Ponedjeljak
24.10.2016.

Lavina istine

naslov knjige EEG autor Daša Drndić
izdavač Fraktura godina izdanja 2016.



Extra_large_arsenic_drndic
Foto: Ben Stassen / Flickr
A+ A-
Kada god treba da pišem o romanima Daše Drndić, dođe mi da se ponašam kao razbesnela učiteljica iz mog detinjstva, odnosno da idem naokolo i čupam uši svakome ko ih još nije pročitao. 
 
Naravno, moje sadističke ambicije nije moguće danas sprovesti u delo (nažalost ili na sreću, to je drugo pitanje), ali zaista, postoji li spisatelj/ica potcenjenija od Daše Drndić u postjugoslovenskim okvirima koja istovremeno biva potpuno zasluženo slavljena u inostranstvu? Tamo se prevodi njenih dela slave kao kulturni događaji sezone: italijanski, nemački, engleski, francuski – samo da pomenem one velike jezike, po broju govornika.
 
Mislim da postoji objašnjenje za ovaj poslovični paradoks koji kaže da ne možeš da budeš prorok u svom selu, a on se sastoji u sledećem – svi romani koje je Daša Drndić napisala brutalna su istina, te samim tim strahovito nepopularni među palanačkim ušima. Njeni tekstovi su toliko uraganski snažni da se prema establišmentu svake vrste ponašaju kao vuk pred kućom prva dva praseta, oduvaju ga. Njeno raskrinkavanje i razgolićavanje istine koju često maskiramo u razne vrste istoriografskih, socioloških, ali i svih drugih laži i krivih Drina toliko je uverljivo da se njeni tekstovi automatski uspostavljaju kao paradigme, kao jedini mogući načini komunikacije sa šljamom, kao avangarda (u izvornom značenju reči, kao 'predstraža') zdravom razumu i istorijskom pamćenju koji, na ovim prostorima, deluju kao nevinost bez zaštite, nešto što je moguće, a najčešće i uputno u potpunosti zaobići. Dok je Daše Drndić to neće biti lako, a najčešće ni poželjno, jer sumnjam da ima onih koji bi svesno poželeli da se nađe na njenom putu.
 
Roman EEG koji se ove godine pojavio nastavak je prethodnog Belladonna. Glavni junak Andreas Ban, koji je pokušao da izvrši samoubistvo na kraju prethodnog, u ovom romanu nastavlja da bude fokalna tačka narativa, bez obzira što nismo najsigurniji u njegovo stanje svesti. 
 
Sudeći po nazivu romana koji je zapravo skraćenica za 'elektroencefalograf', odnosno snimač električnih impulsa i moždanih talasa iz mozga te služi za očitavanje rada ovog, uz srce, najvažnijeg organa, možemo da zaključimo i da se Andreas Ban nalazi u komi ili na nekim ispitivanjima na psihijatrijskom odeljenju neke od bolnica, što bi bila normalna reakcija društva koje automatski hospitalizuje neuspešne samoubice. 
 
Kako bilo, EEG je u svakom slučaju korak dalje. U svom osnovnom žanrovskom kodu narativ predstavlja porodičnu hroniku, u čijem je centru, kako to otkrivamo naposletku, otac. Međutim, romane Daše Drndić nije moguće uokviriti, obuzdati i suziti na jednu dimenziju, naprotiv. Ako je nešto potpuno inherentno njenom pisanju onda je to digresija, ono što na izvestan način odudara od glavnog toka priče, iako služi kao komentar, kao metafora glavnog toka koja se često u njega utapa, pa je moguće postaviti pitanje šta je zapravo tema romana. 
 
U tom smislu Daša Drndić nastavlja onu tradiciju koju je započeo Sterne svojim Životom i nazorima gospodina Tristrama Shandyja, s tim što se od njega razlikuje vrlo svesnom istorijskom perspektivom, odnosno jasnim istorijskim iskustvom koje u njenim tekstovima igra presudnu ulogu. A kako je ono po svojoj suštini tragično, odnosno mučno, onda i romani Daše Drndić imaju takav preovlađujući ton, rečju nisu ni najmanje veseli niti optimistični.
 
S ovakvom digresivnošću u paketu dolazi i posebna vrsta pisanja, stila ako hoćete, koji bih nazvao kumulativnim. Nizanje rečenica i pasusa, pa i samo građenje romana, nastaju, čini se, od jedne rečenice, od osnovne ideje, a onda kao da se ubrzava i nagomilava materijal. Dobar primer za to je epizoda sa šahistima. Andreas i njegova sestra Ada imaju ritual igranja šaha. Zajedno sa započetom partijom, otpočinje i priča o šahu, ali ne kao igri i njegovoj filozofiji, nego o šahistima, njihovom 'ludilu', odnosno o povezanosti velemajstora s ludilom, ali još češće i inspirativnije za nju, sa ideologijama i politikama u dvadesetom veku, tačnije s dvadesetovekovnim totalitarizmom – čija je povest jedna od najvažnijih tema Daše Drndić. 
 
Ono što je, dakle, bila samo mala snežna kugla, odjednom postaje lavina – pred čitalačkim očima se nižu sudbine ljudi koji su nam s jedne strane bili poznati kao majstori drevne igre koja zahteva savršenu stratešku lucidnost, kao i genijalno predviđanje i planiranje, rečju ljude posebnog kova i inteligencije, a sada ih Andreas Ban raskrinkava, ne samo kao ljude od krvi i mesa, već i kao prilično uspešne zločince, ljude željne krvi i mesa, one koji nisu prezali ni od čega da bi se domogli željenog cilja. Trideset i sedam strana, od 61. do 98, teče narativ o šahistima i njihovim sudbinama koji je počeo uobičajenim poređenjem šaha i života koje, kao i svako opšte mesto, ne može da prođe kod Daše Drndić. Ona mora da ga proveri, da ga pregleda, da ga okrene naopačke i protrese, a onda, kako to već obično biva, iz te dokse ispadaju raznorazne priče, one od kojih su sazdani njeni romani.
 
Na primeru šahista može da se vidi još jedna od važnih osobina literature Daše Drndić, a to je dokumentarnost. Kao borac protiv dokse, unapred prihvaćenih znanja, onoga što uzimamo zdravo za gotovo, Daša Drndić mora da se utvrdi u nečemu, odnosno lažnom znanju da ponudi ono do kojeg je moguće doći istraživanjem, čitanjem, učenjem. U tom smislu, ona mora metaforama da suprotstavi činjenice. A one se kriju u istorijskim izvorima i knjigama. Dokumentarnost, stoga, ne služi kao neka vrsta ukrasa, već isključivo i jedino kao dokaz, zalog istinitosti, koja je vrhunska misija literature.

Istina nije nužan uslov književnosti, postoje kvalitetne knjige koje se sa stvarnošću jedva dodiruju, ali dokumentarnost o kojoj govorim stoji u službi umetničke istine, one koja mora da bude u osnovi svakog bavljenja literaturom, onoj koja je poštena najpre sama prema sebi, a zatim i prema drugima. To je credo ne samo Daše Drndić, nego i svih pravih umetnica i umetnika. 
 
Dokumentarnost ovde shvatam kao utemeljenje u iskustvu. Uvek mi padne na pamet primedba koju sam prvi put čuo od Predraga Čudića da se na ruskom umetnost kaže iskustvo. Bez obzira što je ovde reč o onom što se u lingvistici naziva lažnom braćom, faux amies, mislim da umetnost koja nema svoje osnove u mogućem iskustvu, odnosno istinitosti, promašuje cilj. Konačno, ako spisatelj/ica laže i maže, čitaoci će to vrlo lako i brzo osetiti i neće joj/mu se vraćati.

Povrh toga, dokumenti upotrebljeni u romanu postaju njegov inherentan deo, oni više nisu istorijski izvori koji ukazuju na stanovitu partikularnost, na činjenicu da se tad i tad dogodilo to i to. Razlika između istorije i literature vidi se upravo u tome jer, upotrebljeni u književnom tekstu, dokumenti postaju deo opšteg, oni postaju paradigme, (p)ostaju umetnost, nešto što obrazuje posebnu vrstu iskustva i identifikacije.
 
Nisu šahisti jedina epizoda koja ima svoje istorijsko utemeljenje u romanu, naprotiv, ima ih mnogo, međutim najvažnije u ovom tekstu nije ono što se krije u dokumentima upotrebljenim u umetničke svrhe, već upravo literatura stavljena u ulogu dokumenta. Priča o ocu, vrlo intimna, teška i mučna, priča je o odnosu dva muškarca, ali i o bici za očevo nasleđe koje nije samo materijalno. Pretnje koje ugrožavaju to nasleđe ne stižu samo od udovice koja nije Andreasova majka, nego i od establišmenta, onog koji bi se lako odrekao njegovog oca, jednog od vođa partizanskog ustanka u Istri, prvog urednika tada ilegalnog Glasa Istre i jednog od vodećih jugoslovenskih intelektualaca. 
 
Iako ovo nije roman o ocu, on jeste roman oca, u onom smislu u kojem smo svi naslednici svojih roditelja, njihovog imanja, ali i znanja, njihovog imetka, ali i poretka. U tom smislu Daša Drndić podiže, u ime Andreasa Bana, spomenik generaciji koja je zadužila Jugoslaviju, od nje napravila državu, kakvu takvu, ali ipak zemlju koja je stajala ponosno među drugima. Zemlju u kojoj su takođe vladale neslobode, ali takve koje se danas, u vrlom novom svetu u kojoj smo svi robovi novca, čine kao zanemarive.
 
EEG je izvanredna knjiga i čini se u odnosu na Belladonnu nošena drugačijom emocijom. Razočaranje svetom je prisutno i dalje, ali postoji i naznaka pomirenja s njim, ne zato što je bilo ko savladan ili je popustio, nego stoga što postoje i trenuci kada se može plivati i biti slobodan u vodi, oni momenti kada su sopstveni jadi (rani i stari podjednako) pounutarnjeni, na njih smo se navikli i oni polako, ali izvesno, postaju deo nas, oni su ono što jesmo. 
 
Daša Drndić je jedna od najvećih spisateljica s ovih prostora. Ne mislim da preterujem kada to kažem, naprotiv. Mislim da bi svi to trebalo uglas da govorimo. Jedino mi je žao što to ne čuju oni koji odlučuju o nagradama i ono malo novca što ga u književnosti ima. Međutim, možda je tako i bolje. Ako ne za nju lično, onda svakako za literaturu.
POVRATAK NA VRH STRANICE