Ponedjeljak
18.01.2010.

KRITIKA 58: Mirjana Ðurđević




A+ A-

ISTORIJSKA TRILER-ZABAVA

Crkni Horhe iz Burgosa (smeh caruje, didaskal klade valja)
Jedanaesti roman arhitektkinje i spisateljice Mirjane Ðurđević (1956., Beograd) odskočio je u godini koja je definitivno po srpsku prozu bila najgora u trećem milenijumu. Karakteristično za pismo ove autorke, aktivne saradnice satiričnih magazina tokom 90-ih, jeste postupak parodične humoreske i žanr detektivskog romana gde se autorka sprdala sa važnim, devastiranim i nikad reformisanim nacionalnim institucijama, društvenim praksama i naučnim oblastima. Tako se u jednom romanu istražuje 'ubistvo u Akademiji nauka', u drugom govori o urbanističkoj mafiji, u prethodnom, jezovitog naslova Čim preživim ovaj roman, o srpskom zdravstvenom sistemu a u pret-prethodnom Čuvari svetinja, celokupna srpska istorija je izložena montipajtonizaciji. Zapravo, ova književnica će u žižu medijske pažnje, štaviše u udarne informativne emisije, doći posle hapšenja belobradog i dugokosog bioenergetičara Davida Dabića, poznatijeg iz SMB-perioda kao Radovan Karadžić, pošto je u svom romanu Prvi, drugi, treći čovek (prvo izdanje 2006., dok je Dabić-Karadžić uhapšen 2008.) vidovito pretpostavila, možda podstaknuta Poovom pričom 'Ukradeno pismo', da se 'najtraženiji haški begunac' zapravo bavi svojim bazičnim civilnim zanimanjem, to jest psihijatrijom a ne kartografijom (crtanjem mapa), poezijom ("siđimo u gradove/ da pobijemo gadove") ili naci-higijenom (etničkim čišćenjem). Pre toga, knjige Mirjane Ðurđević su praćene manje-više mukom medija i kritike, dok su po bibliotekama i knjižarama kružile od ruke do ruke sve brojnijih čitalaca, kojima je ovo štivo služilo kao duhovita razbibriga i sekundarna socijalna kritika.

O slici u reči ili kad nakladnika treba naklasti* (*arh., potpaliti)
Retki su autori u srpskoj književnosti koji neodustajno špaciraju 'Vinaverovom ulicom', tj. koji ostaju verni vrednosno pauperizovanim žanrovima humoristične proze i sumasišavšeg jezikotvorstva (tu treba pridodati tek Miodraga Raičevića i Mariju Ivanić, na drugi način Savu Damjanova, na sasvim treći Tomislava Markovića). Ipak, i na rodonačelnicu ženske literarne parodije i postmodernu Agatu Kristi (Ðurđićeva junakinja je najčešće detektivka Herijeta, što je izgleda svetski hit. Igrom slučaja sam pre koju godinu intervjuisao izraelsku autorku neparodičnih detektivskih romana Šulamit Lapid), ovo omalovažavanje humora kao neozbiljne i infantilne rabote ostavilo je traga, što najbolje pokazuje novi roman krajnje rogobatnog naslova (zapravo neduhovitog anti-naslova): Kaja, Beograd i dobri Amerikanac (Agora, Zrenjanin, 2009.). Nažalost, ovo je knjiga kriminalnog dizajna (naslovna strana nudi vizuelnu suptilnost hertz-romana) i katastrofalne štampe. Naime, posle Zebalda, ili naporedo s njim, kao da je zavladala neka moda kombinovanja fotografija i književnog teksta romana (Valjarevićev Zimski dnevnik, Hemonov Projekat Lazarus, drugo izdanje Malvine Mirka Kovača...), kao da govor teksta nije dovoljan te treba da bude kao trošni i polunahereni zid poduprt slikom koja 'zamenjuje hiljadu reči'.

I roman Mirjane Ðurđević sadrži fotografije koje su prelomljene u novinskom maniru, zauzimajući četvrtinu ili sedminu stranice. Izbor fotografija je savršeno primeren fabuli i predstavlja direktan link ka dokumentarnoj građi koju je Mirjana Ðurđević koristila: bilo da je reč o fotografijama i građevinskim nacrtima porušenih međuratnih građevina u Beogradu (uključujući i one koje su preživele eksplozivno punjenje epohe, obično izručivano iz vazduha što od nacista što od Saveznika, kakva je zgrada današnjeg Etnografskog muzeja na Studentskom trgu koja je pre Drugog svetskog rata bila zgrada Beogradske berze na Kraljevom trgu), novinskim člancima iz Politike, fotografijama old-tajmera ili auto-prizorima iz beogradske svakodnevice, odnosno porodičnim ili individualnim foto-portretima. Uprkos autorkinom trudu koncipiranja teksta, ilustracije u knjizi (posebno skenovi članaka iz Politike) su većinom očajno razmrljani te se jedino krupniji verzal naslova nekako nazire. To je ne samo sabotaža koncepcije knjige, već i uskraćivanje čitalaca za dodatnu dimenziju koju roman Mirjane Ðurđević makar posredno ima. Tu nije reč o rekonstrukciji epohe, ali jeste o pokušaju da se minulo vreme upečatljivo dočara, pri čemu bi sadržaj i stil novinskih članaka zgodno komparirao jeziku samog romana koji dosledno, korektno i nepretenciozno priziva govorne navike i idiome 'starih Beograđana'.

Postmoderna satira (ne škodi a funkcioniše)
Najvažnije kod novog romana Mirjane Ðurđević nije njen lični autorski iskorak iz uglavnom parodije žanra i satiričkih invektiva upućenih na račun srpskog upravljačkog murdarluka u tranziciji, tj. spoja korupcije, neznanja i bahatosti. Zapravo, postupak ove autorke me podsetio na onaj Nevena Ušumovića u knjizi priča Makovo zrno. U oba slučaja reč je o pokušaju kreativne sinteze dve epohe. Ušumović reinstalira stilsko-pripovedne tehnike prethodne epohe, dok Ðurđevićka translira savremeni poetički prtljag u međuratno razdoblje, i to uz dve novine: ona obnavlja socijalno raslojenu govornu leksiku urbane sredine, nudeći vanliterarno otkriće (ili bar podsećanje).

Naime, 1929. na tada beogradskoj periferiji, u Malom mokrom lugu, sagrađen je prvi budistički hram u Evropi za zajednicu Kalmika, tj. naroda mongolskog porekla, čiji je jedan deo bežeći pred boljševicima završio u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Zahvaljujući zauzimanju američkog ambasadora u Beogradu (to je taj 'dobri Amerikanac' iz naslova romana), finansijskoj podršci imućnih beogradskih trgovaca i dozvoli SPC, budistički hram je sagrađen i korišćen kao verski objekt. Tokom savezničkom bombardovanja 1944. ozbiljno je oštećena krovna kontrukcija. Posle rata hram je prenamenovan u Dom kulture, da bi kasnije zgradu porušila radna organizacija 'Budućnost', koja se i danas nalazi na istom mestu i proizvodi rashladne uređaje. Sve ove informacije autorka navodi na kraju svog romana u tri appendixa: u jednom je data pregledna mapa Bulevara Kralja Aleksandra (posle rata Bulevar revolucije) sa okolnim ulicama gde se najvećim delom radnja romana odigrava, u drugom daje kratko podsećanje na istorijat promena imena ulica a u trećem otkriva korišćene biografske fakte (samim tim je sasvim antimistifikatorski razgolitila omer svoje fikcionalizacije u građenju likova). Tako ovaj roman, namerno ili ne, stiče kapacitete parcijalne hronike međuratnog Beograda, tačnije Istočnog Vračara, kako autorka voli da geopolitički i katastarski precizno locira mesto radnje svog romana.

Opet, svi ovi podaci, kao i istorijski kontekst, ostali bi na nivou neobičnosti jedne ideje, da Mirjana Ðurđević nije uspela da uobliči fabulu koja ne samo što ne iritira nepoznavanjem epohe i njenih prilika, već je epoha upečatljiv i nijansirano dočaran kontekst unutar koga se odvija jedna koherentna storija. U njenom jezgru nalazi se autoironičan portret ne baš popularne spisateljice (autorka je glavnoj mada ne i naslovnoj junakinji 'pozajmila' i svoje ime i prezime i oba svoja zanimanja) koja nedostatak produktivnosti nadomešćuje mondenskim životom po jugoslovenskoj prestonici, učestvuje u čaršijskim pričama i vodi svojih malih detektivskih istraga. Više nego u bilo kom drugom savremenom romanu vidi se patrijarhalna matrica beo-građanske porodice u kojoj iza muške dominacije ženski hir vodi glavnu reč i gde su kafanske sedeljke, sarkastični komentari na račun političara i vlasti, tračevi o selebritiima, slave i porodična okupljanja sav društveni život prestonice. Istina, slika međuratnog razdoblja ozbiljno je osiromašena odsustvom socijalnih, političkih i ideoloških tenzija. Iako autorki nije bio cilj pisanje društvene hronike, duhovita vrcavost dijaloga i porodična idila u domu Ðurđićevih, preti da ceo roman podvede u kategoriju jedne zašećerene nostalgije za dobrim, starim vremenima, kakvih nigdar nije bilo a gde se živelo lagodno, mirno i u stanju postepenog opšteg progresa.

Tražim pomilovanje za umešnu umerenost
Prava tema romana je rivalstvo, emocionalna zategnutost ali i prijateljska filija blago neurotične naratorke i naslovne junakinje Kaje, energične i talentovane devojčice, uspešne kokete i nesmirene adolescentkinje, žene svog doba koja u nacisti vidi privlačnog muškarca a u dobu Trećeg rajha priliku za profesionalno napredovanje. Koliko je slika društva parnasovski nežna, govori tretman juvenalnih avantura u dva savremena srpska istorijska romana. Dok u romanu Radoslava Petkovića Savršeno sećanje na smrt, mladići koji prizivaju paganske demone, ne bi li ih iskoristili u odbrani Carigrada u prvoj polovini 15. veka, bivaju izvedeni pred crkveni sud i osuđeni (narator će se zamonašiti da bi izbegao zatvor i sramotu), dotle u Kaji... krađa kalmičkih relikvija iz novosagrađenog hrama počinioce ne košta ništa a ukradeni predmet, prikaz komplikovanog kopulativnog čina koji se odvija na konju u galopu, predstavlja povod sprdnju u jednom, a u drugom smislu fabulativni link za temu nacističke potrage za svojim navodnim arijevskim korenima na Tibetu.

Iako se Mirjana Ðurđević na kraju romana dotiče i nemačke okupacije Beograda, savezničkog bombardovanja i partizanske uprave kojima je imućna građanska klasa lišena svojih dobara, roman Kaja, Beograd i dobri Amerikanac je primarno nežna i duhovita retro-utopija o Beogradu kakav nikada nije postojao, anti-triler i spoj dečje književnosti i sentimentalno-humorističnog  ženskog pisma. Što sve može da odbije čitaoce preferabilne na tragične prizore i dramatična epohalna pitanja. Kao što može da privuče štovaoce Mirjam ili bar Sanje Domazet i Vide Ognjenović, što bi u oba slučaja bio kratkovid i nesuvisao pristup. Modus moderatus ima pravo na život. Još više, on zaslužuje korektno vrednovanje i onda kad sami preferiramo tešku i mučnu književnu kapljicu.

Saša Ćirić


Saša Ćirić (1975., Pirot) -završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.

***

KRITIKE - aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.