče na značenje i značaj koji je roman Mlada misa mogao imati.

Foto: H. Zell, Wikimedia Commons