Postoje glasovi - mahom na našoj mlađoj književnoj sceni – koji sve češće i češće u javni prostor plasiraju tezu kako bi valjda konačno trebalo da prestane da se piše o tim nesretnim jugoslovenskim ratovima. Zanimljiva je stvar da ti glasovi najčešće ne pripadaju nekakvim nacionalnim romantičarima i patriotskim junošama. Naprotiv, uglavnom su to tlapnje mladih levičara, zarobljenih u kavezu svog formi (do konzervativizma) okrenutog neo(neoneoneo...)avangardizma.
"Hajd', dosta više sa ratom, dosta više sa tim temama 'devedesetih' godina, što ne bismo malo istraživali granice teksta, telesnosti, svetova, obožavanja novosadske neoavangarde, epigonstva kanona prve polovine XX veka...", kao da čujem njihove raznolike, ali podjednako dosadne glasove dok počinjem ovaj tekst.
Međutim, jedna im se stvar u argumentaciji ne može osporiti - o jugoslovenskim ratovima, zbilja, napisan je pun kufer groznih knjiga, od relativizatorski vrelih škrabotina do politički korektnih tekstova, bazično zanimljivijih organizatorima seminara i konferencija nego publici kojoj je stalo do književnosti. No to opet ne znači da je književna obrada tih ratova obišla nekakav pun krug, iscrpela svoje mogućnosti, te sad treba pošto-poto tražiti nove prostore za osvajanja.
Naprotiv, svakodnevica u kojoj živimo nas upućuje na to da su upravo ti ratovi i sav svetonazorni (antisocijalistički, antiantifašistiški, antimodernistčki) teret koji ide u paketu sa njima konstanta koja još uvek određuje dominantni tok naših života. Dovoljno je da otputujete u Beograd, Zagreb, Sarajevo, Banja Luku, Prištinu ili u neki drugi naš grad, stanete pred prvi kiosk, kupite novine po metodi zvanoj random i ubrzo će vam postati jasno zašto mislim da i dalje živimo posledice rat(ov)a. Ako vas mrzi da kupujete novine, sedite na neku klupu, zvrijite dovoljno drugo u prolaznike i već će ubrzo rat-nastavljen-drugim-sredstvima na neki način prolepršati pored vas.
Dobra stvar je, međutim, što ta priča ima i svoju drugu stranu, te što to bazično znači da je - ma koliko zbog toga frktali EUforični japijevci i obožavaoci nacionalnog suvereniteta - Jugoslavija i dalje svakodnevica ovih prostora. Jugoslavija živi vječno, znaju svi koji pažljivo čitaju Viktora Ivančića, te je onda važno književnu Jugoslaviju obogatiti tekstovima koji će na uspešan način obraditi traumu/e ovog prostora.
Naposletku - pogotovo kada se uzme u obzir beogradska adresa nastanka ovog teksta - važno je setiti se da su upravo kroz kulturu i književnost, kroz fikcije koje su istinitije od svake istine, pomenuti ratovi i njihov svetonazorni teret dobrim delom i generisani. U tom smislu, ne čini mi se daleko od zdrave pameti da bi i proces ideološkog ozdravljenja dobrim delom prvenstveno trebalo da se desi kroz kulturu i književnost.
Zbog specifičnog prostora između sveta stvarnosti i sveta ideja u kojem književnost kao umetnost postoji, rekao bih da, na primer, roman
Konačari Nenada Veličkovića bolje govori o opsadi Sarajeva i više radi na polju razumevanja te tragedije nego mnogi drugi 'faktografskiji' metodi.
Isto to važi i za knjige kao što su
Pod pritiskom Faruka Šehića,
Pjesme iz Lore Borisa Dežulovića,
Planinski zrak Viktora Ivančića,
Sarajevo za početnike Ozrena Kebe,
Jadi srpske duše Miodraga Stanisavljevića,
Rodbina Dragane Mladenović i čitav niz drugih dela. Roman o kome danas govorimo,
Splitting: Kako sam tražio Srbe po gradu autora
Damira Pilića, blizu je tome da se uključi u ovaj niz knjiga, ali, uprkos svojim brojnim kvalitetima, ne prelazi taj prag.
Pilićev roman je, strogo žanrovski gledano, nešto što bismo mogli nazvati tinejdžerskim (pred)ratnim romanom. Autor plete narativ sa jedne strane vrlo široko, a opet, sa druge, vrlo precizno ograničeno. Naime, roman je sastavljen od niza epizoda smeštenih u grad Split tokom 1990. i 1991. godine, te je i vremenski i geografski dosta jasno pozicioniran u period koji je na mnogo načina 'kontraverzan' za skorašnju istoriju jugoslovenskog prostora ('kontraverzan' prvenstveno u smislu interpretacije koja u punoj meri zavisi od ideološkog okvira kroz koji posmatrate svet).
Međutim, uprkos ovoj fokusiranosti, Pilićev narativ je vrlo široko postavljen, a ta širina pre svega se ogleda u tome što ovaj roman ne poznaje koncept glavnog junaka u klasičnom smislu te reči (u metaforičnom smislu, jasno, glavni junak bi bio grad Split). Dakle, umesto da izabere jednog lika koji bi bio narator/reflektor za dočaravanje istorijskog perioda kojim se bavi, Pilić žonglira sa velikim brojem likova i svako poglavlje u knjizi ispripovedano je iz perspektive jednog od tih pojedinačnih likova. Ovakav neobičan narativni postupak predstavlja jednu od glavnih karakteristika romana – iz nje izlaze i glavne vrline i glavne mane teksta.
Mnoštvo likova pomaže autoru u predstavljanju nečega što bismo mogli nazvati 'duh vremena' - likovi postoje kao svojevrsna ogledala primarnih i sekundarnih karakteristka epohe i podneblja o kojima autor piše. U jednoj liniji – za autora i njegovo 'osećanje sveta', čini se, najvažnijoj liniji - svi ovi likovi su mladi ljudi srećno izgubljeni u raljama mladalačkih emocija i mladalačkih fascinacija. Svi oni žive u svetu u kome je 'običan' život izgrađen na temeljima dominantne jugoslovenske paradigme.
Dakle, u pitanju je svet 'bratstvenojedinstvenog' socijalizma u kome su ljudi - ako nisu bili previše voljni da promišljaju van postavljenih okvira - mogli relativno ugodno živeti nekakvu (jasno, lažno) neideološku stvarnost u kojoj bi se, bez suvišnih identitetskih opterećivanja, bavili svojim već pomenutim 'običnim' životom. Neki od Pilićevih likova su fascinirani fudbalom (prvenstveno holandskom reprezentacijom i magičnim trilingom Rajkard-Gulit-Van Basten), neki treš metalom, neki košarkaškim klubom Jugoplastika, neki su prevejani primorski zavodnici-meštani, neki su ufuravaju u ulogu gradskog 'uličnog hodača' dok slušaju Partibrejkerse.
Ono što im je u manjoj ili većoj meri svima svojstveno je da su, kao u svakom pravom tinejdžerskom romanu, skloni istraživanju i postavljanju granica vlastite emotivnosti i vlastite seksualnosti. Međutim, Pilića kao pisca zanima ideološka tranzicija tako postavljenog sveta – šta se dešava sa tinejdžerskim isprepletanim zbiljama kada oblike tih zbilja počne da određuje drugačiji ideološki bauk, bauk nacionalizma?
U tekstualnom ispitivanju tog fenomena Pilić je, čini mi se, napravio neke pametne pripovedačke izbore. Naime, on se odlučio da dosledno ostane pri onim pomenutim preciznim određenjima – istorija u ovaj roman ulazi tek toliko koliko se ona zaista dešavala u samom Splitu. Dakle, u romanu postoje detaljno obrađeni granatiranje Splita ili demonstracije protiv ondašnje JNA koji su se desili u samom gradu, ali Milošević, Tuđman i ostali nosioci 'velike' politke ostaju tek kao medijske aveti koje se, često neimenovane, smucaju po obodima dešavanja i vračaju nad ljudskim sudbinama.
Sve likove koji su na početku romana imali širok spektar različitih sudbina, sada na neki način određuje jedno pitanje – da li pripadaju Ispravnoj etničkoj skupini ili ne. Pilić insistira na toj ideološkoj tranziciji, na sužavanju vidika jedne generacije, međutim, on to ne radi ideologizovanim pametovanjima već pametnim vođenjem priče koja svakom svojom stranicom dihotomizuje stvarnost njenih junaka.
U tom smislu, autorova odluka da daruje glas mnogim likovima ponovo se pokazuje dobrom - kakofonija tih različito-sličnih glasova vrlo često se doima kao verodostojna slika jednog grada i jednog vremena, te Pilić, kao autor svestan važnosti 'fikcionalnog' razračunavanja sa nefikcionalnom prošlošću, uspeva da napiše roman koji uglavnom uspešno problematizuje traume grada koji je u jednom trenutku bio i ideološka žrtva i ideološki nasilnik.
Međutim, postoje i izvesni problemi u toj 'glasovnoj kakofoniji'. Naime, roman bi neuporedivo bolje funkcionisao – čini mi se da ova zamerka više ide i na račun urednika nego na račun samog pisca – da je to mnoštvo likova ipak bilo malo pročišćenije i da je, usled te pročišćenosti, roman bio kraći. Postupak pluralizovanja perspektive je dobar, međutim množenje nekih ne naročito različitih perspektiva samo otežava čitanje i čini narativ u isto vreme i zamršenijim i razvodnjenijim.
Da je autor malo pažljivije radio na izboru likova kroz koje će ispisati svoju storiju, ona bi bila daleko efektnija – ovako, roman je na momente neujednačen jer se naprosto vidi da autor nije posvetio svim epizodama istu količinu vremena i književnog truda. Dok su neke od njih izvrsno napisane, prvenstveno zahvaljujući autorovom dobrom 'žurnalističkom' osećaju za detalje koji ključno mogu da utiču na nijansiranje likova, neke su gotovo pa otaljane – likovi u njima su previše kartonski, replike koje izgovaraju ne deluju uverljivo, a njihovi međusobni odnosi ne pomeraju se iz domena očekivanog.
Upravo ova opširnost i zanesenost autora vlastitim konceptom je ono što roman
Splitting: Kako sam tražio Srbe po gradu sprečava da se nađe u društvu onih najboljih, pobrojanih na početku teksta. Međutim, uprkos tome, u pitanju je vrlo dobar roman koji pokazuje da itekako ima smisla i dalje baviti se tom temom, te da se važni iskoraci u njenom problematizovanju upravo mogu desiti i kroz eksperimentisanje sa tekstualnom formom. Kada se sve zbroji, Pilić nije napisao remek-delo, ali nije mu mnogo nedostajalo da to uradi, te se iskreno radujem svakom njegovom narednom književnom ostvarenju.
Bojan Marjanović
foto: Split 1986. (
Vladimir Tkalčić)
***
Bojan Marjanović (Užice, 1990) - diplomirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na odeljenju za novinarstvo i komunikologiju. Trenutno na Master programu teorije kulture i studija roda na istom fakultetu. Član je redakcije magazina
Liceulice. Novinske tekstove objavljivao u dnevnim novinama
Danas, internet portalu
E-novine i časopisu
Tekstura. Priče, poeziju i eseje objavljivao u periodici, zbornicima, magazinima i knjigama. Od decembra 2013. godine zajedno sa Tijanom Spasić uređuje književni program
Gradska knjižnica u Kulturnom Centru Grad.
