'Pisca ne formiraju nagrade, već rad'

Razgovarali smo sa srpskim romanopiscem Draganom Velikićem, dvostrukim dobitnikom NIN-ove nagrade.

***

Kažete da je za pisca važno da se ne mjeri s drugim piscima, već isključivo sa samim sobom i svojim radom. U idealnom slučaju, autor bi trebao moći objektivno promatrati vlastito djelo, kao da je nepristran kritičar. Dakako, neki su tekstovi autoru ipak važniji od drugih, neovisno o literarnoj kvaliteti. No, u nekim djelima, a ona su najrjeđa, dolazi do poklapanja u tom smislu. Biste li rekli da se upravo to dogodilo u slučaju Islednika?

Ono što sam znao kada sam završio rad na Isledniku jeste da će taj moj roman imati veoma široku čitalačku publiku, no stvarnost je prevazišla sva moja očekivanja. Već se nekoliko sedmica Islednik dnevno proda u Laguninim knjižarama i na kioscima u proseku između 250 i 300 primeraka. Peto izdanje publikovano je u tiražu od trideset hiljada. Znači, dospeo je u ruke i onih čitalaca koji do sada nisu bili moja publika. Verovatno je Islednik roman koji je čitaocima blizak.

Vaši romani se mogu čitati kao ispovijesti. Smeta li vas vječito inzistiranje na 'autobiografskim' elementima u čitanju romana? Odakle uopće ta želja čitatelja za 'stvarnim' u fikciji?

Mislim da je to pitanje uverljivosti koje doživljeno u životu nosi. Čitaoci vole da se identifikuju i zato im je važno da je ono što čitaju, po Aristotelu – i stvarno i moguće. Ipak, ubedljivost je kategorija koju postižu samo literarno vredna dela. U Isledniku sam se poslužio autobiografskim postupkom, međutim to nisu memoari, već roman. Dakle, preuzeo sam neke situacije i događaje iz vlastitog života, ali način na koji sam ih doveo u vezu je fikcija. Mislim da ne treba da objašnjavam da književno delo ne nastaje tako što se samo ispovedamo.

Na jednom mjestu u knjizi roman je uspoređen s Michelangelovim pogledom na skulpturu, koja uvijek već postoji u komadu mramora i samo je valja 'osloboditi'. Što je to u oceanu teksta što treba osloboditi i privremeno odstraniti da dođe do oblikovanja svijeta romana?

Kada počinjem da pišem roman, nikada nemam unapred priču, jasan plan. Po tome sam više pesnik neko prozaista. Polazim od nekoliko opsesivnih prizora. Kod mene priča dolazi sama od sebe. Najvažnije je da imamo šta da kažemo. Ne postoji recept, svaki roman pisao sam nekim drugim postupkom, ne zato što sam unapred tako odlučio, već zato što me ne zanima da štancujem knjige, makar one bile uspešne i čitane.

Jednom ste ovo djelo nazvali svojim Lovcem u žitu. Koliko vam Islednik znači u kontekstu vašeg cjelokupnog opusa?

Islednik jeste moj Lovac u žitu. Ne znam koliko puta sam pročitao taj Selindžerov roman. I uvek sam imao osećaj da čitam knjigu o vlastitoj porodici. U Isledniku sam dosegnuo onu jednostavnost do koje se dolazi višedecenijskim radom na sebi.

Da nije bilo prethodnog romana Bonavia, ne bi bilo ni Islednika. On je rođen u poslednjem poglavlju Bonavije. Zaronio sam u vlastiti život kao neko drugi. I zato onaj moto Borislava Pekića na početku knjige: "Čovek se posle ispovesti ne oseća ništa čistijim nego što je bio pre nje. Naprotiv. Oseća se kao kanta za đubre. Pošto je izbacio iz sebe sve svoje bolje verzije, ostao je s najgorom, onom koja se nikad nikom ne ispoveda." Krenuo sam od te verzije koja se nikad nikom ne ispoveda.

NIN-ova nagrada svakako je jedinstvena, zbog duge tradicije i velikih književnika koji su bili laureatima u posljednjih šezdesetak godina. Činjenica da ste dobili NIN-ovu nagradu drugi put svakako je kuriozitet u kontekstu naše, ili 'naših' kultura. Koliko vam ta nagrada znači i koliko bi nagrade piscima uopće trebale značiti?

Nagrade su dobrodošle jer skreću pažnju na nagrađenu knjigu. Dogodilo se da je Islednik pre Ninove nagrade pokupio još tri nagrade, međutim, nisam ja nikakav pretplatnik na nagrade. Naprotiv! Od 1988. godine, kada je objavljen moj prvi roman Via Pula za koji sam dobio Nagradu Miloš Crnjanski, pa do Ruskog prozora objavljenog 2007. godine, koji je ovenčan Ninovom nagradom, prošlo je dvadeset godina. U tom periodu objavio sam šest romana i četiri knjige eseja, i nijedna moja knjiga nije nagrađena, iako su te knjige prevedene na petnaest jezika.

Vidite, u Srbiji je tokom te dve decenije, kada sam se formirao kao pisac, dodeljeno oko 5000 književnih nagrada i sve su me zaobišle. To su činjenice. Naravno da je razlog bio politički, jer se nisam libio da govorim o onome što se tada u Srbiji dešavalo. Dakle, da sumiram, nagrade mene nisu formirale. Ja sam radio na sebi ne obazirući se na sve te nagrade koje su dodeljivane mnogim danas zaboravljenim piscima i knjigama.

Neki smatraju, vjerojatno ne bez razloga, da je NIN-ova nagrada tokom godina postala nagrada za cjelokupni opus, a ne za konkretno književno djelo. U tom smislu ovogodišnja nagrada svakako je zanimljiva te gotovo da ima manifestni karakter kao odbacivanje tog načela (postali ste tek četvrti višestruki laureat, nakon Oskara Daviča, Dobrice Ćosića i Živojina Pavlovića). Što mislite o ovoj nagradi i njezinoj vrijednosti danas? 

Ninova nagrada jeste fenomen. I pored politizacije tokom devedesetih godina prošlog veka, ona je ne samo opstala, već se pozicionirala kao neosporna kulturološka vrednost. Jeste, dešavalo se da je nekad pisci dobiju za minuli rad, kao što se dva ili tri puta dogodilo da se ne dodeli za najbolji roman u tekućoj godini zato što ju je taj pisac već ranije dobio. Zato i jeste ovogodišnja odluka žirija revolucionarna. Ono što je meni drago jeste činjenica da još niko nije osporio odluku Ninovog žirija. Verujem da će njena vrednost samo da raste u budućim godinama.

***

Tekst je objavljen u sklopu projekta "Uvjeti suvremenog književnog polja" koji je financiran sredstvima Agencije za elektroničke medije (Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija).