Ponedjeljak
22.12.2014.

Božo - čovjek kojeg nema

naslov knjige A onda je Božo krenuo ispočetka autor Marina Vujčić
izdavač Hena com (Zagreb) godina izdanja 2014.



Extra_large_3111680157_12b739cf08_z
A+ A-
Marina Vujčić: A onda je Božo krenuo ispočetka (Hena Com, Zagreb, 2014.)
 
A onda je Božo krenuo ispočetka je drugi roman Marine Vujčić, profesorke hrvatskog jezika i književnosti. Prvi roman Tuđi život objavila je 2010. te valja istaći da bi se naslov tog romana mogao ugodno uklopiti sa pričom glavnog protagoniste romana koji će u sledećim redovima biti u našem fokusu. No krenimo redom i gredom.
 
Moglo bi se reći da je roman A onda je Božo krenuo ispočetka psihološki roman u čijem fokusu stoji sudbina specifičnog čoveka. Božo Blamarić je 45-godišnji intelektualac (koliko god danas to predstavljalo čudno zvanje) koji iznenadnim potezom doslovnog bekstva napušta svoju suprugu, svoj dom i svoje malo mesto u Dalmaciji, te rešava da lagodnost svog sređenog života zameni sadržajem novog života i nove sredine – Zagreba. 
 
Božo je nadasve nezadovoljan kolotečinom života, svojim nerealizovanim snovima, beskonačnim kompromisima te bez ikakve najave, odlazi iznenadno, bez prtljaga, bez pisma ženi i sa 280.000 kuna nasleđa u džepu. Vođen idejom da se prave promene događaju brzo, Božo računa na to da su ta pozamašna svota novca, kao i glavni grad te prekid svih veza sa prošlim životom, sasvim dovoljni za pustolovlje u vrli novi svet nove mladosti. 
 
Usredsredio bih osvrt na ovaj roman na dve razine. U prvoj ravni jeste svakako egzistencijalističko-socijalni karakter dela, te pokušaj spisateljice da problematizuje nekoliko univerzalnih, značajnih tema u životu savremenog čoveka. Napomenuo sam da je Vujčić rođena u Trogiru, što nije beznačajna biografska crta za ovaj roman, posebno ako se uzme u obzir da autorki nije strano ubacivanje autobiografskih niti u svoje redove (Božo je, kao i sama spisateljica, završio Filozofski fakultet; Božo je također iz malog grada splitsko-dalmatinske županije). 
 
Shodno tome problematizacija malograđanštine, palanaštva i sledenje obrazaca ponašanja u maloj sredini nije stran teren spisateljice. Dapače, Vujčić kroz reminiscencije glavnog protagoniste na jedan slikovit i uverljiv način predočava repetitivnost, učahurenost i predvidljivost života intelektualca u malom mestu. "Sve bi bilo drukčije da nema te vražje konačnosti (...) Ta prokleta odgovornost da moramo nešto učiniti sa svojim životom – to u čovjeku izaziva tjeskobu, tjera ga da o sebi misli kao u gubitniku koji trati poklonjeno vrijeme" (str. 79.). 
 
Ova rečenica nam predstavlja Božu kao čoveka neprilagođenog očekivanjima malog mesta, gde sve počinje i završava u svetom smilsu očinstva i porodice, gde se shematizovanost smatra čistoćom postojanja. Taj život, "sveden stilski sa unapred datim odgovorima na davno postavljena pitanja" (R. Konstantinović, Filozofija Palanke, str. 259.) jeste jedan nevin život. Upravo ta 'nevinost' rađa nezadovoljstvo, frustracije i želju za eskapizmom, koju je svaka iole razmišljajuća individua osetila u zatvorenoj sredini (autor ovog teksta dakako jeste). 
 
Međutim, ovakav plot romana bio bi ipak samo jednostavna dopuna u nizu već prisutnih spekulacija problema provincijskog čoveka. Stoga je Vujčić napravila iskorak i hrabro se uhvatila u koštac sa problematizacijom malo šire teme: stanja intelektualca u novom društvu, te pokušaju istog da pobegne od čega se pobeći ne može - sebe. Božo bežući glavom bez obzira od starog života vozom do zagrebačkog hotela, od hotela do iznajmljenog stana, od klinča porodičnog života u zagrljaj misteriozne Lidije, zapravo neuspelo pokušava da zamakne sebi, svom temperamentu, svom habitusu. Njegova suštinska neodvažnost vodi ga od kompromisa sa suprugom i sredinom, do naprasnog bekstva u novu neprilagođenost potrošačkom ludilu, od svog starog neprilagođenog 'ja' do novog neprilagođenog 'ja'. 
 
Najbolja personifikacija tih novih, ali nipošto njemu prijatnih okolnosti predstavlja upravo Lidija, žena koja lako ulazi i još lakše izlazi iz njegovog vidnog polja. Lidija je sve ono o čemu je maštao, 'žena bez prošlosti', otvorenog odnosa u razgovoru i krevetu, ali na koncu žena 's kojom ne zna na čemu je'. Kada se naposletku ona ne pojavljuje u iznamljenom stanu, Božo ostaje da leži u krevetu u Primorskoj 11 u društvu jedine osobe kome pripada - prepušten samom sebi i svojim lamentiranjima o nepostojećoj Jeleni, ali sa postojećim gazdom koji ga grdi što nije platio kiriju na vreme. 
 
Ne bih se složio da je ovo roman o malim stvarima, o običnom čoveku i njegovim egzistencijalnim problemima, već bih pre rekao da je roman usredsređen na to čudo ljudske neprilagođenosti sebi i svojim potrebama. Bekstvo nije samo individualni potez nezadovoljnog pojedinca, već krik ljudi otuđenih od samih sebe, urlik predodređenosti savremenog društva pod velom tobožnjih poruka o 'upoznavanju sebe', o 'slobodi izbora'.  
 
Na drugoj ravni, ovaj roman predstavlja smeo pokušaj autorke da u ulozi muškog pripovedača prikrije svoje 'žensko pismo', da u konačnici uspešno obuje muške cipele i ispripoveda priču iz ugla suprotnog pola. Naravno, tu i tamo ispliva poneki obris ženskog rukopisa kao, recimo, u rečenici analize odeće jednog neznanca: "Ispod tamnog odijela koje je, sudeći po tome kako mu je visilo na ramenima, posudio za ovu priliku, imao je posve novu košulju (...) cipele su ga najviše odavale..." (str. 28). S obzirom na to da u svom 'minulom' životu Božo nije imao prilika da sam pegla košulje, štaviše da se samostalno oblači, te kako je to bio posao njegove supruge Klare (a nije nam ostavio utisak nekog pritajenog Šerloka Holmsa), ostaje samo objašnjenje da je autorka iskoristila svoje opažajuće oko zanemarivši limite svog lika. 
 
S druge strane pak, kad već baratam stereotipima, na strani 125 Vujčić je upotrebila jednu fudbalsku komparaciju, čime je pokušala pojačati uverljivost svog 'muškog pisma'. U tom smislu zanimljiva je i analogija sa čarapama (str. 155) koju Božo pripoveda Lidiji, a koja predstavlja jasnu aluziju na arhetipsko žensko pranje čarapa mužu. Ostaje utisak ipak da je glavna potka tog monologa obojena vizurom sa ženske strane. "Dakle, ključ po kojem muškarac bira ženu svog života zapravo je čaraparski", jeste rečenica koja, po mom skromnom mišljenju, govori više o ženskim nego o muškim stereotipima. Povrh svega Vujčić se spretno spravila sa svojim pismom te je opšti utisak da je u svojoj nameri da zauzme mušku tačku gledišta te izgradi uverljivog muškog lika, generalno uspela.
 
U romanu nedostaje malo lucidnijeg humora, a kako do prave tragičnosti glavnog junaka ne možemo stići bez humora, ne bi se reklo da je to zanemariva komponenta. Pokušaji autorke da kroz nespretnost Bože u svakodnevnom životu uvede humor u tok radnje ostali su ipak nedorečeni usled upotrebe stereotipa o nesnalažljivosti teoretičara u praktičnim stvarima. Citiranje i pominjanje Nietzschea, Pascala, Spinoze, Epikura, Freuda, Sokrata pa i posredno Bertoluccija, otvara i drugu dimeziju štiva koja se može dopasti obrazovanijem čitaocu, međutim toj intelektualnosti, kao i problematizovanju potrošačkog društva, ne idu na ruku nabrajanje Denima, Macha 3, Palmolivea, Marlbora (str. 88.) Premda u službi adekvatnog opisa situacije, ovakav spisak iz neoliberalne mitologije ide na ruku samo aktuelizaciji dela u potrošačkim uslovima,  te ostaje utisak da je i bez imenovanja dotičnih marki opis kupovine u marketu mogao biti dovoljno autentičan.
 
Sve u svemu, A onda je Božo krenuo ispočetka predstavlja lako čitljiv, ali ne površan roman. Marina Vujčić nam je predočila srednjovečnog čoveka koji je u svom bekstvu od nezadovoljstva izostavio kofer svoje bake Slave, ali zaboravio da je najteži prtljag upravo onaj koji se ne može ni spakovati ni raspakovati van glave na ramenima. Stoga je autorka postavila pitanje na sto: Da li se zaista može pobeći od sebe? Kanda je Albahari u Snežnom čoveku bio u pravu kada je rekao da "nikada niko nije uspeo da pobegne, jer beži se samo od sebe, ni od koga drugog".

Dalibor Plečić
foto: Better than Bacon

***

Dalibor Plečić (1979., Strumica) diplomirao Opštu i komparativnu književnost u Skoplju. Trenutno na master studijama iz bibliotekarstva i informatike na Beogradskom univerzitetu. Objavljivao kritike u okviru projekta Criticize This! Pored književne kritike bavi se kreativnim pisanjem proze, scenarija, kao i izvođačkom poezijom; piše za časopis Beton, ne meša malter i igra basket.
POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.