Na tribini Književnost, između u Booksi je 16.11. gostovao Daniel Kovač. Osim što je odsvirao nekoliko pjesama Jesenjeg orkestra i publici pokazao svoje crteže koje radi u Paintu, Daniel je predstavio novi roman Klara i leksikon minimalnog života (Kontrast izdavaštvo, 2014.) i pričao o svom spisateljskom angažmanu. Razgovor je vodila i u tekst prenijela Dunja Kučinac.
***
Tvoj debitantski roman Logika reke, pruge i otpada bio je veliko iznenađenje i uspjeh, ušao je u uži krug Ninove nagrade. Kako je nastala ta knjiga? Dok sam bio srednjoškolac i student, odrastao sam sa svojim bratom i još dvojicom prijatelja, Borisom Mladenovićem iz Jarbola i Milošem Tadićem, filmskim režiserom i animatorom. Bili smo pomalo blesavi, stalno smo nešto petljali i istraživali, priređivali izložbe... Naš život je funkcionisao kao neki kreativni kružok koji se, kako smo starili, raspao.
Kako je vreme odmicalo, sećanje na naše podvige se kvarilo i svatko je drugačije tumačio istu stvar, bez obzira šta smo prijatelji. Logiku sam napisao kako bih dokumentovao sećanja na te nadrealne događaje. Iako mnogi misle da je knjiga jako maštovita, zapravo je reč o čistom realizmu. Krajnje naivno sam napravio spisku sećanja i isprva nisam ni znao da je to roman, ali je ispao uspešan.
Druge dvije knjige, Carstvo i Uzvodni bluz, bitno se razlikuju od Logike, kao da si se htio okušati u nešto tradicionalnijoj naraciji. Kako se kroz te romane mijenjao tvoj odnos prema prozi?
Carstvo je bilo nešto kao moja radionica kreativnog pisanja – probao sam naučiti osnovne stvari, izgraditi likove, dijaloge, neki realni prostor u kojem se sve dešava. To je jedan 'slavni neuspeh' jer nisam uspeo sebe da nateram da pišem 'normalno', nego sam i dalje vukao psihodelični stil iz prve knjige.
Uzvodni bluz sam napisao da sebe potpuno kaznim. Nisam htio da si dozvolim nimalo šanse da uletim u psihodelične brljotine, moralo je da bude jako, jako realno. Na kraju sam odlučio da istrajem i napravim neki pulp roman. Mislim da sam uspeo da napišem nešto što bi moglo da se odštampa u bilo kojoj roto biblioteci jeftinih krimića i da to neko pročita na godišnjem odmoru. To je bila kazna.
Nisi se uspio trajno udomiti u konvencionalnoj priči, što nam pokazuje tvoja nova, krajnje neobična knjiga Klara i leksikon minimalnog života. Zašto si je nazvao romanom-skulpturom?
Ljudi su od Servantesa i Rablea do danas napisali milione romana širom sveta i razmišljao sam kako da napravim nešto što je malo drugačije od te gomile. Kod svoje i malo mlađih generacija vidim problem u tom da nam je jako teško da zadržimo pažnju i odvojimo vreme da se posvećeno i fokusirano bavimo nečim. Taj gubitak fokusa utiče na sve – na ljubavne veze, odnose, na uopšte empatiju. Kao da ste u nekom moru koje vas nosi, a vi morate da reagujete brzo i površno na gomilu podražaja koji vam stižu sa svih strana.
Kad sam shvatio da je to ključan problem, pomislio sam - ajde da napravim knjigu o tome! Pritom mi je bilo dosadno da pišem esej, a luzerski da pišem klasičan roman koji bi zvučao kao žalopojka. Hteo sam da knjiga ne govori o toj temi nego da ona bude ta tema. Sama u sebi se raspada više puta od nedostatka fokusa, od gomile nepotrebnih informacija, od svega toga od čega se ja raspadam. Pisanje je bilo kao bacanje gomile gline i razne materije na stol, ali uspeo sam da je ipak podruprem da stoji kao jedna skultpura, iako gruba.
Imena likova si posudio iz naslova jednog slabije poznatog Dylanovog filma iz 1978. Postoje li još neke veze između knjige i filma?
Dylan je ta neuroza o kojoj sam govorio. Na stranu pesme, meni su stvari koje je radio sa strane, poput tog filma, osobito zanimljive. Film Renaldo i Clara je bio potpuni neuspeh kad je snimljen. Dylan je lično radio montažu i to je trajalo godinama, a nakon prikazivanja na jednom festivalu na kojem je doživeo fijasko, Dylan je bunkerisao film.
Ipak, osamdesetih je pušten jednom na nemačkoj televiziji i netko je to snimio na VHS traku, zahvaljujući čemu danas možete doći do njega. Taj film me ohrabrio da napravim ovakvu knjigu. Montaža je nelinearna, događaji se često prikazuju unazad, nije jasan kontekst mnogih kadrova, radnja je haotična, film samo prenosi osećanja, i to prilično nemušto. Ali to je po meni vredno i upravo to sam probao da uradim, a da ipak ne ubijem čitaoca u pojam, nego da se u ovoj knjizi on i ja tučemo, ljubimo, grlimo, saplićemo.
Misliš li da je čitaocu Klare teško probiti se kroz knjigu?
Na kraju knjige je Klarin Leksikon koji funkcioniše kao jedan racionalan pogled na celu tu iracionalnu knjigu i drži taj roman da se ne raspadne. On bi trebao donekle pomoći čitatelju, kao i ilustracije koje je radila Ana Marija Cupin. One su jako sugestivne i daju tuđi rakurs, dodatni glas.
Verujem da pisci najčešće zamišljaju svoje čitaoce kao ljude koji sede u nekoj sofi i od njih primaju stavove i emocije, i govore "Uh, kakve rečenice, kakva osećanja!" Po meni je to pasivna uloga i više volim da budemo ravnopravniji. Radije neka čitaoc kaže "Ajde bre, Daniel, ti nisi normalan." Više volim dvosmernu komunikaciju.
Klara u pojedinim dijelovima podsjeća na poeziju. Jesi li razmišljao kako bi tekstovi koje pišeš za Jesenji orkestar funkcionirali mimo muzike?
Da, ima puno poezije u ovoj knjizi. To je jako sredstvo - izmiče kategorizaciji i može jako da vas uzdrma. Mislim da je budućnost onoga što me zanima poezija i verovatno ću napraviti jednu malu zbirku pesama Jesenjeg orkestra. Očito imam naopak put – obično ljudi kad su mladi pišu poeziju pa posle pređu na prozu. Poezija je jako važna jer je u današnje vreme zapravo subverzivna. Čak i ljubav se prodaje, ali poeziju ćete teško prodati.
Prve dvije knjige ti je izdao Beopolis pa je onda Uzvodni bluz izašao za Algoritam. Sad si se okrenuo jako malom izdavaču, Kontrastu. S obzirom da imaš iskustvo i jednog i drugog, koja je razlika u radu s velikim i malim izdavačem?
Nema više velike razlike, prije svega zbog interneta i tehnologije štampanja koja se jako ubrzala. Teoretski gledano, veliki izdavač može da vam napravi bolju reklamu, ali on ima još gomilu drugih autora i knjiga, pa nema preteranog fokusa. Malom izdavaču je ova knjiga glavni događaj u sezoni i oni se iznimno trude pa se onda zajedno radujemo kad negdje dobro prođe. Emotivnije je kad radim s manjim izdavačem, veliki marketing nije za mene. Radije kvalitet nego kvantitet, uvek.
U prvoj knjizi si dio Beograda u kojem si provodio svoju kreativnu mladost opisao kao kraj kod 'reke, pruge i otpada'. Kako bi ukratko opisao sadašnji stvaralački Beograd u kojem živiš i, na koncu, radiš?
Beograd je trenutno za mene van upotrebe. Recimo, jednu od pesama Jesenjeg orkestra 'Hoću da budem loš' trebao je izvesti Horkestar na proslavi u Domu omladine, koji inače važi za jednu od slobodoumnijih institucija u gradu, ali je pesma bila proglašena 'političkom' i cenzurisana. To meni stvara ogroman problem – ne mogu više da idem u Dom omladine, on je za mene mrtav dok se tamo nešto ozbiljno ne promeni.
Drago mi je, ipak, da je Horkestar tada otkazao nastup, kao što je i grupa Repetitor zbog toga otkazala svoj kasniji koncert. To znači da sazreva jedna svest da bi možda trebalo srušiti takve institucije.
Ne treba da se žalimo, nego moramo biti svesni posledica svih odluka koje donosimo, to je elementarno zrelo. Niču mala osrtva privatnog kulturnog biznisa - večeri poezije, kulturna scena po klubovima... To je po meni zdravo. Prijateljstvo, dobri odnosi s ljudima – to je ta kultura, to je moj stvaralački Beograd.
foto i audio: Booksa
