Ponedjeljak
16.08.2010.

KRITIKA 83: Bora Ćosić




A+ A-

DVA LICA NEMAČKE

Pod senkom senke
Postoji ona stara Platonova krilatica iz Države da je umetnost senka senke i u neku ruku to jeste tačno ako ovu metaforu postavimo u kontekst pisanja. Naime, jedno je biohemijski misoani proces koji se odigrava u mozgu autora, drugo je njegovo pretakanje u reči, a treće je ono što od tih reči zaista završi na papiru. Tek ta poslednja ruka (Platonovim rečima senka senke) je dostupna čitaocima. Međutim, proces nastanka umetničkog dela se tu ne završava, jer ono nastaje tek u sudaru sa onima kojima je namenjeno i sa njihovim interpretacijama. Dakle, Platonova metafora o senki senke morala bi da se proširi još jednim ontološkim udaljavanjem od čistih oblika, još jednim skokom od onog što bismo danas modernije nazvali označenim. Upravo u ovoj krivulji, u ovom odlaganju, skoku u nepoznato našlo se mesta za čitav niz poststrukturalističkih teorija, zasnovanih na razlici između označenog i označitelja, ili, Platonovim rečnikom rečeno, na razlici između senke i našeg viđenja senke. Ne bih trenutno ulazio u pitanje zbog čega se to dogodilo, koje su sile identifikovane u delovanju na naš pogled, u njegovom krivljenju i distorziji, ali je bitno naglasiti varav i labav ontološki status teksta kao takvog koji se neprekidno nalazi u udaljavanju od značenja, u konstantnom begu od njega.

Ova 'poučna' priča o tekstu i značenju interesantna mi je danas po čitanju esejističko-memoarske knjige Bore Ćosića Zapadno od raja (Profil, 2009) i to iz dva razloga. Način na koji nastaje tekst u Ćosićevom narativu čini se objašnjiv pomoću pomenute teorijske parabole, a posebno zbog toga što je njegov tekst sa svojim sintaktičkim nepravilnostima prilično uspela slika procesa prevođenja iz oblasti misaonog u oblast tekstualnog. Nekom se možda učini da je to nametnuta poetizacija narativa, nešto neprirodno što se navlači na silu kako bi tekst bio 'književniji'. Meni se pak čini da je u pitanju nešto sasvim drugo – pokušaj da se pokaže koliko je nemoguće misliti jasno, odnosno radi se o maksimalnom poverenju koje tekst ima u proces mišljenja, ili da to kažem koristeći se književno-istorijskim pojmom: način na koji nastaje tekst najviše liči na nadrealističko automatsko pisanje. Ćosićeva čitalačka intervencija na sopstveno autorsko pisanje svedena je na najmanju moguću meru upravo u činu vere, auto da fe-u, da je sinusoida između značenja i oblika najmanja moguća, odnosno da je moguće maksimalno je skratiti što manjim brojem intervencija u tekstu.

Jedan pogled na dve Nemačke
Knjiga Zapadno od raja predstavlja jedno viđenje života u objedinjenoj Nemačkoj. Onaj koji gleda, onaj kroz čije naočare mi kao čitaoci posmatramo ovu neskladnu državu koja se sastoji iz istočnog i zapadnog dela ne skriva poziciju sa koje upućuje pogled i to je veličina ove knjige, to je njena lepota i njena zamka. U tome se i krije drugi razlog važnosti priče o značenju i obliku – naime čitaocu je dat zavodljiv ključ uz pomoć kojeg bi trebalo da čita beleške o životu dve, a jedne Nemačke, ali taj ključ je zamka u koju ne bi trebalo da upadne. Dakle, formalno prvi deo knjige koji se zove Jesen Istočne Nemačke opisuje naratorove šetnje i putovanja po gradovima i prirodi Istočne Nemačke koja mu se i dalje, sedamnaest-osamnaest godina nakon ujedinjenja, čini jadnom u odnosu na zapadni deo zemlje, ali ne samo zbog svoje ekonomske nedostatnosti, već prevashodno zbog socijalističke duhovne klime koja tamo i dalje na neki fantomski i neobjašnjiv način vlada. Drugi deo knjige, Karneval u Kölnu, predstavlja opis Zapadne Nemačke kroz metonimiju Kelna, grada koji se geografski odista nalazi na jednoj od zapadnijih tačaka ove države, ali se i svojom industrijalizovanošću, kao i svojim najvažnijim simbolima katedralom i kolonjskom vodom nameće kao simbolički, prosperitetni, ali i umetnički, razmaženi, dekadentni Zapad.

Pozicija posmatrača koju narator ne krije i koju dovoljno često evocira jeste stanovište nekoga ko je bio žitelj zemlje na razmeđu između Istoka i Zapada, nekoga ko poznaje i zna šta to znači biti na Istoku, ali i nekog kome je poznat način Zapadnog razmišljanja, samim tim što već od 1992. godine živi u Berlinu. Zbog toga se poređenje nameće kao jedna od prevashodnih metoda za opisivanje stanja i događanja kojima narator svedoči. Ono dolazi od nekoga ko poseduje istorijsko iskustvo dodira sa socijalizmom, odnosno istočnoblokovskim ustrojstvom države i duha i kome je to iskustvo darivalo pravo da o stvarima sudi na način na koji sudi. Istovremeno on se ne nalazi u poziciji nekoga ko zavidi Zapadu, naprotiv. Ovo, s istorijske distance rečeno, nesvrstano iskustvo daje mu za pravo da se nađe, u fantastično/čarobnom finalu knjige, na žurci na kojoj se pored njega nalaze još i nemački pisci, umetnici i ljudi od pera, od kojih su mnogi iskusili Istočnu Nemačku i/ili nacizam, ali i nekolicina njegovih sugrađana iz bivše Jugoslavije, koji su se takođe suprotstavili nacionalističkom divljanju devedesetih. Na toj gozbi, nalik na atinsku iz istoimenog Platonovog spisa, govori se o Istoku i Zapadu, o odnosima, sličnostima, razlikama i ustanovljava se ni prvi ni poslednji put u istoriji, iako neponovljivo književno uverljivo, da su razlike večne i nepremostive, ali da postoje upravo zbog nas i zarad nas, da bismo ih identifikovali i lakše o njima razmišljali i da bismo mogli s ponosom da govorimo o sebi kao o istočnjacima ili zapadnjacima.

Ono što fascinira naratora, kao nekoga ko je i sam zaronjen u rusku kulturu i književnost od svojih lilterarnih početaka, jeste na koji način Istok može da iznedri takve umetnike kao što su Hlebnjikov, Pasternak ili Dziga Vertov? Da li oni nastaju zahvaljujući svojoj istočnosti ili uprkos njoj, odnosno da li umetnost nastaje kao revolt ili kao beg ili, konačno, da li je potreba za umetnošću potreba za sukobljavanjem ili utehom? Odgovora, a posebno ne konačnih, u knjizi Zapadno od raja nema. Nije tekst zato ni započet, na koncu njemu svrha i jeste da postavi određena pitanja i da ih mapira, a da pritom ostane koliko je moguće svestan sebe i sopstvene umešanosti u proces mapiranja. To je ono, čini se, u čemu knjiga Bore Ćosića nedvosmisleno uspeva.

"I pored svega, moramo nastaviti"
Gledana kao narativna celina i kao tekst koji se proteže i obuhvata velike teme i teška pitanja knjiga Zapadno od raja može se na momente učiniti dosadna i razvučena. Da bi sprečio razvijanje takvog osećanja kod čitalaca, Ćosić se potrudio da tematski definiše poglavlja u prvom delu knjige, a u drugom da mu erudicijom i informisanošću nadomesti gustinu i težinu teksta. U prvom delu knjige izdvojio bih možda divno sedmo ekfrastičko poglavlje u kojem Ćosić govori o fotografijama kao sublimatima stanja u državi i društvu. Pišući o fotografijama Arna Fišera, Barbare Klemm ili Ursule Arnold narator uspeva da vas uverljivije nego inače uvuče u svet Istočne Nemačke, u svet u kojem vladaju 'meduze jada' (plastične kese), a pogledi se pružaju nekuda u daljinu, uvek već nedodirljivu i nedostupnu. Hteo bih samo da ukažem još i na to da se kada se radi o fotografijama koje Ćosić opisuje na narativnu situaciju dodaje još jedna kriva, još jedan skok od realnosti koju tekst opisuje. Možda je upravo zbog toga, zbog nedodriljivosti te stvarnosti, zbog njene iskustvenosti koja izmiče dodiru, vredno govoriti o čitavom tekstu Bore Ćosića kao o ekfrastičkom tekstu, narativnom opisu umetničkog dela koje je originalno u drugom mediju, u ovom slučaju u formi prizora i sećanja sa fotografije. U svom već čuvenom tekstu 'Ekfraza i drugost', odnosno poglavlju iz knjige Teorija slike, profesor WJT Mitchell, utvrdio je da "ekfraza otkriva društvenu strukturu predstavljanja slike u tekstu kao delatnosti i odnosa moći/znanja/žudnje koji se [ti odnosi] predstavljaju kao nešto što se čini nečemu, uz pomoć nečeg, od strane nekoga ili za nekoga". I zbilja, Ćosićev tekst jeste klasičan primer delovanja ekfraze jer se u njoj otkrivaju društveni odnosi i odnosi moći, ali i odnos koji narator ima prema svom objektu pripovedanja. Konačno i sam ironičan naslov knjige dovoljno govori o poziciji sa koje se svet esejizira (analizira i pripoveda).

Šta otkriva narativ o Nemačkoj o onome što tišti naratora? Nedovoljno, ali i nedvosmislenu čežnju za tom privilegovanom pozicijom bivanja između, bivanja ni tamo ni ovamo, bivanja u večitom nepripadanju, odnosno svepripadanju. Konačan zaključak koji narator stavlja u usta Ericha Rathfeldera balkanskog dopisnika berlinskog Tageszietunga glasi: "I pored svega, moramo nastaviti." Nije doduše naglašeno šta bismo to morali nastaviti, jer ne znamo ni kuda smo do sada išli, ali moja je pretpostavka da bismo morali nastaviti sa pripovedanjem i traženjem značenja.

Knjiga Bore Ćosića je štivo koje se lagano čita, dugo vari i nije za jednokratnu upotrebu. Tekst često skriva sopstvenu pravu prirodu. U kolikoj meri je moguće zameniti sopstvenu prošlost tuđom te tako za sebe izgraditi novi identitet nije do kraja jasno i nije, na kraju krajeva, ni bitno. Ono što ostaje jeste jedna dobra knjiga koju svakako vredi pročitati.

Vladimir Arsenić
fotka: anja_johnson (flickr)


Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar beogradskog Danasa. Piše povremeno za Think tank, e-novine.com i pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.
 

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.