Na Booksinom programu Strip-tease gostovao je Ivan Svaguša, akademski slikar, autor stripova i jednog od motora mlađe splitske scene. Sa Svagušom je razgovarao Matko Vladanović.
***
Veći dio svojih stripova napravio si u suradnji s Majom Karačić. Kako je tekla ta suradnja?
Maja i ja smo oboje jako dugo volili strip, još uvik ga u biti volimo, i bili smo non-stop zajedno, pričali o stripovima i idejama. Ona je između ostaloga novinarka i uvik je pisala priče za nekakve natječaje tako da je ispalo logično da napravimo strip zajedno. Pa smo napravili pet albuma, a prvi je bio Corpseman.
Taj strip je krenija iz ideje superjunaka koji to u biti uopće nije i koji ne može, ka, ništa. On ima opake ideje, zao je, a opet izmučen, zatvoren i ograničen – dosta je ljudski. Tek se kasnije sazna da je on zapravo u sanatoriju i da nema nikakvu moć. Njegov mentor, Corpseman, je zli negativac koji je isto superheroj, al' negativni, i opet ne može ništa napravit jer je mrtav. Darko Macan je bio prva osoba kojoj smo to slali i na naše veliko iznenađenje jako mu se svidilo pa ga je objavio.
Nakon te početne faze, Maja bi napisala scenarij koji bi ja uzea, reza, izrežira i napravija. Većinu priča iz albuma
Sexualni odgoj Maja je već imala u formi kratkih priča, neke smo zajedno smislili, al' većina su bile baš njena ideja. Jedino je naš zadnji album
Pogrde nastajao drugačije. Ja sam u biti krenija samo crtat i pisat, bez ikakvog scenarija ili ideje, nakon pet stranica bi to da Maji da nastavi, ona bi napravila pet stranica skice sa dijalozima, onda bi ja uzea tih pet stranica i opet napravija svoje dijaloge, i tako...
Nakon suradnje s Mentorom, odlučili ste osnovati vlastitu izdavačku kuću, vlastiti label Bučni stripovi. Zašto? Uvik me je kopkala ta ideja oko izdavanja, oko toga kako napravit nešto svoje, nešto naše, a da kombinira strip i muziku. Bučni stripovi su nastali kad smo napravili jedan strip od sedam stranica, otisnuli ga u obliku harmonike, snimili neku muziku, zalipili odozadi CD, napisali Bučni stripovi i podilili to u osamdeset komada.
U svemu tome bila mi je zanimljiva suradnja među umjetnicima. U Splitu uvik fali komunikacija između ljudi koji se bave kulturom, bilo 'visokom', bilo 'undergroundom'. Kad se stvari rade zajedno, nekako se bolje uči i bolje se razvija scena. Bilo mi je zanimljivo to šta nastane kad ja dam nekom svoje stripove i onda taj neko na temelju toga napravi zvučnu interpretaciju. Brojne su se suradnje tu ostvarile.
Promocija je uglavnom išla usmenom predajom. Organizirali bi promociju, nazvali neku udrugu, klub, društvo ili nešto i onda napravili projekciju kadrova iz naših stripova. Na tim promocijama bi sami svirali, zvali bi goste i sve bi ispalo multimedijalno, isprepleteno. To je bio jedan od načina na koji smo doskočili nepostojanju distribucije.
Tko je bila publika tih promocija? Mlađi ili stariji ljudi? Ima li Split publiku za strip?
Ima, al je ima malo. To je taj moment zbog kojeg Split nema scenu - ljudi se međusobno ne podržavaju. Mi bi sami izdali strip, uložili par tisuća kuna, prodavali ga dosta jeftino i sa tim stvarima nismo nikad na nulu došli. Jezgre kupaca nema. Ljudi čitaju stripove, ali ne u toj mjeri da bi dovoljno kupili pa da mi na temelju te zarade, odnosno povrata novca, možemo opet otisnut novo izdanje. Uvijek moramo slat na natječaje, il se drugačije snalazit.
Gdje je problem sa splitskom scenom? Nedostaje li prostor, neki motor koji bi sve to držao na okupu?
Prostora ima, stvarno. U Info zoni se godinama rade strip-radionice, strip-izložbe, tribine; to i je bila nekakva ideja, da se napravi jezgra, da se povežu ljudi i da se stvori nešto iz čega se dalje može gradit. A problem sa splitskom scenom ti je klasika – lijenost. Ne mislim tu na oni stereotip dalmatinske lijenosti, nego jednostavno – ko će sad doć, kiša je, mogu to vidit na netu, pa posudit će mi neko, rađe ću kupit pivo od dvaest kuna nego strip od dvaest kuna s kojim dobijem neki CD. Nije to samo stripovska priča, ista je stvar i sa bilo kojom varijantom kulture koja je ispod radara 'visoke kulture'. Alternativnija kultura nema toliko publike da bi se scena mogla stvorit.
Zar program 24-satnog crtanja stripa, na kojem se već godinama okuplja velik broj ljudi, nije donio pozitivne pomake?
Definitivno je. Pojavilo se dosta ljudi i jako je dobro što toga uopće ima, ali opet, masu ih dođe na taj dan, bude super i razigrana atmosfera, crta se i sve, ali to traje jedan dan i onda ljudi opet čekaju iduću godinu da se svi nađu i crtaju. Sonja Gašperov je jedno vrime radila nekakvo mjesečno druženje nakon toga, neko je vrijeme to išlo, a onda se raspalo.
Nema tog momenta di ljudi strip baš vole. Oni ga u biti čitaju, uzimaju u knjižnici, ali to nema nekakav ritam, nije baš aktivno. Na 24-satno crtanje ljudi dođu ka na neku vježbu, napravit test nekih svojih mogućnosti, podružit se i zabavit, a nakon toga većine u biti nema nigdje. Dio ljudi radi ilustracije, ali za malo njih se može reći da su se nastavili bavit stripom. Ima tu i želje i volje i talenata, ali malo njih se usudi odvojit toliki dio svog osnovnog vremena za nešto od čega neće zaradit, od čega neće bit zvijezde ili nešto. To ti je manjak onog osnovnog impulsa, ne da se ostavi trag, nego impulsa igre, igranja sa umjetnošću, sa životon.
Jedan od zanimljivijih projekata na kojima si radio je i projekt Pretežno vedro. Kaži nešto o tome.
U Info zoni s kolegicom Janinom Pavić, psihologinjom, držim radionice koje se tiču angažiranih projekata poput prevencije ovisnosti, nasilja itd. Na njima uglavnom radimo s mladima. U nekom nam se momentu javija Nastavni zavod za javno zdravstvo. Oni su imali velik projekt u kojem su radili sa svojim štićenicima, znači s nekakvim rizičnim skupinama mladih, i štićenicima doma za nezbrinutu djecu 'Maestral' i 'Miljenko i Dobrila'.
Imali su jedan filmić koji se zva Pretežno vedro, a mi smo ga onda na strip-radionicama obradili na jedan potpuno drugačiji način. Bilo je to dosta zanimljivo. Po meni je strip jako dobar medij za nekakvu introspekciju. Kad radimo strip, moramo uć u likove, osjetit njihovo psihičko ili emocionalno stanje. Po tome je dosta pogodan za tematike o emocijama poput onih u Pretežnom vedru. Sa dicom je uvik zanimljivo radit, pogotovo ako se nisu susretali sa tim medijem pa moraju naučit kako predočit stvari koje ih muče, kako ih mogu izbaciti iz sebe.
Prije nego krenemo radit strip, ja volim uložit dosta vremena u objašnjavanje samog medija, naučit ih nešto, koliko je već moguće, o zanatskom dijelu – to ispadne jedno jako dosadno, dvosatno predavanje baš o stripu, jeziku stripa. To mi je dosta važno predočit jer ako govorimo o baš o djeci, ili nešto mlađim mladima, strip im je totalna nepoznanica. Ima sam nedavno neke radionice u domu za odgoj tj. popravnom domu – tu kad bi reka da ćemo radit strip, svi su oni reagirali sa – Mooolin!? Strip!? To je tako glupo i dosadno. Tu se vidi mijena generacija.
Šta o stripu nisi znao prije pet godina, a danas znaš?
Znan šta još želin radit u stripu i znan koja su mi neznanja ili ograničenja. Recimo, s albumom Pogrde sam htio vidjet mogu li radit u nekom drugom stilu, u nekom drugom smjeru. Trebalo mi je tad nešto lagano, linearno i protočno, bez doslovnih i metaforičkih crnih ploha, nešto što nije teško ni vizualno, ni tematski. To se pokazalo jako zabavno. Htio bih radit na još takvih eksperimenata. Igrat se i s linearnostima i s nelinearnostima. Napravit meke i zabavnije vizuale, radit neke smicalice, napravit strip di je, npr. tekst skroz normalan, a slika skroz naopako pa da ga moraš vrtit.
Papir ili e-forma?
Papir. Dok na njemu crtam, pruža mi neke mogućnosti i osjete. Volim osjetit kad zagrebe pero, tuš, kist – taj fizički odgovor na ono što želim napravit. A osim toga, strip volim imat u ruci. Volin ga čitat i listat di god oću, dat ga nekome u ruku. I u tom fizičkom dijeljenju, kontakt je nekako jači nego kad nekome pošalješ link i kažeš – e vidi, posla san ti mejl.
Ivan Svaguša (Foto: Booksa)
