Ponedjeljak
21.02.2011.

KRITIKA 107: Delimir Rešicki




A+ A-

GHOST BUSTERING
Privilegija retkosti

Generalno gledano, knjige književne kritike su nalik unikatnoj robi sa greškom: retko se objavljuju a slabo primećuju. Lako je pretpostaviti zašto je to tako, s tim što deo publiciteta izdavačkog nahočeta snosi sam kritičar. Koji, opet generalno gledano, sliči Maradoni u beton-ligi: ne igra za publiku već juri rezultat, doduše mereći ga vlastitim ekskluzivnim aršinima. Ne tvrdim da je takav književni kritičar neshvaćeni genije ili prepotentni ignorant, samo podsećam na to da se većina kritičara neurotično dezorijentisala u doba tranzicionog prestrojavanja.

Trebalo je pristati na klovnovsku ulogu sozercatelja (st.slov., kontemplator) suštine u tri redaka za dnevne novine ili pokupiti pinkle/prnje pa pokucati na vrata nedeljnika u kome se šepuri elegantni arbitar ili se dogegati do odeljenja za intenzivnu negu na kojem trajno leže književni časopisi prikopčani na cevčice državne skrbi/milostinje i za vreme posete, umesto sočnih pomorandži u kartonskoj vrećici/kesi, tutnuti koji listić u ruke druga Risajkl (Recycle) Bina. Ili se, pak, prepustiti u virtualne ruke gurua Zakerberga (Zuckerberga), Marka (26), i njegove mrežne pošasti za islamske autokrate i kritičarski trubiti ma o čemu ma kako.

Oportuni su olako skinuli koturne kritičarske uzvišenosti i postali advertajzing šegrti ili šta već drugo, isplativije; zadrti su se s gađenjem inficirali virusom gripa i zapušenog nosa nastavili da pišu kao i do tada, visokoparno, neodređeno i za večnost: pa ako ih se sete za Dan Filološkog/Filozofskog fakulteta – sete; ako ne, nikom ništa. Uistinu, nije lako u Polifemovoj tranzicionoj špilji: ili se moraš odozdo poduhvatiti ovčijih vimena i postati niko ili ostati neko i biti proždran. Neoksidirane zlatne sredine nema.


Kako do demona

Kako u ovako opisanom koordinantnom sistemu stoji Delimir Rešicki i njegova 'demonološka publicistika', knjiga 'ogleda, polemika i kritika' nazvana po naslovu jedne od kritika, Demoni u tranzicijskoj špilji (Fraktura, 2010.)?

Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, treba pomenuti da knjiga Delimira Rešickog predstavlja skup (izbor?) tekstova koje je autor u poslednjih deset godina objavljivao u hrvatskim i inostranim novinama i časopisima, skup koji je podeljen u dve celine. Prva ('Brodica od papira') sadrži 'oglede', autobiografske reminescencije i zapise garnirane kulturološkim analizama, dok druga celina ('Poneka čitanja') sadrži tekstove književnih kritika posvećene najviše domaćoj poeziji pa knjigama savremene proze i esejistike da bi bila okončana prikazom biografske knjige o Leonardu Koenu (Cohen) i prikazom Sabranih dela Mišela de Montenja (Michel de Montaigne).

Sad sledi jedna metodološka natuknica. Da bi se metakritički suvislo pisalo o nečijim kritičkim tekstovima neophodno je poznavati: knjige na koje se kritički tekstovi odnose, kontekst koji obrazuje književna scena – profil novina i časopisa u kojima je kritika objavljena, pozicija kritičara (mejnstrim vs. alternativa), njegovu bliskost određenim književnim časopisima i grupama, kulturnim institucijama i izdavačkim kućama. Kako sam svega toga lišen (pogled sa strane relaksira od uticaja interesa i poznanstava, ali i nagoni na konkluzivne proizvoljnosti), ostaje mi da se prepustim igri 'ćorave bake', te da zavezanih očiju u tuđem stanu, slučajnim dodirom i kritičarskom intuicijom analiziram ono što mi padne šaka. Neizbežan plen je retorika kritičarske argumentacije, potom i izbor knjiga kojima se bavi, polemičarsko stanovište koje zastupa, tip vrednosti za koje se Rešicki zalaže te njegovo poznavanje susednih literatura i autora, kao i literaturi susednih vrsta umetnosti.


Šta kritičar ne lajkuje

Najpre pada u oči da je većina tekstova u knjizi Demoni u tranzicijskoj špilji, posebno u kritičarskom odeljku, afirmativno intonirana prema autorima i njihovom učinku, ali neretko polemički usmerena prema recepcijskom gluvilu, ignoranciji ili nerazumevanju značaja koji delo/antologija kojim se Rešicki bavi predstavlja. Referentno mesto njegovih kritika jeste detektovanje književnih generacija i grupa, čiji poetički profil izvodi iz vezanosti za određeni književni časopis ('kvorumaši', 'razlogovci'...) ili festival (FAK). Štaviše, za Rešickog književno polje je podeljeno tako da u glavnom gradu književnu scenu dele 'književni/ideološki klanovi i lobiji', dok je literarna periferija često prepuštena 'samopromocijama skribomana i zavičajnih mitomana'. U njegovim kritičkim tekstovima oseća se interna polemičnost koja ne imenuje 'adresata', odnosno osobu/-e na koju/-e misli, već se tipološki generalizuju problematični pristupi ('akademska letargija' stoji naspram 'prepotentnom gluparenju' 'ambicioznijih brucoša'). Iako ovi negativni tonovi ne dominiraju u kritikama Delimira Rešickog, oni su važni jer markiraju granice njegovog doživljaja i vrednovanja hrvatskog književnog polja; na neki način to je i markiranje vlastite pozicije unutar tog istog polja.

Pozicija Delimira Rešickog, kako je sam vidi/nudi, pozicija je vanprestoničkog nezavisnog kritičara, neopterećenog sterilnošću i krutošću akademskog diskursa ali kritičara kome taj diskurs nije stran i nepoznat. Ipak, posedovanje diplome ne garantuje nikakvu trajnu sposobnost pronicljive analize. Štaviše, po Rešickom, diploma ne podrazumeva da njen nosilac/-teljka uopšte prati i poznaje savremenu književnost o kojoj će, upravo na osnovu diplome, steći neosporivo pravo da sudi. S druge strane, književna provincija prepuna je nabeđenih pisaca koji manjak talenta nadoknađuju viškom radne discipline, ali i provincijske akademske elite koja, što iz razloga socijalnog konformizma što iz zaslepljenosti lokal patriotizmom, skribomanskim sunarodnicima deli lovorike nagrada i regrutuje ih u respektabilne antologijske ešalone.

Opet, kad je reč o direktnim polemikama, ili primerima eksplicitne negativne kritike, njih nema mnogo u knjizi Demoni u tranzicijskoj špilji. Polemički je ošinut tek Nenad Rizvanović, osiječki kritičar, prozaist i urednik kao primer nekompetentnog i vrednosno nekonzistentnog kritičara, dok su od hrvatskih autora loše prošli slavonski literarni amateri (i njihovi ugledni priređivači), jedan dobitnik VBZ-ove nagrade (Davor Špišić) i jedan raspisani hrvatski klasik (Ivo Brešan) koji je uz uvažavanje blago ukoren. Na neki način, negativna kritika Rešickog igra na sigurno dok ona afirmativna ima tendenciju ispravljanja književno-istorijskih nepravdi i poništavanja zaborava pojedinih autora i dela.

Zanimljiva je vrsta otpora koju Rešicki iskazuje ne FAK-u kao takvom koliko neostvarnosnim tendencijama u savremenoj hrvatskoj književnosti koje su instalirane uz pratnju medijske pompe, recepcijske površnosti, ponižavajućeg nepoznavanja dometa poetika avangarde, modernizma i postmoderne. To je razumna reakcija na preteranosti tržišno-izdavačkih strategija svođenja kulture na spektakl i na predvidljivu jednoznačnu komunikaciju sa publikom.


Šta metakritičar lajkuje

Od suseda, Rešicki se bavi tek Vladimirom Arsenijevićem i njegovom knjigom Išmail. Za Arsenijevića 2004. godine kaže da je "jedan od najvažnijih autora recentne (čitaj mlade) srpske proze". Za nekog ko u kontinuitetu prati savremenu srpsku produkciju ova rečenica je ne toliko relevantan vrednosni sud o srpskoj književnosti, koliko indikator kontinuirane prisutnosti Arsenijevića u Hrvatskoj. Ne čudi što će koju godinu kasnije, po dolasku u Beograd, Boris Dežulović kao srpske pisce koje je čitao u Hrvatskoj navesti i Arsenijevića i Marka Vidojkovića, jednog autora koji je zahvaljujući i svojim gostovanjima i kulturtregerskom aktivnošću postao poznat na post-yu prostoru i drugog, tiražnog i izvikanog omladinskog pisca koji se van Srbije šlepa na ugledu medijske kuće koja ga izdaje. U principu, treba se kloniti takvih vrednosnih uopštavanja o sceni koja se silom prilika površno poznaje.

Lično, preferiram književnu kritiku koja bira referentna imena savremene scene, koja argumentovano preispituje status književnih veličina ali i upućuje na propuste i promašaje svojih kolega i članova žirija, koja ukazuje na vezu teksta i konteksta, dela i socio-političkog trenutka u kome je delo nastalo, koja produbljuje značenja i poigrava se ironično vlastitim diskursom, koja, na kraju, opredeljeno i bez zazora vrednuje. Veliku većinu tih komponenti kritika Delimira Rešickog ne poseduje. To ne znači da nije dobra, tek nije mi bliska te me je ostavila prilično ravnodušnim. Opet, ko zna kakav bih stekao utisak o knjizi Demoni u tranzicijskoj špilji da poznajem većinu knjiga ne tako eksponiranih autora kojima se Rešicki bavio. Možda bi pronicljivost kritičara potisnula stil kritike u drugi plan. Tek, izdvajam kritike o Edi Popoviću, te polemiku sa Nenadom Rizvanovićem kao primere asocijativno nadahnutih tekstova sa ubedljivim stavom.

Saša Ćirić

***

Saša Ćirić (1975.), diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Jedan od urednika Betona, književni kritičar zagrebačkih Novosti, urednik razmene kritika sa Booksom, voditelj na Radio Beogradu 2. Autor dve kritičko-esejističke knjige.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.