Ponedjeljak
21.05.2012.

KRITIKA 150: Marinko Koščec




Extra_large_cetvrti_covjek
A+ A-



NEMINOVAN PORAZ

U romanima poznat je postupak stvaranja kutka sveta koji veoma podseća na sve ono što poznajemo, ali ga nije moguće pronaći na geografskoj karti. Foknerov okrug Joknapatofa u državi Misisipi ili Markesov Makondo verovatno su najpoznatiji primeri. Pisci se opredeljuju za ovaj postupak zato što je on sinkretičan i neobavezujući – u Joknapatof ili Makondo ili Koščecov Grintovec iz njegovog poslednjeg romana Četvrti čovjek (Algoritam, 2011.) možete da stavite sve ono što vam je potrebno da bi roman funkcionisao i da ne odgovarate za verodostojnost, odnosno pruža vam se potpuna sloboda da se kao romanopisac, ali i kao čitalac krećete po nečemu poznatom, a opet bez mogućnosti da vas neko uhvati u grešci jer je svet koji ste svorili autentično vaš.

Grintovec je, dakle, smešten u Zagorju i predstavlja mikro svet i ogledno dobro na kojem će se razvijati priča Koščecovog romana koja u sebi nosi razornu moć političke satire. Mnoge stvari koje se dešavaju u stvorenom svetu, predstavljaju odjek događaja koji su se dogodili u stvarnosti i ovaj odnos je verovatno najinteresantnija stvar u romanu. Čitalac iz stranice u stranicu prepoznaje reference iz stvarnosti, a pripovedanje ih odvlači u grotesku...

Ipak, da pođem od početka. Roman otvara scena koja najviše podseća na Tarantina i Pse iz rezervoara. Četiri prijatelja okrvavljenih ruku tragaju za čovekom kojeg su do tada mučili. Misleći da je onesvešćen ili mrtav izašli su da popiju piće i kad su se vratili u Igraonicu, tela nije bilo. Potraga za žrtvom i odlazak u Željkovu kliniku predstavljaju priliku da pripovedač otpočne niz sećanja na svoje detinjstvo, odnosno da nam u jednom velikom flešbeku, prekinutom povremeno komentarima iz sadašnjosti pripovedanja, ispriča svoj dotadašnji život, odnosno istoriju Grintovca. Ono što sledi jeste hronika jednog imaginarnog grada koja počinje 'otkrivanjem' rudnog bogatstva i željom rukovodstva da se ono eksploatiše. Ovakav socrealistički početak, koji istorijski i pada negde u kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina dvadesetog stoleća, u vreme kada su obnova i izgradnja završene i počinje period dobrog života u Jugoslaviji, nedvosmisleno će ukazati na pravac kojim Koščec želi da vodi svoj narativ – politička satira koja može biti univerzalno primenljiva na sve krajeve bivše Jugoslavije, ali koja ima svoju lokalno prepoznatljivu boju, posebno kada se dođe do perioda tranzicije. U tom smislu, Koščec je nemilosrdan prema stanovnicima Grintovca, ali jednako tako se ovaj portret zavidljivih lenjivaca i alkoholu sklonih seljaka može primeniti na većinu kontinentalnih krajeva bivše države Južnih Slovena.

Prvi deo romana nosi u sebi određenu ličnu pripovedačevu notu, odnosno priča se vrti oko njegovog pokušaja da zadobije simpatije svoja tri buduća prijatelja, ili rečima naslova, da postane četvrti čovek u toj grupi. Ova lična perspektiva će se radikalno promeniti kada on postaje vojnik u organizaciji Ivinog oca, Doktora, čoveka koji polako preuzima vlast nad čitavim krajem, ispočetka veštim političko-ekonomskim manevrima, a nakon toga i čistom silom. Doktorov uspon otkriće nam još jednu osobenost Koščecovog pripovedanja, a to je korišćenje/preuzimanje gotovih modela iz stvarnosti, istorije ili drugih umetnosti. U ovom slučaju konkretno, radi se o modelu preuzetom iz Kopoline trilogije Kum i većina čitalaca neće imati probleme da u Doktorova tri sina i ćerki prepozna Sonija - Gojko, Fredija - Vlado i Majkija - Ivo, odnosno Koni – Jadranka, ali će i u nekim scenama iz romana prepoznati direktne aluzije na film. Ipak, interesantno je da će Koščec film izneveriti upravo u onim tenucima u kojima Kopolino remek delo uspostavlja identifikacijske odnose gledalaca sa porodicom Korleone, odnosno sa glavnim likovima filma. Koščec će se potruditi da do maksimuma umanji mogućnost da nam se iko od likova u romanu svidi, da sa bilo kime od njih saosećamo, uključujući i pripovedača.

Paralelno sa procesom preuzimanja Grintovca, odvijaju se i istorijski procesi najpre polagane dezintegracije Jugoslavije, zatim uspostavljanja samostalnosti Hrvatske, preko rata i tranzicije u njenom punom sjaju, pa sve do trenutka kada se Hrvatska nalazi pred ulaskom u Evropsku uniju. Svi ovi istorijski događaji naravno prelamaju se kroz Grintovec i menjaju njegovu fizionomiju. Uspon i pad prvobitnih nacional-komunističkih vlastodržaca oličenih u Doktoru, mora da usledi u trenutku kada se ruši tuđmanizam, a detalji poput učenja tenisa ili obožavanja kiča koje će Koščec vešto utkati u narativ moraju neopozivo da povežu lik dva vlastodršca socijalističkog kova. Međutim, Doktora će naslediti Željko, koji se u međuvremenu obogatio negde u inostranstvu, verovatno radeći za Službu, i on predstavlja onaj vid neoliberalizma koji je u naše krajeve stigao sa konačnim uspostavljanjem privida pravnog poretka, odnosno sa pristizanjem pune demokratije. Simbolički oličen u tržnim centrima i neomodernističkoj arhitekturi od stakla i metala, novi talas pljački nije nimalo nežniji od Doktorovog mahanja golom silom, naprotiv. Ulazak u legalne tokove novca koji će i pripovedača naterati da otvori svoju knjigovodstvenu agenciju čini se još podmukliji i nehumaniji vid tlačenja lokalnog stanoništva, a ima i svoje odvratno naličje koje se vidi upravo u odajama za mučenje nazvanim Igraonica.

Koščecova slika Grintovca jeste slika Hrvatske, ali i čitave teritorije bivše Jugoslavije i ona nije nimalo vesela. Posebno je to vidljivo na kraju narativa kada čitava grintovačka dolina tone u jezero fekalija, u ono što smo, prema naratoru, bili i što jesmo. Jedino četiri prijatelja, budući na brdu, ostaju netaknuti i posmatraju ono što se događa. Ovakav sled događaja mora naravno povući paralelu između njih i četiri jahača apokalipse, s tim da je kraj sveta koji se odigrava na završetku Koščecovog romana najavljen već samim njegovim uspostavljanjem, odnosno dolaskom budućeg četvrtog čoveka u Grintovec.

Lik pripovedača jedna je od zanimjivijih stvari u romanu. Ispostavlja se da je on član fantastične četvorke o kojem najmanje znamo. Lom koji nastaje u njegovom pripovedanju, a koji je markiran izlaskom iz detinjstva i ulaskom u adolescenciju, a na pojavnom planu trenutkom kada on počinje da radi za Doktora, označava i prelazak romana iz jednog uslovno rečeno coming of age narativa u političku satiru u kojoj će se pripovedač sve više predstavljati kao bezlični svedok bez imalo uticaja na tok stvari. Emocionalna involviranst koju pripovedač pokazuje od početka prestaje onoga trenutka kada prestane briga za sopstvenu egzistenciju, odnosno kada tu brigu na sebe preuzme Doktor. Ako bismo nastavili započetu paralelu sa filmom Kum, onda bi pripovedaču pripala uloga Toma Hejgena, konsiljerea koji je uvek tu za porodicu i koji jedini gotovo da nema sopstveni život. Najviše što možemo je da na osnovu nekoliko izjava zaključimo o njegovom posebnom odnosu sa Ivom, koji bi mogao da bude homoerotski, ali to je dato samo u naznakama i ne može se potvrditi.

Druga stvar koja intrigira u vezi sa pripovedačem jeste razlika u znanju koja se pokazuje interpolacijama i intervencijama u tekst od strane pripovedača, a koje su izgovorene sa vremenske distance u odnosu na vreme u glavnom toku romana i iz njega izdvojene različitom tipografijom. Na početku romana, valjda zbog veće vremenske udaljenosti između tačke iz koje se pripoveda i one o kojoj se pripoveda, ove intervencije sa pozicije višeg znanja su učestalije. Vremenom njihov broj opada, a na kraju romana ova dva plana se spajaju što se na sintaktičkom planu vidi korišćenjem prezenta. Međutim, koja je funkcija ovih intevencija ostaje nejasno. One ne uspevaju da porode humor i/ili ironiju i/ili tragičku ironiju koji bi trebalo da budu proizvod razlike među nivoima znanja. U pojedinim momentima one zaista predstavljaju mesto kritike, mesto sa kojeg se oštro progovara o karakteru Grintovčana ili se razotkrivaju političke igre, ali ova privilegovana pripovedačka pozicija ispostavlja se kao nepotrebna što se više primičemo kraju romana. U poslednjoj intervenciji čak se i kaže da ni ova instanca pripovedanja nema povlašten položaj, pa se samim tim postavlja pitanje zbog čega je uopšte ona bila izdvojena.

Čini mi se da su potencijali ovakvog dvostrukog pripovedanja ostali neiskorišćeni, ali to nisu jedini propusti u romanu. Čitava konstrukcija kojom se roman opkoračuje, odnosno koja mu daje celovitost nasilna je i nemotivisana. Olakšavajuća okolnost je da naprosto nije moguće na drugi način završiti narativ koji za temu ima (političku) istoriju koja se neprekidno odvija. Međutim, drugi nedostatak mi se čini važnijim i tiče se nedostatka likova u romanu i saobrazno tome onoga što bismo mogli da nazovemo radnjom. Naime, svi likovi su plošni (u Forsterovom značenju reči) i predstavljaju karikature. Među njima ne postoje odnosi, a roman, koji istini za volju jeste panorama i njegov glavni lik jeste sam Grintovec, da bi bio uverljiv mora da poseduje siže. Ovako, ne vidim zbog čega se Koščec uopšte odlučio da piše u ovom žanru – mogao je poruke i svoje stavove da prenese i u drugoj formi.

Četvrti čovjek je roman propuštenih prilika koji je očigledno za svog autora predstavljao neku vrstu eksperimenta, rekao bih čak neku vrstu dokumentarističkog pisanja koje pokušava da referira na sopstvenu savremenost do te mere da na koncu mora od nje biti poraženo. Taj pokušaj je vredan pažnje, a činjenica da se Koščec pišući nije predao stvarnosti je gotovo tragičkoironična jer je njegov poraz, i on je toga sigurno bio svestan, bio neminovan. Roman je svedočanstvo te unapred izgubljene bitke.

Vladimir Arsenić

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.