Utorak
14.05.2019.

Galimatijas bez reda

naslov knjige Dvije noći u Barceloni autor Aleksandra Orlić
izdavač Hena com godina izdanja 2018



Extra_large_barcelona-2217970_960_720
A+ A-

Naša mala postjugoslovenska književnost zaista mora da trpi svašta. U njoj ne postoji sistem, njeno polje je rastegljivo ko Gumiflexovo lice, evaluacijski mehanizmi sve više izostaju, novca ni od korova, a opet, i to je čudno da čudnije biti ne može, ljudi objavljivanje knjige vide kao neku vrstu prestiža. Rečju, postoji očigledno neka aura u vezi s tim "imam knjigu", a ona je još za nijansu sjajnija ako može da se kaže "imam roman".

Pretpostavljam da je pomenuti prestiž zapravo odraz želje da se učini korak ka besmrtnosti jer poznato je da "scripta manent", a ni rukopisi ne gore, te u svakom romanopiscu ili romanospisateljici tinja nada da će biti uvršten/a u kanon, počastvovan/a ulaskom u program obavezne lektire ili makar nagrađen/a adekvatnim priznanjem, odnosno književnom nagradom.

Srećom, naša mala postjugoslovenska književnost ma kako jadna bila, a sve više podseća na poslovično trinaesto prase, koje je još i rođeno hromo, bezrepo, slepo, gluvo i nemo, pokazuje znake žilavosti i ne pušta da baš sve prođe kao literatura, premda se za takvo što izdaje.

Eto, na primer, u našoj maloj postjugoslovenskoj književnosti ne bi smelo i verujem da neće biti mesta za tekst koji sebe zove romanom, a objavljen je pod nazivom Dvije noći u Barceloni. Autorka je sasvim slučajno Aleksandra Orlić, ali to se moglo desiti i bilo kome drugom, dapače dešava se priličnom broju muškaraca i žena, samo nemaju svi sreće da se njihov narativni promašaj ukoriči.

O toj "sreći", rečju zbog čega je baš Aleksandra Orlić dobila šansu, a neko drugi nije, neka misli sociologija, a ja ću pokušati da pokažem da književnost ne treba da se bavi pomenutom tekstualnom manijom, skraćeno tekstomanom. Ne, nije greška, ovaj neologizam bi trebalo da označi tekst koji pokušava da bude roman, ali i da pokaže da postoji neka vrsta manije uzrokovane takozvanim tržišnim uslovima u kojem je književnost izjednačena s romanom i samo romanom što, pak, rezultira silnom željom da se roman napiše i objavi (u Srbiji je prošle godine probijena granica od dvesta romana u izboru za Ninovu nagradu), međutim ne uspeva da postane ništa više od puste žudnje da se bude roman.

Tekstoman Dvije noći u Barceloni je ljubić što nije nužno ništa loše. To su recimo i egzemplarni romani kakvi su Ana Karenjina ili Gospođa Bovary. Sižejno u Dvije noći u Barceloni radi se o putovanju protagonistkinje i naratorke u glavni grad Katalonije na nekakvo poetsko veče, i njenom povratku u Zagreb, vozom. Fabularno u pitanju je istorija njene ljubave veze s Valom, Srbinom, na koje je Larisa, protagonistkinja, generalno slaba (strana 27). Svako ima neku manu, nažalost, rođeni smo ovakvi ili onakvi. Neko je proždrljiv, neko je blago agresivan, neko je sklon drogama, neko slab na Srbe. Oprostićemo joj, nadam se, svi kolektivno, evo ja prvi, ovog trenutka, praštam i nek joj je prosto. Naša se, dakle, protagonistkinja posvađala s momkom jer ga je uhvatila da se ljubaka, da je vara, da ima aferu s nekakvom glumicom. Kad je to shvatila polupala je sve u stanu i otišla na putovanje. A onda se pokajala i pohitala nazad, aerodrom je bio zatvoren, ali voz, rekoh li već, za jednu noć, ma samo što zatvoriš oči i prođeš celu južnu Evropu skoro. Vozovi zapravo lete, ne budi dete, za jedanaest sati pola planete.

Tekstoman bi trebalo da ima dvostruku prirodu, odnosno njegov dominantni ljubavni ton ispresecan je putopisnim pasažima o Barseloni. Ali je to mogao da bude i neki drugi grad. Na primer Istanbul ili Rim ili Damask ili Montevideo – to što je u pitanju katalonska prestonica apsolutno nema nikakve veze s radnjom romana. Ona ne dobija nikakav impuls od ove geografske činjenice. Protagonistkinji se u Barseloni ne događa ništa što joj se ne bi dogodilo i da je došla u Njižni Novgorod ili Enkoridž na Aljasci. Drugim rečima, roman je mogao da napiše i neko ko nikada u životu nije kročio u Barselonu. Sve ono što je ovaj grad u romanu nalazi se u svakom, ali baš svakom turističkom vodiču, da ne pominjemo sajtove na internetu. Ništa što bi bilo oneobičeno, što bi makar dodalo radnji neki začin.

Ako se pokušaj one night standa s jednim od domaćina koji su organizovali gostovanje hrvatskih spisateljica i pisaca ubraja u čari Barce, onda to prosto nije dovoljno, nije supstancijalno. U tom smislu bi roman mogao da se zove i Dvije noći izvan Zagreba, iako se zapravo radi o tri noći jer jedna je provedena u, rekoh li već to, vozu koji vozi jedanaest sati između Barselone i Zagreba.

Pored opštih mesta o gradu, tekstoman je katalog stereotipova o svemu sa čim protagonistkinja stupa u kontakt. Španci (ili Katalonci) su vrele krvi, Srbi su neukrotivi i žestoki, Šveđani su hladni, pesnikinje su impulsivne, vozovi su brzi, taksisti brbljivi i skupi, komšije dosadne – nema pojave na ovom svetu koju tekstoman pokazuje u makar za nijansu drugačijem svetlu, ničega otkrivalačkog u njemu, nikakvog iznenađenja.

Međutim, i više od toga. Struktura narativa je konfuzna i nije najjasnije zbog čega su se neke epizode našle u njemu. Naime, s obzirom na sižejna ograničenja, a fabularnu širinu, očigledno je da tekstoman obiluje reminiscencijama koje bi trebalo da nam daju jasniju sliku o ljubavnoj vezi između protagonistkinje i Vala, ali se u dobrom delu romana pripoveda o Vigoru, protagonistkinjinom prijatelju s kojim ona ima u najmanju ruku problematične odnose koji često prelaze ili su prelazili granicu između prijateljstva i ljubavi, između nežnosti i strasti.

Vigor bi se mogao nazvati psihički ne baš uravnoteženom osobom, koja, prema naratorkinim rečima ima fiksaciju na nju. Sve je to lepo i krasno, ali nije nam najjasnije koja je funkcija ovog lika u tekstomanu – da li povest o njemu služi kao produženi atribut protagonistkinje, da li je ona paralelni tok glavnom s ulogom metafore i komentara (premda bi to pre trebalo da budu Goran i njegova žena iz priče susjeda Otta), da li je Vigor samo lik u njenoj glavi koji zapravo zamenjuje Vala – ništa od ovog nije jasno, a posebno je zbunjujuća činjenica da se priča o njemu okončava bez ikakvog zaključenja, bez zaokruženja. Drugim rečima, kompleks Vigor ostaje da lebdi u bestežinskom stanju negde u mračnim dubinama tekstomanskog kosmosa.

Ili drugi primer, Val i protagonistkinja se upoznaju u vozu na relaciji Beograd-Zagreb. (Ne mogu da izdržim, moram i ovo da primetim. Voz se kvari nasred puta, negde iza granice i onda se autobusom voze još sat i deset minuta do Zagreba. Nešto veoma škripi u vezi s vremenom u ovom romanu.) Kako bilo, da bi stigla do te kobne vožnje u kojoj će se njen život zauvek promeniti, protagonistkinja nam pripoveda priču o tome kako je baš ona ta koja intervjuiše čuvenog švedskog arhitektu, i to traje desetinu stranica, zapravo ne doprinevši opštem usmerenju romana. Drugim rečima, to samo koči radnju, bivajući potpuno beznačajno, nevažno, irelevantno. Da li je ona intervjuisala švedskog arhitektu ili meksičkog revolucionara ili kineskog milijardera ili pakistanskog naučnika za roman nema apsolutno nikakav značaj. To je samo bio povod da se ona nađe u Beogradu u tom trenutku i da sedne u voz u svrhu povratka u Zagreb. Za to je bila dovoljna jedna rečenica, a ne čitava povest. To, međutim, svedoći o tome zašto je ovo tekstoman, a ne roman. Zašto je ovo samo želja da se ukoriči nekakav niz slova, reči i rečenica koje često ne tvore nikakav logičan diskurs.

Svako jezičko-umetničko delo mora da poseduje unutrašnju logiku. Ona može da nam bude nejasna, da nas na momenat zbunjuje, ali ne sme da izostane. U tekstomanu Dvije noći u Barceloni takve logike prosto nema. Nema organizovanog haosa koji bi tragao za nekakvim ujedinjujućim rešenjem kao u visoko modernističkim ili postmodernim romanima, nema hronologije i kauzalnosti kao u realističkom romanu, nema objedinjenosti nekakvim spoljašnjim glasom koji bi ponudio nekakav ironijski otklon od teksta, kao u osamnaestovekovnim romanima. Rečju, tekstoman je galimatijas bez reda, niz rečenica koji je tu samo zato da bi se zaustavio u happy-endu, nametnutom izvan svake logike, u zagrljaju voljenih ispod neonskog znaka.
Nisam protivnik sretnih krajeva, štaviše. Oni su znak stanovitog optimizma koji je dragocen i lekovit, ali problem je u tome što je kraj romana uvek posledica sila koje su već delovale u tekstu, a ne potez sekirom kojim se tekst odseca od njegovog prirodnog kraja. Nije da ne može i tako, ali onda za to mora da postoji opravdanje.

Zaista verujem da je naša mala postjugoslovenska književnost dovoljno žilava. Moguće je da moja nada nije opravdana, moguće je da je ona samo prikrivena želja za sretnim krajem, za optimizmom koji me sve više napušta, za idejom da sve ima nekakvu svrhu. Možda je tekstoman samo vesnik invazije, još jedan u nizu glasnika apokalipse u kojoj više ne postoji ništa osim tekstomana koji proizvode nove tekstomane i ono malo vrednosti i lepote sve više nestaje jer su i one (vrednosti) i ona (lepota) samo predrasude jednog doba koje nepovratno umire. Možda je to, zapravo, sretan kraj.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.