Ponedjeljak
29.04.2013.

KRITIKA 180: Darija Žilić




Extra_large_megafono
A+ A-

Darija Žilić, Omara (Biakova, 2012)

Flaneristkinja na našim ulicama: prizemljenje

Grounding, grounding... nekoliko će se puta autorka Omare opomenuti na prizemljenje. "Uzemljiti se, hodati po zemlji, biti u tijelu", zahtevi su koji sa svih strana napadaju umetnicu i aktivistkinju. Ponekad dolaze sa zabrinute prijateljske strane sa željom da zaštite od sagorevanja, ponekad se javljaju kao unutrašnja potreba za prihvatanjem, a postoji i treća varijanta – razumeti svet i osvojiti mesto u njemu. Jer pravo sagorevanje, videćemo u istoimenoj priči Darije Žilić, ne preti usled uzaludne borbe sa okolnostima, već upravo usled izbegavanja konfrontacije: "Uspješna studentica književnosti odjednom je bila bačena u svijet i umjesto da se bori, ona se povukla. Tada je uglavnom prevodila, pisala, malo izlazila. Često je sanjala mračne podrume s ormarima na kojima je ukiseljeno povrće i u kojima se stišću prestrašeni ljudi."

Omara je kolekcija kratkih priča, eseja i lirskih proznih zapisa koji propituju fenomene tela, urbaniteta, svakodnevnog života, ali i pitanje identeta i aktivizma u savremenom društvu. Prozni komadi koji čine ovu zbirku objavljivani su u časopisima, neke su priče uvrštene u zbornike, a gotovo svi tekstovi inicijalno su emitovani u emisiji Riječi, riječi, Trećeg programa Hrvatskog radija.

Zapostaviću ovom prilikom fikcionalne celine, ionako malobrojne, zato što mi se iskustvena proza i esejistička razmišljanja čine mnogo jačim saveznikom u prelazilaženju lenjivog stanja svesti u koje nas  autorka baca već na početku. Omara o kojoj govori je "omamljenost i snatrenje o mitskom, gdje vremena nema. Na plaži nemoguće je zamisliti da postoji vrijeme svijeta, padovi na burzama i nelikvidne ekonomije. Baš zato ne volim omaru niti te isprike koje nudi." Svako intimno, individualno iskustvo ipak deo javnog društvenog diskursa, ne smemo zaboraviti, a Darija Žilić pronalazi načine za očuvanje 'svesnosti i bezobraznosti', pre svega ženske svesnosti i bezobraznosti. "Treba izmisliti poslove i nimalo se ne opustiti, jer mogla bi se, u tom nekom predahu, pojaviti sumnja da smo radili nepotrebne poslove i zamišljali idealne odnose, da smo bili smiješni i nejasni. Da smo bili nemušti u svagdanu i odveć mudri na posve krivim mestima." Jer ne možemo se pošteno naodmarati u uživanciji dok oko nas pravo glasa dobijaju generacije zadojene patrijarhatom; dok pobednik Velikog brata, Rom koji (iako ima sve kvalitete) ovom pobedom postaje trofej hrvatskog društva koje se u čitavoj stvari najviše raduje svom 'civilizacijskom stupnju'; dok jedna obična beogradska srdačna dobrodošlica, zasnovana na toplom sećanju na SFRJ, ne uključuje nijedan komentar na rat osim onog neodređenog: da je bio suvišan. A svi oni iskreno veruju da postupaju ispravno. Prvi zato što su oblikovani da misle kako je lojalnost tradiciji njihova dužnost, drugi zato što u vrlini drugog prepoznaju svoje lične zasluge, treći zato što im ni na kraj pameti nije sopstveno pasivno učešće u ratovima devedesetih. Konzervativni um ne ume da sumnja, to može samo liberalni. Ne možemo računati na promenu tog rigidnog drugog, jedino možemo ubrzati procese prevazilaženja sumnje u sopstveni značaj. I raditi, raditi na tome svakodnevno.

Možda sam se malo zanela u interpretaciji, ali podršku kradem upravo iz zbirke o kojoj pokušavam da razmišljam: "Tko kaže da i kritika nije iracionalan proces?", piše autorka Omare. Ali da se vratim na tekst. Darija Žilić na jednom mestu piše o Poetas de Megafono, grupi feminističkih pesnikinja "koja djeluje na rubovima književnog života Mexico Cityja. Ta se grupa autorica sastaje u jednom kafiću i ondje čitaju poeziju kroz megafon. Objašnjenje je da u društvenom prostoru žene nisu vidljive i da se njihov glas ne čuje, pa je ovakav oblik čitanja pokušaj pesnikinja da se 'čuju', da zauzmu prostor i da ga obilježe svojom umjetnošću." Njihova poezija se izjednačava s protestnim govorima obespravljenih radnika i afirmiše kao 'politika nade'. I'm minority of the minority of the minority, kaže jedan crni strip-crtač i homoseksualac u filmu Lud za Ejmi (Chasing Amy) Kevina Smita, a meksičke pesnikinje ne samo da konstatuju svoj identitet, već – za razliku od pomenutog filmskog junaka – nastoje da on postane vidljiv. Njihov performativni čin (kao, uostalom, i slično delanje novosadske koleginice Maje Solar) odlično je izvedena manifestacija prizemnjenja .

U rukopisu Darije Žilić mi je možda ponajviše bitno to što prepoznaje pokretačku snagu graničnih vidova delanja, svakodnevne umetnosti, individualnog bunta. Jedna od pozicija sa koje se može delati i misliti je i pozicija uličnog hodača, Bodlerovog flâneura. Hodanje zarad osvajanja vremena a ne prostora, sankcionisan je hobi: "Vreme flanera je prošlo, ljudi danas ne šeću, već trče kao homo timensi, bića straha koja više ne mogu uživati." Flanerizam je doživljen kao porok i izjednačen sa dokolicom, za šta velike zasluge pripadaju hodačevom dalekom rođaku blejaču. A postoje li hodačice? Izgleda da je to sledeća mala sloboda koja se mora osvojiti, jer: "Žene s punim košarama možda su prepoznale onu koja se kreće bez smisla i svrhe. Smije li se uopće žena tako kretati prostorom? Biti flaner, a ne ona koja mora u danu odigrati nekoliko uloga? Ili je sramotno uopće o tome misliti? Sve mora imati svrhu, svačiji život ili..."

Čini mi se da je Omara književno delo koje će u korpusu savremene literature ostati na tihoj periferiji, što je dobrim delom zasluženo mesto jer gubi bitku od organizovanijih i stilski snažnijih radova, kao što samosvesni flenerizam gubi bitku od uličnog aktivizma. Ali nešto drugo preporučuje Omaru, ili bar veći njen deo, kao čitanja izuzetno vredno štivo: Darija Žilić je zanimljiva sagovornica i komentatorka kulturnog i društvenog života, onog na ulici kao i onog u zvaničnim institucionalnim reprezentacijama. Beleške o akcijama organizacija Pravo na grad, Tramvaj galerija ili Ženski vodič kroz Zagreb (istraživanje o ženama iz istorije Zagreba i obeležavanje ključnih toponima iz njihovih biografija), tek su nešto više od subjektivnog izveštaja o događajima. Ali oni su tu da ilustruju misao kojom je prožeta čitava knjiga i da nas dovedu do eseja pod nazivom 'Kultura' u kom se preispituje uloga umetnika i pozicija velikih igrača koji sa vrha hijerarhije kontrolišu scenu. "Jednom sam pomalo bahato izjavila kako je kultura prljavija od politike, jer poziva se na viši smisao, a zapravo je zanima tek ono prizemno i materijalno", kaže ona. Nije bahato, ima u tome čiste istine. Ima i cinizma, ali dovoljno zdravog da se započne razmišljanje o kulturi i zagrize problem sa kojim smo se toliko saživeli pa činjenicu da najviše na tome rade oni koji su najmanje plaćeni doživljavamo skoro kao fizički zakon. Da, neophodna je veća podrška umetnosti koja ne nastaje iz potrebe da se lansira u 'plemićke' krugove, već iz strasti da rutinsko konzumiranje života oplemeni dubljim iskustvom. Ali, šta dalje s tim? Istina je, malo ko bi mogao da ponudi kvalitetno rešenje, možda samo oni koji dobro poznaju strukture moći, ali varijacije na stav kako pisanje nije dovoljno i kako treba živeti aktivizam ne privode polemiku dovoljno funkcionalnom kraju.

I sad se pitam zašto se, povrh svega, ne osećam prevarenom čitateljkom. Možda zato što me je čitanje ovih tekstova barem na neko vreme zadržalo na temi, prizemljilo me i nateralo me na još jedno hodanje po mom ličnom intelektualnom tlu. Ponekad je i to dovoljno.

Jasna Dimitrijević

***

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin), diplomirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti u Beogradu. Piše književnu kritiku i kratku prozu. Bavi se lekturom, prevođenjem i sličnim zanatima.

POVRATAK NA VRH STRANICE