Utorak
18.09.2018.

Kad bi sva djeca na svijetu

naslov knjige Rat iz dečje perspektive autor Nađa Bobičić (ur.)
izdavač Udruženje 'Radnik' godina izdanja 2018.



Extra_large_afz
Foto: afzarhiv.org
A+ A-
Rat iz dečje perspektive je zbornik radova koji je sastavilo petnaest žena iz nekadašnjih jugoslovenskih republika, i to iz svih redom. Budući da zbornik čine književne kritičarke, a tema zbornika jeste dečija perspektiva na rat, može se slobodno reći da se u svakom svom obliku ovaj zbornik javlja kao glas marginalizovanih društvenih činioca. 
 
S jedne strane ne otkrivamo rupe na saksiji ako kažemo da je još uvek u književnosti na ovim prostorima dominantna perspektiva muškarca, a sa druge pak vrlo smo svesni i toga da je rat 'igračka' odraslih, te da deca u tom kontekstu vire svojim razrogačenim očima s neke posve duboke margine. Treba reći da su većina autorki i same bile deca tokom ratova, a danas su mlade književne kritičarke, dakle deo marginalizovanog segmenta naše književne scene. Uredništvo zbornika potpisuje kritičarka Nađa Bobičić dok su tekstove pisale: Aleksandra Aksentijević, Dara Šljukić, Irena Jovanović, Jelena Lalatović, Julija Ovsec, Maja Abadžija, Маnja Veličkovska, Marija Stanojević, Маrta Stefanovska, Milica Ulemek, Natalija Stepanović, Nevena Šaulić, Slavka Vlalukin i Zorana Simić
 
Zbirka je podeljena u tri dela, koja se mogu posmatrati i dijahronijski (Narodnooslobodilački rat i revolucija; Interbellum; Ratovi 1991-1999), ali takođe i sinhronijski, odnosno kao refleksija na današnji društveni kontekst. 
 
Kroz sva tri dela zbirke, od obrade knjiga iz NOB-a do ratne literature iz naših dana, možemo u knjizi čitati o predstavi ženskih likova u književnosti NOB-a, o književnom značaju autora poput Branka Ćopića i Arsena Diklića, o uticaju ideologija kao središnjeg aspekta društveno-istorijskog konteksta; o bosanskohercegovačkim autorima za decu koji tematizuju NOB, o generacijskim konfliktima, stereotipima, nesporazumima, o dečijoj buntovnosti, o Holokaustu iz perspektive deteta, Domovinskom ratu u Hrvatskoj i njegovom odrazu u dečijim očima, o ženskoj poeziji iz poslednjeg rata u BiH, o sudbini dece u ratu kroz signifikantne romane Gorana Vojnovića, Ivane Bodrožić i Enesa Karića, o ulozi oca u ratu i miru, o disfunkcionalnim porodicama, specifičnostima maskuliniteta kao i o temama prošlosti i stereotipima na Balkanu. 
 
Možemo izdvojiti par tekstova koji su mi posebno privukli pažnju. U tekstu Devojčice kojih nema Irena Jovanović obrađuje Pionirsku trilogiju Branka Ćopića, kao i njegovu priču Bajka o sestri Koviljki, te pripovetke Vanka partizanka Franceta Bevka i Nada i Zagorka Jovana Popovića čime nam predočava predstavu ženskih likova i likova devojčica u književnosti NOB-a. Jovanović ukazuje na pozitivne primere iz književnosti NOB-a (u tekstovima Bevka i Popovića), ali i na neuspevanje Branka Ćopića da "književnu tradiciju na koju se oslanja" preoznači na subverzivan način, već patrijahalni svet usmene književnosti u svom sirovom obliku prenosi u svet svog dela.
 
Maja Abadžija pak, daje kratki pregled ženske ratne poezije u BiH svojim tekstom U ratu nisam bila pjesnik nego dijete. U ovom osvrtu autorka ukazuje na balast rata koji se poput bauka nadvire nad celokupnu književnu produkciju BiH čega nije pošteđena ni poezija. Abadžija obrađuje poeziju Dijale Hasanbegović, Tanje Stupar Trifunović, Adise Bašić i Amile Kahrović-Posavljak ističući tematsku srodnost njihove poezije u obliku fokusa na poslednji rat. U njihovim stihovima autorka ističe ironiju, svakodnevlje kodirano u boli, rastrzano razmišljanje o smrti i jasan feministički otklon od dominatnih patrijarhalnih narativa. 
 
Posebno je zanimljiva i komparacija romana Saše Stanišića Kako vojnik popravlja gramofon i romana Vladimira Kecmanovića Top je bio vreo u tekstu Slavke Vlalukin Deca devedesetih. Vlalukin je u svom tekstu vešto uporedila dva romana koji se vrlo neposredno dotiču rata u BiH, ali koji se svojim perspektivama, autorskim pristupom pa i estetikom razilaze na dve odvojene ideološke strane. Pored tematskih sličnosti, protagonisti ova dva romana imaju različite sudbine, pristup autora se kreće od Staniševićevog glavnog implicitnog pitanja da li i kako sećanja iz detinjstva utiču na naš identitet do zanemarivanja takve tematske slojevitosti kod Kecmanovića. S jedne strane Stanišić tretira rat kao deo romana (dakle života), dok je kod Kecmanovića konstantno u centru zbivanja. "Otrgnuti od detinjstva i svega što im je blisko, dva junaka postavljaju se kao tragični predstavnici svoje generacije, koliko slični toliko različiti. I dok se Stanišićev junak odlučuje da se poput Odiseja vrati tamo odakle je pošao, Kecmanovićev više teži ka osvetničkom žaru Ilijade." (str. 157)
 
Valja napomenuti da su tekst Vanje Veličkovske i Marte Stefanovske kao i tekst Julije Ovsec napisani i objavljeni na makedonskom odnosno na slovenačkom jeziku, što po mom skromnom mišljenju daju veću draž i lepu šarolikost lingvističkom delu zbirke. 
 
I pored velikog broja autorki koje su zastupljene u ovoj zbirci, samim tim i velikog broja tekstova, pored razuđenosti odabira aspekata ove tematike, može se u istoj povući nekoliko spajajućih niti koje se provlače kroz svaki tekst, te kroz svaku analizu u knjizi. 
 
Kao prvo istakao bih jedan vrlo važan narativ koji ova zbirka promoviše, osobito u ovakvom škakljivom trenutku po partizansku prošlost: to je jasno izraženi antirevizionizam. Živimo u razdoblju u kome su iznebuha preokrenute vrednosti NOB-a, u vremenu povampirenog ustaštva i reviozionističkog četništva u svim svojim oblicima u gotovo svim novonastalim republikama nekadašnje države. Revitalizacija, svojevrsno oživljavanje tekstova u kojima se favorizuju vrednosti poput slobodarstva, empatije, nenacionalizma, pa ako ćemo pošteno i bratstva naspram sumanutih rovovskih podela, svakako doprinosi otporu novim tendencijama u savremenoj kulturi sećanja. Ovakav postupak "vraćanja sokova" literature NOB-a može se naslutiti čak i u tekstovima zbirke koji obrađuju poslednje balkanske ratove, a neposredno i izričito se ističu u onima koji se bave Drugim svetskim ratom. 
 
Kao drugo mora se potcrtati i stavljanje u žižu marginalnih grupa: s jedne strane dece, s druge žena, koji su pod plaštom maskularnosti našeg društva (samim tim i literature) u dubokoj senci muškarca, oca, brata… Ovo nas dovodi do treće tačke koja spaja tekstove u zbirci, a tiče se feminizma i svojevrsnog ženskog pismenog krika u pravcu veće vidljivosti autorki s obzirom na to da su svi tekstovi pisani od strane mladih kritičarki, ali i na njihov očiti i jasni feministički pristup ovim temama. 
 
U svakom tekstu svih autorki ovog zbornika od prvog do poslednjeg reda vidljiv je pokušaj, i to veoma uspešan, da se skrene pažnja na zanemarenu dečju literaturu; da se suprotstave reviozionizmu; i, čini mi se najbitnije, da se povuče jasna granica između slobode i neslobode, nacionalizma i kosmopolitizma, mizoginije i suštinske ravnopravnosti, konzervativnog i liberalnog, na koncu između fašizma i antifašizma, dva antipoda čiju suprotstavljenost danas mnogi hotimično ili nehotice zanemaruju. Premda su deca nesumnjivo motiv ove zbirke, glavni adresat kanda su ipak odrasli i njihove odrasle, ne dečje, bolesti i stranputice. 

***

Zbornik Rat iz dečje perspektive može se besplatno skinuti na web stranici zbornika.
POVRATAK NA VRH STRANICE