Ima tema koje su u društvu, a samim tim i u književnosti, priličan tabu. Ne mislim sada na one koje diraju u ono što bi bilo 'sigurno mesto' javnog morala, toga danas, na svu sreću, gotovo i da nema, već pre na teme koje su same po sebi razumljive, a koje 'pristojan svet' (čitaj: umišljena srednja klasa) drži kao neku vrstu poslednjeg uporišta sopstvenih predrasuda.
Na primer, nevladine organizacije za pomoć ženama, bilo da je reč o porodičnom nasilju, bilo da je reč o žrtvama silovanja, bilo da je reč o prognanim i raseljenim ili o obespravljenim radnicama. Prosto vam se čini da u tom ne bi smelo da bude ništa licemerno, da su te organizacije zaista tu, na terenu, da bi pomogle i nepravde koju žene trpe učinile makar za nijansu podnošljivijim. Već i iz ovako postavljenog uvoda jasno je da 'svetih krava' nema, kao da su i unutar tih organizacija, te u okviru pomoći koje one pružaju svojim korisnicama, moguće pronevere, surevnjivosti, hipokrizije, i sva ostala izopačenja koja se dešavaju i među običnim svetom.
Ono što odlikuje inače lošu knjigu
Pravila igre Đurđe Knežević jeste upravo taj pogled iznutra jer ona poznaje situaciju iz prve ruke, budući da je dugogodišnja aktivistkinja i borkinja za ženska i manjinska prava. Zbog toga ovaj 'roman' nosi određenu uverljivost, gotovo čak dokumentarnost koja se gradi na osnovu autorkine biografije, premda se u njemu ne radi ni o jednoj konkretnoj organizaciji, niti o osobama koje je čine. Kako bilo, ono što roman čini zanimljivim onima koji su verovali da postoji određena NVO etika koja nipošto ne izneverava skup pravila ponašanja i delanja koje bismo podveli pod društveni moralni konsenzus koji, pak, svakodnevica neprekidno opovrgava, jeste upravo to prikazivanje stvari onakvim kakvi jesu – ljudskim i trulim. Sve ostalo prosto ne valja.
Strahovito mi je žao kad vidim kako se velelepno upropasti određena tema, posebno ona koju bi svaki desničar dočekao s širokim osmehom na licu, a čija obrada zahteva zaista veliku hrabrost jer govori o mangupima u našim redovima. Pretpostavka je da se Đurđa Knežević nije priključila Hrvatskom slovu ili nekom sličnom desničarskom glasilu kako bi sada seirila nad proneverama što finansijskim, što etičkim koje su učinile različite NVO. Skupivši hrabrost, dakle, da progovori o nečemu u čemu je i sama učestvovala radeći, gradeći i pomažući, ona je nažalost uprskala stvar zato što je loš romanopisac, a tome svedoče pogrešni izbori koje je načinila u izboru izražajnih, književnih sredstava kojima se poslužila.
Roman govori o godinama koje je Dora, protagonistkinja, provela u Projektu, udruzi koja pomaže ženama. Ona je svedokinja igara moći koje se odvijaju unutar organizacije i kao takva prisustvuje izbacivanju, odnosno odstranjenju dve ugledne članice Projekta – Marije i Vere, s tim da u aferi oko potonje igra značajno aktivniju ulogu, iako nije jedna od kolovođi. Ovako sažeta fabula sakriva probleme koje roman ima, najpre s perspektivom. Naime, u romanu postoji nekoliko perspektiva koje se mešaju, a svemoguća i sveznajuća pripovedačica svakako ne doprinosi uverljivosti teksta. Da je roman kojim slučajem zaista pratio samo Dorinu perspektivu, odnosno da je pogled na događaje bio ograničen, oni bi delovali mnogo uverljivije.
Drugim rečima, napetost koja postoji između onog što Dora može da zna i onoga što čitaoci mogu da naslute na osnovu svakodnevnog iskustva doprinela bi tome da tekst bude interesantniji, a njegova dramaturgija dinamičnija jer bi dopuštala veće igre sa znanjem, odnosno neznanjem čitalaca. Ovako menjajući perspektive, klizeći od jednog do drugog lika i usput komentarišući previše, tekst gubi u onom što je za književnost najvažnije, a to je proces identifikacije. Proces čitanja zasniva se na poistovećenju sudbine lika sa sudbinom čitaoca, a ono mora da se izvede uverljivo, odnosno sledeći doslednu perspektivu koja će se igrati s razlikom u znanju između lika i čitalaca. Ako izostane taj proces identifikacije, izostaće i katarktička moć književnog dela, odnosno ono što je, na primer, Aristotel očekivao od tragedije – katarzu i očišćenje od sažaljenja i straha.
U smušenoj perspektivi ovog romana, smena tačaka gledišta nije izvedena ni sa kakvom pravilnošću koja bi svedočila o kompoziciji teksta, nego deluje prilično nabacana i svojevoljna, te čitaoci nemaju priliku da se identifikuju s junakinjom i njenom pozicijom, samim tim se postavlja pitanje zbog čega roman onda pročitati do kraja. Đurđa Knežević pokušava da nadomesti ovaj nedostatak straha na samom kraju romana koji je nemotivisan i preteran, ali rekao bih da ne uspeva u tome, štaviše deluje potpuno preterano i neuverljivo.
Raspored narativnog materijala u romanu takođe svedoči o jednom gotovo amaterskom zahvatu. Roman počinje scenom odlaska, Dora, naime, pristiže na železničku stanicu i kupuje kartu u jednom pravcu (za čitaoce on ostaje neodređen iako saznajemo da se radi o Zapadu). Od trenutka sedanja u čekaonicu kreću reminiscencije na ono što je prethodilo njenom odlasku. Radi se zapravo o dve epizode proterivanja iz Projekta (Marija i Vera) koje bi po sistemu analogije trebalo da nam razjasne i Dorinu poziciju, odnosno razloge za napuštanje organizacije i posla, ali i celokupnog dotadašnjeg života. Ovaj način pripovedanja koji čitaocima približava stanje protagonistkinje uz pomoć analogije već je dovoljno puta viđen, ali i više od toga, on je arhaičan. Problem s analogijama nije samo u tome što zapravo usporavaju pripovedanje, već i zato što nam je dovoljna jedna da shvatimo o čemu se zapravo radi, ali Đurđi Knežević kao da to nije bilo dosta. Ona uvodi i drugu, odista nešto modifikovanu i amplifikovanu, oseća se stanovita gradacija, ali čitaocima je to bilo jasno još na samom početku, odnosno da je Dora doživela sličnu sudbinu kao Marija i Vera.
Još nešto, ovako zamišljen narativ neprekidno tera Đurđu Knežević na upotrebu proširenih poređenja koje bi trebale da na mikro odgovaraju makro planu. Na primer, na strani 20 autorka poredi atmosferu u kancelariji s besnoćom: "Kao u bijesne lisice, koja tek kad doista oboli, postaje krotka i prijateljska. I vrlo opasna, a da o tome oni kojima bi od nje zaprijetila opasnost uglavnom pojma nisu imali, čak bi je, takvu neobično i nočekivano pitomu, mogli poželjeti pomilovati." Ona ih često koristi u uvođenju likova i to zaista deluje izveštačeno i arhaično, posebno što to ne pripada perspektivi Dore, nego sveznajuće i svemoguće pripovedačice.
Ovaj princip analogije bitan je jer se u romanu ništa ne imenuje do kraja. Likovi imaju svoja imena, ali su njihove biografije izvan funkcionalnog okvira Projekta gotovo sasvim nepoznate. To važi i za Doru. Njena intimna veza s dečkom, koji uz Renatinu pomoć dobija posao kao vozač, gotovo se i ne pominje, tačnije za nju saznamo samo zbog toga što se na taj način Dora zadužila kod svojih nadređenih, odnosno na taj su je način kupili. Drugim rečima, likovi su potpuno dvodimenzionalni, nijedan od njih nema nikakvu dubinu.
Istovremeno, takva je i scenografija. Grad u kojem se nalazi Projekat, nema ime; organizacije koje čine projekat takođe; ono što bi trebalo da predstavlja glavnu aktivnost projekta takođe nigde nije opisano, već se samo radi o zakulisnim radnjama i obračunima među članicama tima. To zapravo znači da nema veze što se radi o NVO sektoru – jednako tako je moglo da se radi o bilo kojem zatvorenom kancelarijskom sistemu koji se finansira unutar projektnih ciklusa. Na nekoliko mesta se nagoveštava odnos Projekta i spoljnog sveta, posebno njegovih struktura moći i prisile, ali to pada potpuno u drugi plan jer, nažalost, nije predmet romana. Projekat u čitavom romanu deluje kao zloglasna advokatska firma iz filma
Sydneya Pollacka The Firm (1993) koja kontroliše sve segmente života svojih uposlenika, iako to zaista nije ni verovatno ni moguće. Koliko god NVO sektor bio problematičan, a on jeste iz različitih razloga, on ne može da se ponaša kao neka mafijaška organizacija koja kontroliše sve aktivnosti svojih članova.
Ovakva ograničenost pripovedanja, perspektive, pa i jezičko-stilskog nivoa teksta nije mogla da nam daruje nikakvo štivo vredno čitanja. Ako smo izborom teme mogli da budemo isprovocirani i zainteresovani, onda nas je izvedba u potpunosti razočarala jer Pravila igre zapravo izneveravaju svako pravilo igranja u oblasti koju nazivamo književnošću, dok jeftini trikovi koji pokušavaju da romanu s naslovom kakvog napetog trilera učitaju odgovarajući sadržaj imaju kontraefekat. Rečju, najbolje bi ovu knjigu bilo zaboraviti i strpljivo čekati na novi roman koji bi nas zaista uveo u problematiku NVO sektora koji kao i svaki drugi ima svojih uspona i padova.
Foto: Neil Howard / Flickr
