Ponedjeljak
04.03.2013.

KRITIKA 173: Boris Pahor




Extra_large_dachau
A+ A-

Boris Pahor, Nekropola (Fraktura, 2012.; prevela Jagna Pogačnik)

POZIV NA OPREZ!

Knjiga Borisa Pahora Nekropola jedna je od važnih stanica u istoriji književnosti o Holokaustu ili možda preciznije u takozvanoj logorskoj literaturi koja pored Drugog svetskog rata obuhvata i stradanja u staljinističkim logorima i/ili na Golom otoku. Autora porede sa Imreom Kertesom i Primom Levijem i svakako da je pojava ovog teksta u veoma dobrom hrvatskom prevodu Jagne Pogačnik događaj od velikog značaja za kulturu u koju roman stiže. Kultura koja tekst šalje je interesantnija jer se radi o jednom izazito manjinskom piscu koji, za razliku od modela koji su postavili Delez i Gatari u svojoj knjizi o Kafki, ne stvara na velikom jeziku (gde se pod veličinom misli isključivo na broj govornika), naprotiv. Boris Pahor je Slovenac koji piše na slovenačkom, ali od rođenja živi u Trstu. Radi se dakle o jednoj netipičnoj situaciji: knjigu o koncentracionim logorima napisao je manjinski Slovenac sa italijanskim pasošem (govorim o trenutku kada je knjiga završena, a to je 1966. godina), a ne Jevrejin, iako je tradicionalno književnost o Holokaustu, o Shoah kako se stradanje Jevreja tokom Drugog svetskog rata zove u jevrejskom predanju, pisana od strane Jevreja ili onih pisaca i spisateljica koji imaju jevrejsko poreklo. Ovo je veoma značajno zbog recepcije ove knjige jer je ona, bez obzira na sve sličnosti, kako tematske, tako i strukturalne, umnogome različita od tipičnih knjiga o Shoah.

Nekropola počinje dolaskom pripovedača u logor Natzweiler-Struthof dvadesetak godina nakon rata, u trenutku kada je taj logor već pretvoren u spomenički kompleks. Boravak u tom mestu budi uspomene na ono šta mu se tu događalo tokom boravka 1944. godine, a zatim se odmotavaju slike i scene iz logoraškog života Borisa Pahora iz Markircha, odnosno Dachaua u kojem je bio dva puta i iz Bergen-Belsena iz kojeg je konačno oslobođen. Ovakav narativ organizovan oko sećanja, odnosno figure sećanja mogao bi se dovesti u pitanje. Naime, često se dešava da narativne konstrukcije zasnovane na naizgled dokumentarističkom sećanju na određene događaje budu neuverljive, odnosno da se autentičnost tih događaja dovede u pitanje. Kada je reč o književnosti Shoah postoji paradigmatski slučaj preterivanja koji je moguće objasniti psihologijom žrtve. Radi se o izraelskom piscu Jehielu Dinuru poznatomi pod pseudonimom Katzetnik 135633, čiji se romani Kuća lutaka i Pipel danas smatraju čak pornografskim. Ipak, narativne strategije kojima se koristi Boris Pahor, verovatno i nesvesno, u potpunosti su uverljive i čitalac se ni u jednom trenutku ne pita da li je istina ono što on pripoveda. Ovo gotovo apsolutno poverenje uspostavlja se zbog toga što Pahor pre svega koristi figuru sećanja, on unapred već upozorava čitaoca da se seća, odnosno ostavlja i naglašava razmak između vremena u kojem pripoveda i vremena o kojem pripoveda, u mnogo čemu podsećajući na Prusta. Čitalac će zbog toga njegovu subjektivnu perspektivu prihvatiti kao uverljivu, odnosno neće je dovoditi u pitanje jer se naratorovim priznanjem stvorio odnos poverenja između njih.

Druga važna stvar koja pojačava poverenje između čitaoca i naratora jeste organizacija pripovedanja. Ono ne teče linearno, što je u ovom slučaju veoma važno jer svaka linearna narativnost jeste znak nametnute organizacije, nečeg što dolazi spolja i to čitalac oseća. U slučaju Nekropole pripovedanje je organizovano oko 'neuralgičnih' tačaka. Pripovedač je naveden na pripovedanje nekim okidačem koji mu pokreće sećanje. Zbog toga je ovaj narativ hronološki ispretumban, čas se kreće napred, čas nazad, bez obzira što je vremenski raspored u uzročno posledičnom sledu moguće uspostaviti, a samim tim i nametnuti poredak tekstu. Međutim, Pahor je svestan da čitaoci ne razmišljaju kao vremenske mašine, već da i u njihovoj svesti sećanja naviru po principu unutrašnje, odnosno emotivne organizacije.

Konačno, teme kojima se Pahor bavi takođe imaju za cilj da pojačaju odnos poverenja između čitalaca i njega. Naime, pripovedač ne preza od najgnusnijih detalja iz logoraškog života. On je bio bolničar i nagledao se različitih vrsta ljudskog raspadanja od teških bolesti pojačanih sistematskim izgladnjivanjem. Njemu nije strano da na veoma plastičan način prenese izgled i mirise sobe prepune bolesnika obolelih od crvenog vetra ili tifusa. Pri tome, on se ne grozi stanja ljudskog organizma. On ga prihvata takvog kakvim jeste. Upravo to uzimanje stvari zdravo za gotovo, odnosno suzbijanje i odsustvo nade, s jedne, i očaja, s druge strane, odnosno život od dana do dana, čine Pahorovog pripovedača normalnim čovekom u nenormalnim vremenima. Drugim rečima, njegovo preživljavanje životnih neuslova, gladi, prebijanja i mučenja druge vrste u nekoliko ozloglašenih logora nije posledica njegovog iznimnog herojizma, on nije neko ko se odlikuje nekim posebnim darom ili izuzetnom veštinom, on je samo čovek koji je imao sreće i koji se snašao. Upravo ta činjenica otvara mu prostor da bude ironičan i kritičan prema sebi, da se prekoreva zbog ovog ili onog postupka.

Jedna od važnih stavki svakog govora o tolikoj sistemskoj tragediji kao što je Shoah, o zločinu koji je neponovljen u istoriji, iako su se Mladić(i) i Karadžić(i) trudili da ga dosegnu, jeste čuveno Adornovo pitanje o smislu poezije posle Aušvica, odnosno, drugim rečima, o razmeri tragedije. Naravno da je i Adorno bio svestan da poezija/književnost neće prestati nakon logora, štaviše ona je bila, a i dalje je, jedan od načina da se nosimo upravo sa tim problemom smisla. Međutim, shvatajući umetnost kao vrhunac humanizma, Adorno se pita da li je moguće pevati nakon što je humanizam nestao jer logori su, upravo u svojoj sistematskoj postavci, ukidanje svega ljudskog, odnosno upotreba napretka i progresa u svrhu uništenja. Pahorov odgovor na ovo pitanje je ono što ga odvaja od dominantne tradicije književnosti Shoah. Jevrejsko pisanje je, s izuzetkom Prima Levija, moguće svesti na narativ žrtve, što je istorijski i psihološki više nego opravdano, ali povremeno dobija groteskne razmere. Otud i ona izreka u Americi: "There is no business like Shoah business". Pahorovo preispitivanje ipak se kreće u granicama istorijskih odnosa među evropskim narodima. Drugim rečima, njegovo posmatranje stradanja i logora i smrti nije ograničeno nacionalno-rasno-religijskom perspektivom. Ovo je istovremeno i prednost i mana Pahorovog teksta jer se u njegovom narativu gubi ona komponenta koja je, nažalost, preživela i u potonjim vremenima, odnosno u ratu na tlu bivše Jugoslavije u kojem su se veoma jasno mogli čuti odjeci rasnih teorija. Ono što se, pak, dobija jeste uvid u drugačiju vrstu dehumanizacije, a njegovo postratno i postlogorsko mišljenje kreće se upravo u pravcu promišljanja Evrope i evropejstva u svetlu stravičnih iskustava. Od pojave Pahorovog romana prošlo je trideset i sedam godina. Na Evropljanima ostaje da se zamisle u kolikoj meri su odmakli od sistema logora, odnosno da li je Evropa dovoljno humano društvo, kao i u kolikoj meri se promenio odnos prema manjinama.

Upravo u ovim pitanjima ogleda se značaj pojavljivanja ove knjige u ovom trenutku u Hrvatskoj, kada se društvo nalazi na korak od ulaska u Evropsku uniju. Bez obzira što to nije polje moje ekspertize, odnosno što je pitanje ulaska jedne države u EU izuzetno komplikovano, Pahorova knjiga poziva na oprez. Ona je ključno podsećanje na odnose koji su vladali i vladaju u Evropi i na tlačenje na koje se moramo navići. Sistem koncentracionih logora, kao i onih u kojima su zarobljenici i zatočenici terani na prinudni rad, danas srećom u Evropi ne postoji, ali bojim se da postoje drugi načini prinude i ograničavanja ljudskih sloboda koji na određeni način preslikavaju ono što se događalo za vreme Drugog svetskog rata. Ovo, naravno, nije poziv da se evropska ideja odbaci u ime tradicionalnih vrednosti i nacionalnog ponosa jer kad god se neko busa u junačke hrvatske, srpske ili bilo koje druge grudi, postoji opasnost od izbijanja krvavih sukoba, a sasvim izvesno negde se dešava opasna pljačka. Ovo je samo poziv na preispitivanje jedne nametnute ideje kojom se bogatiji dodatno bogate, a siromašni dodatno osiromašuju i sasvim izvesno pretvaraju u zatočenike.

Nekropola je važna knjiga i njeno objavljivanje predstavlja događaj. Bez obzira na odista težak i zastrašujući narativ kroz koji se čitalac teško probija, povremeno sa fizičkim osećajem mučnine, naposletku bivate nagrađeni prilikom da stvari sagledate iz drugačijeg ugla, odnosno otvara vam se vidik na poredak snaga u današnjem svetu koji je, na žalost, premalo odmakao u odnosu na onaj koji je vladao tokom Drugog svetskog rata.

Vladimir Arsenić
Foto: ho visto nina volare (flickr)

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

POVRATAK NA VRH STRANICE