Srijeda
09.10.2019.

Književno šaranje

naslov knjige Na samotnoj prevlaci otoka Vange autor Vojin Pašić
izdavač Durieux godina izdanja 2019



Extra_large_flag-4376902_960_720
A+ A-

Zanimljivo je kako čitaoce knjige nekad zavaraju svojom koricom. Na primer, zbirka pripovedaka Vojina Pašića Na samotnoj prevlaci otoka Vange ukoričena je u crno-belu fotografiju na kojoj se nalaze dva uniformisana muškarca (mornari, policajci?) snimljeni s boka u užurbanom hodu, sudeći po položaju ruku i nogu. Pozadina na kojoj se to odvija je kaldrmisana ulica koju presecaju tramvajske šine. U drugom planu fotografije nalazi se autobusko/tramvajsko stajalište ili kiosk i na njemu, odnosno ispred njega jedna žena/devojka otkrivenih potkolenica. Vide se još i stablo nekog listopadnog drveta i deo njegove krošnje koja je očigledno velika jer se jedna od grana probija u prvi plan. Senke koje bacaju uniformisani muškarci su dugačke pa se može reći da je u pitanju popodnevni ili jutarnji sat, a po kratkim rukavima njihovih košulja, kao i po otkrivenim nogama žene, reklo bi se da je u pitanju leto.

Ne bih se upustio u ovaj ekfrastički opis da skupa s naslovom on ne proizvodi određena očekivanja – Vanga sa svojim najvažnijim i najdražim stanovnikom/gostom, uniformisana lica, crno-bela fotografija – sve neodoljvo podseća na neku istoriografsku prozu punu Tita, Jugoslavije, Briona i sličnih mesta kolektivne ili privatne nostalgije. Međutim, ona to nije. I to je prevara. Poradovao sam se da ću čitati o stvarima uz koje sam odrastao, ali se ispostavilo da je samo jedna od šest priča koliko ih ima u zbirci, premda najobimnija, posvećena događanjima na ostrvu pomenutom u naslovu.

Ostalih pet, reklo bi se kolokvijalno, šaraju. Drugim rečima, zbirka ne predstavlja nekakvu celinu, nego prosto skup manje ili više uspelih pripovedaka koje bi bile, da kažemo tako, best of onoga što je Vojin Pašić uspeo da skupi u rodu kratke proze ili u određenom vremenskom rasponu. I to predstavlja priličnu manu knjige. Bez obzira što zbirke pripovedaka nužno ne moraju da predstavljaju koherentne celine koja poseduju unutrašnju narativnost, čini se da je Pašićevo mešanje registara prejako i, rekao bih, neodrživo.

Od pseudoistorijskog narativa u pripoveci Delta, preko fantastične, i verovatno najbolje pripovetke, Poslednja plovidba kapetana Ahaba, ili U znaku vage koja se bavi odista vrlo važnom temom anoreksije, odnosno Krug Cadillacom, još jednom alternativnom istorijskom pripovetkom koja bi trebalo da nam nagovesti neke od razloga krvavog raspada Jugoslavije, ili pak problematičnom desadovskom fantazijom Brasilia, da bi se zbirka završila satirično-fantastičnom pripovetkom po imenu Usura o penzionerskom hedonizmu na Hvaru koji završava u neuspeloj revoluciji. Nije lako pronaći zajednički imenitelj ovim pričama osim činjenice da su delo istog autora – što u postbartovskoj eri, nakon proklamovane smrti autora, i nije previše bitno.

Šaranje u smislu neujednačenosti je svojstveno ovim pričama i u dramaturškoj obradi narativnog materijala, ili njegovom rasporedu, rečeno formalističkim jezikom u razlici između sižea i fabule. Pripovedanje je skokovito i u neprekidnoj potrebi da čitaoca iznenadi, da pokuša da ga povremeno sablazni ili da ga nasilnim oneobičavanjem dovede do nekih novih spoznaja. To može da funkcioniše u kraćoj formi, kao što je to slučaj u Poslednjoj plovidbi kapetana Ahaba gde se jedno gotovo pa ritualno ubistvo iz ljubavi pretvara u nekakvu pustolovinu koja, naravno ima svoje posledice, ali tragedija bračnog para je osetna i opipljiva. Ostale priče prosto idu za tim da vam stvari neprekidno budu pred očima, da nemate potrebu da ih domaštavate, da plastifikuju ono što bi trebalo da ostane tek naznaka.

Pitanje je šta može da bude sablažnjivo u književnosti dvadeset prvog veka, a da veličanstveni markiz to već nije pokazao i opisao. S tim što je on to radio pre dva i po veka, sa svrhom koja je bila izrazito politička, koja je, ako hoćete, bila oslobađajuća i proto-demokratska, svakako uperena protiv najvećeg autoriteta vremena – crkve. Markiz de Sad u svojoj izopačenoj fantaziji sablažnjava i danas povremeno, nakon svih zverstava i zlodela koje su ljudi učinili ljudima, životinjama i sopstvenom ekosistemu. Za razliku od njega, Vojin Pašić u tome ne uspeva.

Postoji fascincaija nasiljem nad ženama i drugačijima u Pašićevoj knjizi. Ona takođe svoje korake može da vuče iz dela francuskog književnika. Možda je to ono što bi trebalo da nas sablazni, ali narativi kao da projektuju izvesne stepene uživanja u tome, koja danas, u vreme pornografizacije i dostupnosti najsvirepijeg sadržaja na internetu, deluju neuverljivo i nategnuto. U priči Brasilia, na primer, kao da postoji naslada nad sudbinom "profesionalne supruge" i "sponzoruše", čija frustracija proizilazi iz činjenice da u jednom trenutku nije kupila torbicu koja joj se svidela. Zbog te svoje histerije biva kažnjena, a kazna se sprovodi na tradicionalno muški način. I drugi ženski likovi stradaju nasilno.

Ne samo to, i dva lika koji su gejevi, odnosno očigledni otpadnici od patrijarhalnog sistema, takođe bivaju pretučeni. Jasno je da knjiga ne promoviše nasilje, daleko bilo, ali stvari se ne dovode u pitanje niti se od njih pravi nekakav ironijski ili bilo kakav drugi odmak. Štaviše. Likovi koji transgresiraju patrijarhalni obrazac ponašanja bivaju kažnjeni, i to krvavo. Šteta je što ne postoji neka izvantekstualna instanca koja će nam predočiti način čitanja tekstualnih ideoloških konstrukata, odnosno nema jasnih natuknica u njenom pravcu. Sirovost građe uzrokovana je očigledno željom da se čitalac sablazni, a skokovitost dramaturgije (brzi prelazi iz scene u scenu, kako prostorno tako i hronološki) koja često nije jasno motivisana, pokazuje određenu sklonost ka samodopadljivosti koja svakako nije odlika kvalitetnih tekstova, već amaterskih. Pokazati kako se nešto sme, a ne kako se nešto ume, mahati crvenom zastavom pred očima čitalaca, umesto nagoveštavanja te zastave negde u zadnjem džepu svedoče o suštinskoj nesigurnosti koju autor oseća pred narativom.

Najobimnija priča tiče se Titovog mogućeg stradanja od velike bele ajkule koja se greškom zadesila u brionskim vodama, a koju su najpre otkrili a zatim u nekako uhvatili hašišom podstaknuti ribari Elio i Tulio, navodno bi trebalo da bude groteska koja najavljuje raspad Jugoslavije jer kapetan Mladen Ponoš, mladi Titov gardista, čovek zadužen za njegovu bezbednost, upada u paranoju. Na osnovu toga, lični Titov vrtlar, inače gej, projektuje raspad Jugoslavije, a njemu se u takvim razmišljanjima pridružuje i sam Josip Broz. Iako je ova priča trebalo da bude duhovita, zabavna, te konačno poučna, ona to nije zato što je zbrkana. Njena dramaturgija je u neredu, ali to ne odslikava unutrašnje stanje njenih protagonista, već propuštene prilike da se boljim izborom scena stvari razjasne i učine smešnim. Čitava zavrzlama oko hvatanja morske nemani ostala je potpuno u magli, neispripovedana, a mogla je da bude smešna, gotovo u maniru slapstick komedije. Ona se samo odjednom pojavila na čekrku dizalice. Ponoševo ludilo koje je izazvano činjenicom da je napravio ogroman propust, ali i okolnošću da je krišom bio na projekciji filma umesto na dužnosti, kulminira u onom trenutku kada ga napusti verenica Zdenka jer on ne ispunjava njene seksualne apetite i ambicije za napredovanje, koji su tradicionalno povezani u maniru usluga za uslugu, ili žena spava sa mnom samo ako napredujem. Ovakav odnos snaga nedvosmisleno dovodi u pitanje odnos prema ženama/drugosti u ovim narativima. Drugim rečima, nasumičnost i zbrka se preslikavaju iz jednog u drugi segment rušeći narativnu strukturu koja je svojom idejom obećavala.

Na samotnoj prevlaci otoka Vange, nažalost, nije dobra knjiga. Jedna od šest priča, pritom najkraća, ne može da predstavlja dovoljan razlog za njeno čitanje. Prava je šteta što su neke od ideja koje se javljaju u knjizi prošle kroz lošu književnu obradu jer su potencijali priča bili veliki. Ipak, najveći problem čini mi se predstavlja ambicija pisca da se pokaže kao neko ko vlada pripovedačkim umećem uz pomoć galame, zbrke i pojačane retorike, a ne prirodnim i svedenim pripovedanjem koje ima sopstvenu telologiju. Dodamo li tome i ustajali miris patrijrhata koji iz ove proze nehotice izbija, jasno je da bi je najbolje bilo ekspresno zaboraviti.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.