Utorak
18.04.2017.

Duhovna i fizička paraliza

naslov knjige Je suis Jednoruki autor Maja Ručević
izdavač Algoritam godina izdanja 2016.



Extra_large_piano-2171007_1280
A+ A-
Je suis jednoruki je prvi roman mlade spisateljice i profesorke francuskog i hrvatskog jezika Maje Ručević. Radi se o psihološkom romanu koji pripoveda o životu umetnika, sarajevskog pijaniste koji upisuje magistarske studije u Budimpešti te usled ishemijskog moždanog udara ostaje paralizirane desne ruke. 
 
Čak i ovakav simplifikovani prikaz radnje implicira da ćemo teško ovde govoriti o jednostavnoj, razonodnoj priči koja zabavlja čitaoce. Stoga valja odmah podcrtati da se pre svega radi o hrabrom odabiru tematike od strane autorke, ali i višeslojnosti romanesknog postupka. U tom kontekstu skrenuo bih pažnju na najmanje dva nivoa štiva: na razinu tematike kao takve i na književni postupak autorke, odnosno naratorski pristup.
 
Dino je protagonista ovog ostvarenja i upravo je on bez ikakvih dilema svojevrsni axis mundi fabule, stub oko kog se vrti čitav svet u delu. Mrzovoljni i introvertni pijanista Dino, sklon depresiji, čije ime i biografiju mešovitog braka saznajemo nešto kasnije u tekstu, razvija poseban pijetet prema svom klaviru. Njegov odnos prema instrumentu suptilniji je i odaniji od odnosa prema svojoj devojci Gordani sa kojom deli stan. To se naposletku jasno može pročitati u Gordaninom oproštajnom pismu. Na putu tog njegovog posve čudnovatog odnosa u kom klavir za njega "postaje telo" do specifičnog svetonazora koji Dino gaji u gradu Sarajevu u kome živi, nalazi se zamršenost njegovog individualiteta naspram turobnim konstelacijama društvenog pluraliteta. 
 
Pored toga što se jedan značajan deo romana (makar u smislu značajne epizode iz života glavnog junaka) odigrava na master studijama u Budimpešti, ipak osnovni i polazni toponim u određivanju mesta radnje jeste Sarajevo. Važno je reći da se u opisu Sarajeva početkom 21. veka Ručević nije latila stereotipova iz tzv. bosanske tematike u postjugoslovenskim književnostima. Naprotiv, autorka je iznela drugačiju vizuru, rekao bih bližu realnosti. Napustivši odveć rabljene paterne u dosadašnjem opisivanju ovog grada, Ručević nije krenula od Sarajeva u ratnom bolu i patnji niti Sarajeva u ratnom pokliču. Štaviše, autorka je smestila radnju u jedan grad koji bi lako, što se dešavanja u romanu tiče, mogao biti zamenjen Zagrebom ili bilo kojim drugim gradom u ovom delu Evrope. 
 
Na takvoj osnovi je otprilike i odnos između Dine i Sarajeva: džandrljiv, svakodnevan, banalan, nadasve ravnodušan. Ručević je to odstupanje od repeticije stereotipova prenela i van Sarajeva, na teritorij Budimpešte, kao u odnosu između Dine i Mađarice Erike. U toj relaciji temperament je na strani 'ravničarske' devojke iz Mađarske, naspram introvertnog i smirenog momka iz srca brdovitog Balkana.
 
Je suis jednoruki, dakle, nije roman o Sarajevu, niti o raspevanim osamdesetima u kojima Čola šeće Baščaršijom i prolazi pored Morića hana; niti je omaž tužnim i tragičnim devedesetima u kojima bombe razaraju svako ljudsko dostojanstvo; dapače, ovaj tekst je obgrlio dvehiljadite, one najmanje spominjane godine s početka novog milenijuma. Međutim, Ručević im se nije posvetila u celosti, naprotiv samo ih je ovlaš naratorski ošinula, dotakla ih se ali ne spotakla. 
 
Upravo takve kakve su bile - bezlične, depresivne, apatične - takav su i tretman dobile od autorke koja ih je upotrebila samo u cilju dopune glavne priče i glavnog junaka. Naposletku, ovo je roman o sudbini, o urušavanju i sastavljanju identiteta jednog čoveka, samim tim survanje Dininog mikrokosmosa nije moglo biti bezbolnije ni na jednom drugom mestu na svetu, te fokus ni ne može biti na Sarajevu. To je istovremeno i dobra i loša vest za Sarajevo: dobra jer je konačno Sarajevo grad kao i svaki drugi, pun kolotečine i banalne svakodnevice, te loša skoro iz istog tog razloga, jer je Sarajevo na koncu postalo deo neoliberalno-kapitalističkog sivila depresivne zbilje. 
 
Paradoksalno i na prvi pogled protivurečno gore pomenutom, morao bih ipak naglasiti da romanu nedostaje pomalo autentičnosti u 'sarajevskom izrazu', u dijalozima među protagonistima, jer ti protagonisti su ipak deo miljea grada koji ima svoj specifikum. Suprotno tome, stiče se dojam kao da je pred nama predstavljen jedan grad koji je izgubljen u prevodu sa bosanskog na hrvatski (diskurs). Ovakav postupak ne ide nauštrb priče, premda malo više sevdaha i derta ne bi škodilo, naprotiv, bilo bi više selameta u autentičnosti opisa i odnosa među likovima.
 
Formalno, roman je sastavljen od pet poglavlja, međutim možemo ga provizorno posmatrati kroz dve njegove celine: pre i posle Dininog moždanog udara. S jedne strane je u tom uslovno rečeno prvom delu (koji bi obuhvatio prva dva poglavlja) koncentracija događaja bogatija, razdraganija, možda čak i zanimljivija. Međutim, sa druge strane, pravo svoje umeće i potencijal Ručević je pokazala u drugom, tematski siromašnijem, ali stilski i filozofski daleko obuhvatnijem te stilski raskošnijem delu romana. To može potvrditi nekoliko sjajnih naratorskih minijatura koje su, čini mi se, preko potrebne današnjim pisanijama na našim prostorima:
 
"Postajem stigma, rak-rana društva, onaj marginalizovani socijalni supstrat koji kvari sliku mediokriteta. Ja sam onaj koga bi rastrgli da mogu zato što odbijam lobotomiju. Čak je ni ne odbijam nego sam je u potpunosti prezreo. To je za njih najgori tip sabotera kolektivne ušuškanosti u jad i čemer. (...) Za jednog renegata koji odavno zna da se u gnjecavom krilu zavičaja goji najgori smrad i gnoj, nema veće sreće od njihova progona." (str. 143)
 
Pravi poduhvat u delu predstavlja hrabra odluka spisateljice da nam priču pripoveda u prvom licu iz perspektive i fokalizacije glavnog, dakle muškog junaka. Moram priznati da sam tokom celokupnog štiva tražio trag, makar omašku na kojoj bi se ogledao barem obris 'ženskog pisma', ali nisam uspeo pronaći nešto slično tome. Naprotiv, Ručević je svoju kamuflažu temeljito odradila, pomno je proučila specifikum rodnog karaktera, te je vešto privela priču uverljivom i doslednom kraju. Ovim se doista rasklimava snaga sintagme 'žensko pismo' te relativizuju tendecije trpati u isti folder sve što spisateljice napišu i u književnoistorijskom te književnokritičarskom smislu, premda se 'žensko pismo' ne vezuje nužno uz pol autora ili autorke.
 
Je suis jednoruki predstavlja povrh svega psihološki roman čija je osnovna potka sižea trauma i identitet. Psihološke predispozicije individua kojima je nesvesno krcato sumornim događajima, porodično i društveno prouzrokovanim frustracijama, katkad vode tragičnim ishodima. Takav ishod nesumnjivo je moždani udar koji je od Dina napravio pre svega duhovno obogaljenu osobu. 
 
Ručević svojim delom jasno ukazuje na to da pravi hendikep nije nepokretnost ruke junaka romana, već odsutnost nade u njegovom ličnom obzorju, u njegovom svetonazoru, tačnije u njegovom životu. "Tužno je razgovarati s onima koji se na životu drže nadajući se da su ipak živi oni koji su najverovatnije mrtvi. Ta je nada ubitačna. Ali ono što je sto puta gore od toga je ne nadati se životu, a biti živ." (str. 194) Ovom rečenicom Branka kao karakter ulazi u radnju romana, te zapravo sa sobom uvodi taj najdeficitarniji element u Dininom krhkom periodnom mentalnom sistemu – nadu. Jer nada je uvek u komunikaciji adresata i adresanta, nikako u autoferencijalnosti, nikako u monologu ni usamljenosti.
 
Na koncu možemo reći da je Maja Ručević zakoračila na tlo prozaistike hrvatske književnosti i postjugoslovenskih književnosti odvažno i sigurno, sa jasnom vizijom i kvalitetno utabanom stazom za dalje radove. Katkad to zna biti mač sa dve oštrice jer se ništa manje neće od nje ubuduće očekivati, ali bože moj, bez izazova nema nade.
POVRATAK NA VRH STRANICE