Utorak
15.12.2009.

KRITIKA 57: Miljenko Jergović




A+ A-

DOBRI ČOVEK IZ BAŠKINE VODE

Visoko u zraku kritičareva sekira

Mnogopisalaštvo ne vodi nužno slavi, dometnuo bi neki od savremenih poklonika Efešanina Mračnog, poznatijeg po imenu Heraklit. Zapravo, mnogopisalaštvo (literarna produktivnost, ne skribomanija) kombinovano sa popularnošću (kod medija i publike) vraćaju iz čitalačke svesti Dostojevskog koji veli da ljudi vole pad pravednikov i raduju mu se. Moja, mada nipošto samo moja, maliciozna očekivanja koje rađa kontakt sa svakom novom knjigom Miljenka Jergovića, tiču se zlobne znatiželje: hoće li se bosansko-hrvatski bard najzad okliznuti i tresnuti ploštimice ispod visokih standarda koje je sam sebi postavio. I ma koliko forsirao svoju kritičarsku zlovolju, pothranjivanu sujetom su-seljana prema svom kudravom proroku, svoju infernalno hladnu kritičarsku dušu ne htedoh tek tako ogrešiti. Neznano kako Miljenko Jergović je pisao mnogo i dobro. Provocirao je ksenofobiju svojih sredina i pokazivao da epski zamah i velike naracije nisu osuđene za ropotarnice književno-istorijskih čitanki. Taj realistički stil prisnog i tečnog pripovedanja umeo je da sakrije podosta diluvijalnih ravni fantazmagorične i potresne proze, bizarnih skaski i humanizma čija sentimentalnost ne pada u patetiku. Svejedno preferirate li mu priče ili romane (nekako me je njegova poezija za sada zaobišla), kulturološke reminescencije ili novinske kolumne, ili ste narogušeni zbog njegove pop-art slave i mejn strim novinarskog angažmana, od zagrebačkog 'Jutarnjeg lista' do beogradske 'Politike', uz pokoju književnu tribinu ili koričnu recenziju gde mu ne manjka lepih reči za osrednje naslove ili početničke domete – ništa ne beše po volji moje zlovolje. Jer vrhunskim se kritičarem postaje kad uzmeš skalp najvećem među piscima, prestaješ biti šegrt kada istisneš ili obezglaviš majstora. I evo, konačno, i mene da ogreje 'crno sunce' Julije Kristeve, bez crtanja pentagrama i šivenja vudu lutkica. Na moj crni radno-ratni sto uplovi crni lim Volge, Volge (Naklada Ljevak, 2009). Bujrum. Ali, da li je baš tako?

Realizam teodiceje
Iako se ne vidi na prvi pogled, i novi roman Miljenka Jergovića poput prethodnog Srda pjeva u sumrak na Duhove pripada tipu romana intrige. Štaviše, obe intrige su nerazrešene i pletu se oko maloletnih ženskih lica. Istina, Srda Kapurova je nešto starija junakinja, u adolescentskom dobu dok je Maja Pljevljak, junakinja romana Volga, Volga još uvek devojčica, koja nestaje na dan davanja pionirske zakletve, što je i druga razlika, jer je Srda nasilno umorena a Maja se vodi kao nestalo lice. Ova intriga se ne vidi jer ne zauzima dominantno mesto u Volgi, Volgi, mada Jergović ceo roman strukturira kao pripovedanje intrige. Odnosno, on poput Šeherezade gradi nepotpunu priču, priču koja nagoveštava i odlaže razrešenje do samog kraja. Time je obezbeđena napetost a roman (roman po voluminoznosti a novela po strukturnom zahvatu) postepeno sklanja koprene nedoumice sa lica čitalaca. I izdavač insistira na toj zagonetki: zašto "svakog petka Dželal Pljevljak putuje 116 kilometara u svojoj crnoj volgi, od Splita do Livna. Odlazi u džamiju, na glavnu tjednu molitvu i vraća se u Split"? Iako je nepisano pravilo da ni kritičar kao nekakav privilegovani čitalac nema prava u svom tekstu reći 'ko je ubio Loru Palmer', moram spomenuti da je Maja Dželalova ćerka i da njen nestanak ima direktne veze sa Dželalovom verskom konverzijom, nervnim slomom njegove žene i njegovim fiksnim putovanjem koje traje '15-ak godina',

(kako vele opet korice. Ah, ni čitalac a ni kritičar nisu u obavezi da broje godine i kilometre, odnosno da vade mape i bedekere ne bi li pisca ili izdavača uhvatili kratkih nogu. Sem ako to nije od značaja za raskrinkavanje poetičke nedoslednosti ili grubih omaški, što ovde nije slučaj. Zapravo, dužina maršrute i anualni kontinuitet svedoči kako o doslednoj upornosti tako i o vrsti samosvrhovitog rituala koji smiruje onoga koji u njemu učestvuje ali mu ne donosi trajnu utehu. Dakle, brojke indiciraju psihološku nestabilnost monomanski konzistentnog vozača. Na drugi način, one predstavljaju metaforični prag za odskok priče u onostrano. Onostrano se u novom Jergovićevom romanu kao lisnato testo raslojava na bajkovite pripovesti i apokrifna prikazanja, na raskrinkane izmišljaje i nadnaravne fenomene poput čudnovatog mastila Osmana Jusufspahića, islednika tajne jugoslovenske policije, koje je trajalo i bilo vidljivo u njegovim obaveštajnim portretima samo dotle dok je i on bio u životu).

Miljenko Jergović je izuzetno vešt 'kompozitor' romana. Bilo da se povest odvija unatrag kao u Dvorima od oraha ili se mozaički sklapa od više povesti sa zajedničkim tematskim tačkama kao u romanu Srda pjeva u sumrak na Duhove, kompozicija uslovljava način čitanja romana i kapacitete njegovih značenja, dok s druge strane samom autoru predstavlja skicu čvrstih razvojnih linija koju onda treba ispuniti pripovednim sadržajem, kao bojanku bojama. U romanu Volga, Volga ukrštene se dve perspektive, Dželala Pljevljaka i anonimnog novinara koji krajem 80-ih istražuje slučaj masovnog ubistva koje je pripisano Pljevljaku. Novinarsko istraživanje daje biografsku dubinu likovima, ali ih i raskrinkava, ostajući međutim i samo limitirano nedostatkom autentičnog znanja kojim raspolažu likovi. Ono što je zanimljivo u ovom ukrštanju jeste da se narativne perspektive međusobno ne dopunjuju, već se dovode u pitanje. Tako saznajemo da je palestinska biografija hodže Harisa Masuda, po kojoj je rođen u svetoj zemlji i tu doživeo da mu izraelska vojska ubije ženu i sedmoro dece a maslinjak poseče i zapali, plod čiste fikcije. Ali, i sama istina ne deluje manje fantastično: Masud je dete beogradskog psihijatra, nespeli višekratni samoubica, vunderkind i islamski konvertit. Upravo, i u tome je glavni dobitak i posebna enigma ovog Jergovićevog romana, istorija se rasklapa kao obilje grozomorne građe od koje impulsivni kazivači i falsifikatori vlastite biografije grade zanimljive i užasne priče. Sličan epistemološki ili recepcijski obrt obeležava ratnu povest koju kazuje deda Osman Fatumić: o zločinima koje je počinio u ustaškoj uniformi za vreme Drugog svetskog rata, o snazi prisege tj. javno iskazane lojalnosti koje se nikad nije odrekao uprkos njenoj zloj svrsi. Zašto Jergovićevi junaci osećaju poriv da ruže sebe jeste pitanje koje skriva jedno drugo, značajnije: ako imamo u vidu upečatljivost ratnih scena u njegovim prethodnim romanima, da li je svođenje istorije na proizvoljno korišćenje istorijske građe koje zadovoljava neki tamni nagon u kazivaču, i samo vid podsmeha stabilnosti istorijske istine? Istorija tako počiva na izmišljenim pričama i iskrenim ispovestima čiji je oblik istovetan. Eto opet figure Šeherezade – istorija je priča koliko i literatura, literatura je istorija koliko i priča. Nije bajkolikost pojedinih motiva u novoj prozi Miljenka Jergovića to što dovodi u pitanje njegovu inicijalno realističku poetiku, već je deligitimisanje priče kao reprezentacije istorijske istine postupak koji veliku naraciju svodi na fikciju.

No, ovaj postupak tek je deo šire strategije u romanu Volga, Volga. Jergovićeva proza nikad nije lišena istine čak i kada intrige od kojih kreće ostavlja nerazrešenim. Paradoksalno, posednici istine su islednici, pripadnici tajne službe u čijim fasciklama kao u maloj crnoj beležnici Broja Jedan leži kompletan dokument o svačijem prestupu i zločinu. Štaviše, i Osman Jusufspahić i Adolf Reš, obdareni osobinama meleka (anđela) koji seju strah, održavaju red i dele pravdu, predstavljaju sušto jezgro jugoslovenskog ideološkog i vojnog sistema. Nadzor i stega nisu samo trenutno svrsishodni, oni su poslednja brana pred raspadom stvarnosti i navalom zla. Dve su vrste istina o kojima govori nova Jergovićeva novela: to je istina patnje usamljenog čoveka, "najsamijeg čovjeka na zemlji", koja se ispoljava kao ultimativno dobro, kao nesumnjiva žrtva za nedostojnijeg od sebe. To je istina lika Dželala Pljevljaka, koji će tuđu krivicu i zločin preuzeti na sebe. Druga istina je istina vere a ona se ispoljava kroz zapitanost glavnog junaka o smislu svog stradanja, samim tim i o postojanju Boga. Razlog što Dželal Pljevljak 15 godina prelazi isti dugi put od Splita do Livna, da bi prisustvovao glavnoj nedeljnoj molitvi u džamiji, nije u hrabrenju nade da je njegovo dete živo, već u pokušaju da dokuči ima li njegova nesreća kojoj nije kumovao ikakvog smisla. Tako novi roman Miljenka Jergovića u svojoj osnovi ponavlja dilemu teodiceje, razrešivši je postupkom žrtvovanja. Ako Boga i nema, Bog se potvrđuje samosvrhovitošću žrtve.

Čudno je Jergovićevo insistiranje, mnogo češće nego u ranijim romanima, na metafizičkoj težini koji svaki izbor koji čine likovi sobom nosi – da smo učinili ovo a ne ono poredak sveta bio bi drugačiji a sa njim i naša potonja sudbina. Izbor je usud, ne u smislu da izbora nema jer je sve zadato i mi ponavljamo zadate obrasce a da toga nismo svesni. Izbor je autonoman čin čiji je uzrok irelevantan ali je posledica konačna. Otuda je patnja likova zbog onoga što ih snalazi teža i bezizglednija.

Coûp de grace imaginaire
Podignuta kritičarska ruka ostala je da visi u vazduhu, neodlučna. Kao u onom zen-budističkom koanu od priče Davida Albaharija s polovine 80-ih, gde se pitao: ako podignem ruku gde će ona završiti. Jugoslovensko nasleđe i nostalgija poratnog sećanja još uvek nisu potrošena roba ili izanđala pozornica; generiše ih žal za bezumno straćenim državnim projektom. Volga, volga nije na nivou prethodnog romana. Jergović putuje, nesmiren. I ja sam nesmiren. Ne bih u još jednu vožnju u tamnoj karoseriji a nisam razočaran. Nedoumica zamišljenog.

Saša Ćirić


Saša Ćirić (1975., Pirot) -završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.

***

KRITIKE - aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.