Ne dešava se često da tokom čitanja promenim emotivni odnos prema knjizi. Iako je sintagma emotivni odnos nešto što bi trebalo da se skloni iz kritičarskog diskursa (može li se skloniti?!) koji ovde pokušavam da uspostavim, ipak se odlučujem za nju (moram) jer bez specifičnog erosa koji postoji u odnosu recipijent-delo ništa nije moguće.
Naime, s tekstovima stupamo u složene odnose već po prvom pročitanom pasusu. Neki tekst volite ili ne volite odmah, a tokom i po završenom čitanju proveravate da li ste razočarani ili oduševljeni, da li je tekst vredan čuvanja i ponovnog čitanja ili mu je mesto na smetlištu nepotrebnosti. Kritički tekst koji pišem bi sledstveno tome trebao da opravda odnos koji je tokom i nakon čitanja uspostavljen. Svrha je upravo u tome da objasnim i argumentujem zbog čega sam nekom knjigom oduševljen, a neke prolaze kroz mene potpuno nevidljivo.
Roman Terorist Emira Imamovića Pirketa, poznatog bosanskohercegovačkog kolumniste, novinara, autora nekoliko romana i jednog od idejnih tvoraca i autora festivala Fališ u Šibeniku, od početka me čitanja zapravo činio ravnodušnim. Premda na informativnom planu predstavlja pažljivo istraženo štivo o vehabizmu u Bosni i Hercegovini, te posledičnim odlascima muškaraca i žena u borbe za islam širom sveta, u konkretnom slučaju na teritoriju pod kontrolom ISIL-a, roman nije predstavljao više od toga – uspešan novinski feljton s kapljicom ili dve ličnog odnosa prema temi i onome što su u životu naratora značili Jugoslavija i njen raspad. Sudbina Mirze Kasumovića, vehabije i borca, ali i odnos pripovedača, novinara i kolumniste uglednog sarajevskog nedeljnika, nisu mi bili dovoljno paradigmatični, odnosno upečatljivi premda se mnoga njihova iskustva poklapaju s mojim – sličnih smo godina, rasli smo u istoj zemlji koja nam se raspala pred očima, detinjstvo i formativne godine provodili smo na vrlo sličan način u gradu podjednake veličine i slične ekonomske snage.
Naravno, rat i njegove posledice osetili smo značajno drugačije i u tom trenutku prestaje svaka sličnost koja se nanovo uspostavlja u periodu tranzicije ni iz čega u ništa, kako i sam pripovedač primećuje. Rečju, prilike za identifikaciju, makar s pripovedačem, ubeđenim ateistom i cinikom po prirodi, pružaju se na svakom koraku, posebno što delimo, kako bi se to reklo, isti Weltanschauung. Ipak, ono što sam prepoznavao od početka nije dovelo do aristotelovske katarze, odnosno do toga da se knjiga u meni izazove onaj Barthesov punctum, da me ubode gde sam najtanji, da me emotivno potpuno pridobije za sebe, sve do jednog trenutka, ali o tome nešto kasnije.
Strategija koja je omogućila relativno jednostavnu narativnu strukturu, ali i značenjske nivoe, sastoji se u tome da je pripovedač unapred obznanio da je novinar. Kao takav on se oslobađa onog balasta književnog koje podrazumeva prevazilaženje činjeničnog stanja i neku vrstu oneobičavanja (ma koliko ovaj pojam bio problematičan). Kako, prema njegovim rečima, povest o Mirzi raste iz članka u feljton, iz feljtona u knjigu, on zapravo tekst samo proširuje, ne produbljujući njegove značenjske horizonte, odnosno ne ugrađujući u njega dodatnu dramaturgiju u kojoj bi se dve razgovorne strane približile, a među njima stvorio nekakav suptilniji odnos prenosa, u onom smislu u kome o njemu govore psihoanalitičari, posebno Freud.
Ali i više od toga, ono što je posebno bledo jeste motivacija koja pripovedača tera da napiše knjigu o Mirzi. Okidač za prvi susret bio je dvojak – usluga ministru policije, ali i činjenica da je Mirza baš pripovedača prozvao kao osobu s kojom želi da razgovara. Međutim, od prvog razgovora vide se nepremostive razlike, ali i činjenica da jedan drugog sagovornici zapravo nerviraju, odnosno umaraju. Ni u jednom trenutku ne dolazi do onog probijanja granica, do spuštanja garda (koju god metaforu odabrali) kad iz sagovornika pokuljaju informacije, već se uzdržanost održava do kraja teksta. Rečju, nije najjasnije zbog čega je pripovedač uporan da ispriča/napiše knjigu o Mirzi, kad je jasno da ne postoji onaj odnos koji Capote slika u Hladnokrvnom ubistvu, niti dolazi do promene uloga i složene dramaturgije, kao u npr. Poljupcu žene pauka Manuela Puiga. Kad smo već kod toga, ni Mirzina motivacija nije najjasnija, osim ako na dugom štapu nije računao da će priča zainteresovati naratora te da će mu on posredno pomoći u realizaciji masterplana s kojim se i predao austrijskim, a zatim bio isporučen bosanskim vlastima.
Problem je u likovima koji se čine pljosnatim, kako je to rekao E.M. Forster. Oni se ne transformišu, ne dobijaju treću dimenziju, deluju kao nacrtani. Pripovedač ostaje to što je bio i pre nego što je zakoračio u Pritvorsku jedinicu Tužilašta Bosne i Hercegovine upravo zbog sopstvene rezignacije i cinizma. On drži poziciju čoveka koji je video sve i prozreo stvari, poziciju nekoga koga ne može da ponese žar, ko, premda intelektualno nepomirljiv sa stanjem u kom se nalazi, zapravo ne poseduje u sebi nikakav potencijal promene. On je, kako god to paradoksalno zvučalo, garant statusa quo ili samo zlosluti novo pogoršanje. Zbog toga njegovo pouzdano istraživanje, citiranje velikana novinarstva poput Viktora Ivančića ili Andreja Nikolaidisa, zbog toga konačno i njegova upornost da se knjiga završi jer se čini da se i nema šta pametnije raditi. Zapravo, u ovom liku, koji Emir Imamović Pirke tako uverljivo gradi s obzirom da izvrsno poznaje milje, krije se veličina romana, jer on na kraju biva prevaren i, uslovno rečeno, poražen, a simbolički je to itekako važno. Da se izrazim patetično, taj poraz nosi poruku pokolenjima.
Neprekidno se potenciraju klasne razlike između pripovedača koji je pripadnik niže srednje do srednje klase i Mirze Kasumovića koji je bio i ostao sirotinja. Te razlike nisu očite samo u ekonomskom, nego i u svakom drugom smislu (obrazovanje, zdravstvo, kultura). Premda neće potencirati da su Mirzina religioznost, vehabizam i odlazak u Raku posledice upravo klasnog položaja, pripovedač će ostati slep za ironiju, zovimo je sudbinskom ili tragičkom, kojom mu se priča, njegova priča s vrednosnim stavovima koje nosi, smeje u brk, odnosno na izvestan način glorifikuje Mirzu, a pripovedača unižava, prikazujući ga samo onakvim kakav jeste – jalov, smoren i ciničan, neko ko perpetuira samog sebe bez mogućnosti i želje da se promeni.
Naime, Mirza je nešto učinio, makar i pogrešno. On je pokušao da spase svoja ubeđenja, da ih iživi, na koncu uradio je nešto što zaslužuje poštovanje i saosećanje, nešto što je običnim, ljudskim merilima vredno. Nakon te spoznaje sve ostalo pada u vodu. Niti je bitno kako će završiti pripovedač, niti kako Mirza, već jedino ostaje važno da je jedan od njih imao zbog čega da živi, a drugi i dalje nema. Ta spoznaja do koje kao čitaoci dolazimo zapravo uspostavlja sve ono što dramaturški narativ nije posedovao, a očigledno nije ni trebalo da poseduje jer je bitno upravo to suzdržavanje od nasilne 'literarnosti', od 'oneobičavanja' koji bi možda roman skrenuli s puta kojim je pisac odlučio da treba da ide.
Rečju, roman tek na kraju, efektom završnice, dobija svoje puno značenje i odnosi unutar njega se menjaju – mi ne možemo više istim očima da posmatramo Mirzu i pripovedača, naši vrednosni sudovi koje smo uspostavili za dati književni svet moraju da se preispitaju, te samim tim mi kao čitaoci moramo da prođemo kroz neke katarzičke procese. Roman koji se činio ravnolinijskim zapravo je uspostavio unutarnju narativnu dinamiku koja se otkriva pogledom unazad, odnosno s kraja.
Ono u čemu je veličina pisca jeste njegovo poigravanje s našim očekivanjima, odnosno navođenje na krivi put, a zatim izneveravanje i potpuna promena pravca koja ne dolazi ni uz kakvu pompu, nego, kako je to rekao T.S. Eliot, s cviljenjem. Tek kad sam osvestio subverzivnu snagu teksta koji me je naterao da se ozbiljno zamislim nad svim pročitanim i nepročitanim, nad svim učinjenim, a još više nad neučinjenim, nad svim kukavičlucima i konformizmima kojima sam predan, promenio sam odnos prema njemu. Zavoleo sam ga jer me je razotkrio, pokazao mi gde sam i šta sam, u kolikoj meri sam nalik pripovedaču, uplašio me, poremetio, makar i nakratko, jer teško je pobeći iz sopstvene kožurine. Pomenuti cvil svih nas, vajnih cinika, svevidećih i sveprezirućih, odjekuje nadaleko. Roman Terorista nam kaže da je vreme da se zbog toga zabrinemo.
Foto: Kurdishstruggle / Flickr
