Ponedjeljak
07.02.2011.

KRITIKA 105: Bekim Serjanović




A+ A-

LUCKY QUITTER

Dok su uzroci hipertenzije debitantskih romana nebrojeni, nervoza drugog romana se najčešće pronalazi u nastojanju da se dokaže spisateljska zrelost i veština. Pretpostavljam da je to jedan od razloga zašto Bekim Sejranović igra na sigurno, te za roman Ljepši kraj (Profil, Zagreb; Samizdat B92, Beograd, 2010.) bira stabilniju, jednostavniju kompoziciju i koncentrisaniji pripovedački postupak. Priča je ispričana kroz dva registra, prostorno i temporalno je jasno određena, sa tek ponekim izletom na treće mesto i u treće vreme. Epizodu u Brazilu vidim kao mogući uvod u sledeći Sejranovićev roman, diskretno sugerisan i budućim poslom pripovedača. U suprotnom je izlišna.

Roman otvara 'bosanska' linija pripovedanja koja počinje jedne noći u napuštenoj brvnari nasleđenoj od dede, starog znanca iz Nigdje, niotkuda (Profil, 2008). Pripovedač je u bosanska brda dospeo nakon okončane emotivne veze, smrti ljubavnice koju je ostavio neposredno pre dijagnoze poodmaklog kancera, višemesečnog smucanja po Indiji i poslednje u nizu propuštenih poslovnih prilika. U društvu jednog psa i glasova koji galame u glavi umornoj od depresije, krivice, izgovora i rekreativnih droga, on pokušava da složi i izanalizira događaje koji su ga dotle doveli. Beležnica u koju zapisuje svoju priču aktant je koji pokreće 'norveški' narativ. Možda je ovaj motiv mogao da bude izbegnut. Reminiscencija koju čitamo je staložena i sasvim sigurno nije ona koju istrzani junak ispisuje. "Osjećam se kao čovjek koji je jednom htio napisati nekakvu priču, ali nije uspio jer je priča preuzela kontrolu nad stvarnošću. Nije više bilo jasno što je stvarno, priča ili život. I piše li život priču ili je možda obratno." Ispunjava dane aktivnostima čiji je jedini smisao da, pod izgovorom 'sređivanja misli', progutaju vreme i ublaže samoću, slabost i mamurluk. Dok balkanska radnja miruje u izolovanoj atmosferi – samo izveštaji o vremenu, trčanje na skijama (koje ponekad nepotrebno narušava dinamiku pripovedanja) i crtice o vehabijama koji su posle rata počeli naseljavati napušteno karavlaško selo – pažnja je usmerena na pripovedanje o događajima par godina ranije.

Život u Oslu, između dva lutanja/posla/veze, funkcioniše u začaranom ciklusu: džoint, masturbacija, gledanje kroz prozor, džoint. Draga dokolica – svih poroka mati, dodao bi Bihner, a i ja se slažem – stanje je u kome se nalazi  Sejranovićev junak kada upoznaje skoro dvostruko stariju Katrin. 'Norveški' narativ se razvija u okvirima njihove veze, od zaljubljenosti do odbojnosti. Katrinina ćerka, njena trideset godina mlađa verzija, personifikovan je znak za uzbunu da bi kraj mogao biti i drugačiji, bolji. I da je vreme da zbriše.

Posleratna balkanska zabit, u nedostatku drugih sadržaja, životari opterećena kolektivnim identitetom koji, hipertrofiran do neprepoznatljivosti, učesnike u toj zabavi pre ili kasnije strogim pravilima navodi na prevaru ili bekstvo. Rođaka Alma, prosečna provincijska devojka, nema drugog izbora nego da prihvati drugu mogućnost, jer pred njom stoji izvesnost osude koju bi sredina imala prema majci vanbračnog deteta. To je sredina u kojoj se 'duge brade' oholo nadmeću u dobrom vladanju a 'feredže' tek kontrolisano prelaze granicu kućnog praga. Njen brat, Salih, kao i većina pristaje na igru i priprema scenario za svoj srećan (gastarbajterski) kraj. Njih dvoje su, čini mi se, jedini koji u ovoj pripovesti dosledno slede svoj plan; za našeg naratora se to ne može sa sigurnošću reći.

Bipolarni poremećaj

Pitanje identiteta i nemogućnost tačnog odgovora na jednostavna pitanja – Gde živiš? Šta radiš? Odakle si? – ne igraju vodeću ulogu u Ljepšem kraju, ali imaju svoje mesto u priči o odustajanju. U danima natopljenim splinom, emigrantski senzibilitet za ulepšavanje sećanja na Balkan počinje da romantizira sav onaj "nemar i kaos, ciganluk plodni koji je, baš takav kakav jest, sa svim svojim lošim stranama, ipak bliži ljudskom biću nego hladna, metalna, savršeno organizirana i u svakom dijelu pomno kontrolirana društvena struktura". I tako sve počinje da smeta, od zakona, preko istorije i geografije, muzike i književnosti, do starmalih norveških dečaka koji se vide sa prozora podstanarske sobe i ne obećavaju previše. Ali zatim sledi sećanje na poslednju posetu napuštenim predelima lepše prošlosti i na višenedeljno tulumarenje nakon koga bi se osetio uhvaćen u mešavinu "gađenja i panike, osjećaj potpunog promašaja" i zaželeo se stabilnosti u "istančanoj kulturi, razvijenoj demokraciji, klasnom miru i ostalim tricama". U nekih par jezgrovitih stranica, jer ovo ipak nije roman o egzilu, koncizno je ocrtana oscilacija naklonosti/odbojnosti prema sredinama u kojima emigrant pokušava da odredi svoje mesto. A istina je da nezadovoljstvo pulsira u obe situacije: dok teskoba uređenog sistema iritira anksiozni karakter skitnice koja na nepoznatim ulicama traži poznatu furku, u zavičajnim prilikama se taj isti pojedinac oseti ugroženim radoznalom rođačkom neposrednošću, rigidnim kodeksima i razuzdanom zabavom koja se najčešće završava svađom. I njegovo je mesto negde između.

FK Budućnost

Ljepši kraj čitam kao stvarnosni roman o odustajanju, a Sejranovićevog junaka, ubedljivo karakterisanog, vidim kao otpadnika koji, paradoksalno, svoj život čvrsto drži pod kontrolom jer iza svakog neuspeha stoji njegova lična odluka, doneta uprkos jasno predočenom gubitku. Ova proza nije potraga za lepšim krajem, jer se roman i njegov protagonist kraja plaše, lepšeg i svakog drugog. Kada nanjuši mogući ishod – mogućnost kraja – pokrene se nezaustavljiva lavina panike pred konačnim rešenjem. On bi rekao kako je njegov strah samo posledica nagomilanog lošeg iskustva koje ga nagoni da odustane od svega što bi započeo, ali to nije priča o pukom gubitništvu, porazu, frci. Ovde je reč o promišljenoj odluci da se pobegne od izvesnosti jednog života i potraži neki novi, možda lepši, po svaku cenu. "Govorio sam sebi da to moje 'viđenje' budućnosti nije zapravo ništa drugo do kukavičluk, lijenost, izgovor za neučinjene stvari, za nedomaštane snove, za propale ideje, nenapisane knjige, neostvarene ljubavi i nepojebane žene." Njegov je problem što u iskustvu uživa samo dok je budućnost nepredvidljiva, sve dok taj famozni lepši kraj ne počne da dobija jasnije konture u nekakvoj mentalnoj onaniji, koja pamet na spidu vozi kroz scenario budućeg života u hipotetičkom slučaju, izvede ga do kraja i zakuca se u ravnodušnost. "I onda sve ispočetka, pokušavajući zamisliti neku novu budućnost. A jedina budućnost koju sam mogao zamisliti bila je FK Budućnost iz Titograda u albumu sa sličicama koje sam skupljao krajem sedamdesetih." 

Da nije te svesti o sopstvenoj slabosti, Sejranovićev junak bio bi tek obična sebična baraba koja ustaje i odlazi kad god prestane da bude zabavno. Pisac taj karakter svojski brani, između ostalog i solilokvijumima u kojima istrzana psiha pokušava da odabere sebi put i objasni prošlost. Pošto jeziku kojim su pisani Sejranovićev roman i ova recenzija – jeziku koji je najpreciznije nazvati našim – nedostaje jedna jednostavna odrednica koja objedinjuje sve ove karakteristike, ona koja motiviše postupke (anti)junaka, a istovremeno ih i kritikuje i pravda, poslužiću se engleskim da objasnim ko je junak Ljepšeg kraja. On je, naprosto, quitter.

Krug se otvara

Zbog svega toga, a pomalo i zbog severne (književne) klime, iznad ove hronike odustajanje zablinkalo je ime Abela Brodersena, onog momka iz romana Knuta Hamsuna Krug se zatvara koji u životu nije hteo postati ništa i duboko žalio one koji to uporno žele. Ali jedna je bitna razlika između dvojice quittera: dok je Abel ravnodušan prema velikim, čak i prema osrednjim, poduhvatima, kao i prema kajanjima, junak Kraja ne može da odoli slatkoj taštini mogućeg uspeha, kao ni osećaju krivice koji prati svako bekstvo. Ali povrh svega, naš quitter je i lucky bastard, jer uprkos svemu iznova i iznova dobija nove šanse. To je taj krug.

A vehabije? Pa ništa, ako vas zima, dosada i samoća nekad zadese u bosanskim brdima, bar znate gde može da se nabavi dobra trava.

Jasna Dimitrijević

***

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin), diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radi kao lektorka,  a književnu kritiku objavljuje u Betonu. 

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.