Ponedjeljak
21.12.2015.

Godišnja doba tranzicije

naslov knjige Zimski zagrljaji autor Goran Samardžić
izdavač V.B.Z. godina izdanja 2015.



Extra_large_sarajevo
Sarajevo (Foto: Ivana Vasilj / Flickr)
A+ A-
Kao pisac, Goran Samardžić je najviše odjeknuo svojim romanom Šumski duh 2004. godine kojim je ušao u najuži izbor za književnu nagradu Jutarnjeg lista, te pokupio pohvalne osvrte i pažnju postjugoslovenske književne publike. 
 
U tom romanu je kroz lik glavnog protagoniste Koste obradio turobnu povest beogradske i sarajevske urbane zbilje u novijim i ne tako sjajnim vremenima, da bi kasnije objavio Ljude koje su na krilima donijele guske, delo u kome je obradio neiscrpnu temu ljubavi. Upravo na toj istoj liniji, surove ratne i posleratne realnosti, ljubavi i pre svega na liniji autobiografije, Samardžić je nastavio i u svom, do sada poslednjem delu, zbirci priča Zimski zagrljaji
 
Na prvi pogled ova zbirka izgleda kao da je u pitanju roman. Doduše, pomislili bismo da je u pitanju roman za koga su karakteristični fragmentarnost u fabuli, promene fokalizacije i pozicije naratora itd. Međutim, meni je simptomatično bilo to što me ovaj utisak nije napustio ni kada sam pročitao i zaklopio poslednju stranu zbirke. Reklo bi se da ovakav dojam nastaje pre svega zbog povezanosti priča, zbog konstantnosti u podeli uloga (sam Goran Samardžić je glavni protagonista čitave zbirke) te samim tim i kauzalne povezanosti događaja u pripovetkama. 
 
Zapravo se pripovetke mogu zamisliti pojedinačno (da ne kažem samostalno, suvereno sa jasnim teritorijalnim integritetom), a ipak samo u celini ove zbirke imaju svoj formalan i sadržajan smisao i zaokruženost. Najverovatniji razlog tome je analogija sa privatnim životom autora, na koji bismo mogli takođe gledati fragmentarno, ali bi ti fragmenti dobili smisla samo u jednoj celovitoj biografiji. Zbog svega ovoga, isčitavanju Samardžićevih dela u većini slučajeva nemoguće je pristupiti bez doze pozitivističkog pristupa. 
 
Zbirka Zimski zagrljaji podeljena je u četiri dela u kojima staju 25 priča manje-više podjednako raspodeljenih po svim delovima. Radnja u pričama se kreće od Beograda i beogradskog asfalta (kako je naslovljen i prvi deo: Beograd) preko Sarajeva do Zagreba povlačeći liniju između gradova, koja pored geografskog karakera ima i svoju dijahronisku dimenziju. Ta linija na izvestan način povezuje 'predvečerje' pre rata, sam rat u Bosni i posleratno 'jutro', odnosno Beograd pre, Sarajevo za vreme i Zagreb posle rata. 
 
Na toj ruti od istoka prema zapadu Samardžić je prožeo i vremenske i prostorne koordinate jedne lične sudbine i kolektivne realnosti. Ako upotrebimo jednu potpuno slobodnu analogiju, četiri dela zbirke izgledaju kao četiri godišnja doba iste priče. Prvi deo koje se zove Beograd i bavi se beogradskim životom glavnog lika, njegovim detinjstvom, specifičnošću odrastanja na Vračaru, nazvao bih 'jesenjim' delom. Tu se nalaze priče koje opisuju autora u kontekstu velikog grada koji polako svoj nekadašnji kosmopolitiski sjaj zamenjuje klaustrofobijom, gde će polako "požutelo ličće nekadašnje zemlje” zameniti puste grane nove realnosti. Ljubav prema Sanji, specifikum kraja u kom je živeo, urbana svakodnevica Beograda su teme priča ovog dela, ali se kroz svaku od njih može naslutiti zlosutna buduća realnost (u stilu danas popularnog Winter is coming), realnost koja zaokupljuje sledeći deo zbirke. 
 
U sledećem delu, dakle logično 'zimskom', protagonista je u 'klinču' sa nabujalim ratom, stradanjima, novim gradom koji je pod opsadom "armije koju smo smatrali prijateljskom”, sa "ledenim rešetkama”, ali takođe brakom i razvodom. Uostalom ime drugog dela Rat i razvod najjasnije govore o paradigmi istog. Drvo predstavlja treći deo zbirke, koji u duhu 'prolećnog' procvata najavljuje život u mirnodopskim uslovima te "hipi dupeta”, ljubavne probleme i sl. da bi u Epilogu, poslednjem delu zbirke, potpuno uslovno rečeno videli sve čari 'leta': putovanje u Beograd, promiskuitet i Casanovine ospice.


 
Samardžić nije bio previše inovativan u svojim opisima u zbirci. Njegov stil je jednostavan, sa malim varijacijama na planu metafora i upotreba stilskih figura, naracija je direktna i vrlo često neposredna. Tačka gledišta i pozicija naratora kreće se od prvog lica u većini slučajeva, prema premeštanju iste (recimo, u perspektivu drveta u trećem delu zbirke), te se sa pozicije prvog lica premešta u izvesnu omniscentnost. Međutim, ostaje utisak da se u tim trenucima autor nije previše obazirao na formalne doslednosti. Jednom je pripovedač spontan i neposredan: "Rabac je bezličan toponim na obali i ne mogu se sjetiti što ga lini” (str. 37) dok je drugi put u ljušturi drveta koje s pozicije dugovečnosti i nepomičnog posmatrača može puno toga mudrog predočiti. 
 
Međutim, čini mi se da je tu prava snaga Samardžićevih redova: kao što gradsko drvo, platan ili drvo u parku ne pretenduju na mudrost, na velike istine, već gotovo objektivno kao neutralni posmatrači pripovedaju o iskustvu ispod njihovih krošnji, slično se autor u čitavom svom delu ne razbacuje velikim istinama. Štaviše, autor je u svom književnom postupku neposredan, ličan ali ne obojen, pristrasan, ali pristrasan prema samom sebi. Ambivalentnost partikularne ličnosti glavnog protagoniste, koja se kreće od biografske uslovljenosti iste (pomešanost svih identiteta osobe koja potiče iz više sredina i realnosti) te intelektualnosti iste do sposobnosti artikulacije realnosti na razuman način, vrline su koje isplivavaju iz Samardžićevih redova. 
 
Snaga njegove proze je u otkrivanju te nasušno potrebne, ljudske dimenzije učesnika takve uklete zbilje u kojoj su se mnogi pogubili. Taj autorov izrazito lični pristup razgoljuje njegov mikrokosmički doživljaj realnosti, ali otkriva, čini mi se još značajnije, jednu makrokosmičku, opštu istinu u superpoziciji istina koje živimo.
 
Ne može se zanemariti i prevideti tendencija autora koji dolaze s prostora Bosne i Hercegovine ka bavljenju ratnim temama i opisivanju posledicama rata, jer se rat kao tema u svim oblicima nužno nametnuo kao centralna tačka u književnim koordinatama pisaca i spisateljica. Istina, vreme je da se taj povampireni odraz psihoze razaranja privede kraju kraja, međutim moram istaći da ne vidim Zimske zagrljaje u jednom takvom redu ostvarenja. Pored toga što se Samardžić posegnuvši za autobiografskom tematikom nezaobilazno dotakao rata, ipak je izbegao opasnost da sebe svrsta u korpus ratnih autora. Iako je rat zbilja tu, implicitno ili eksplicitno u redovima čitave zbirke, Goran Samardžić nam pripoveda o svemu samo ne o ratu, jer je njegov fokus bačen na univerzalne teme poput porodice, detinjstva, pisanja, lamentacije nad prošlošću, zaljubljivanja, starenja, seksa. 
 
U ovome vidim vrednost njegovog dela, jer su priče u njemu ma kom dobu po tematici pripadale uvek okrenute ka sadašnjosti, ka univerzalnim problemima tranzicionih zemalja, ka socijalnoj nejednakosti, ka kritici (premda latentnoj i implicitnoj) čitavog ekonomskog i moralnog poretka današnjice. "Goranova žena mekom spužvom kupa Toyotu. U siromašnim, tranzicijskim zemljama automobili nisu samo limene kućice u pokretu, već članovi familije.” (str. 120). 
 
U zbirci priča Zimski zagrljaji pojavljuju se i istorijske ličnosti poput Sidrana, ali i anonimni prijatelji samog autora, pa se stiče utisak da nismo načisto sa mimetičkim diskursom dela, naprosto sa time šta je tu istina a šta nije. Međutim, Samardžić je u svojim pričama uradio nešto upravo suprotno: umesto da od realnosti napravi fikciju, autor je od fikcije stvorio realnost, koja se slučajno ili ne poklapa sa nekom realnošću koju poznajemo. I jedna i druga, realno su podjednako spekulativne i nerealne... književne. 
POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.