U rođendanskom izdanju Booksinog Književnog budoara 18.12. ugostili smo dvojicu važnih autora i dragih Booksinih prijatelja - mladog srpskog glazbenika i pisca Marka Šelića Marčela te jednog od najznačajnijih srpskih suvremenih pisaca, Davida Albaharija. Povod za razgovor i druženje bio je Marčelov knjigoalbum Napet šou, u čijem nastajanju je sudjelovao i sam Albahari. Razgovor je vodila i u tekst prenijela Dunja Kučinac. ***
Dok čekamo nastavak tvog romana Malterego, stiže nam Napet šou kao zbirka kolumni i eseja. Kako to da je Napet šou izašao u ovom obliku, kao album elaboriran knjigom?
M: Mislim da je vreme kada treba pucati iz svih raspoloživih topova, učiniti proizvod koji imaš što zanimljiviji ljudima. Pritom sam tražio način da u domeni snaga kojima moja ekipa i ja raspolažemo napravimo bogatiji proizvod, a da pritom ne napravimo neki, što bi rekao jedan stariji srpski kritičar, 'ustupak rđavom ukusu'. Mislim da kompromis nikad ne ide sam i da je uvek reč o lančanoj reakciji, koja može da dovede do 'kompromiskuiteta', kako sam to jednom provalio. Napet šou je za mene značio povratak esejističko-kolumnističkoj formi, a njegova svrha je da se komentarišu teme pesama i da to ne učinim sam, nego da prodiskutujem s ljudima do čijeg mišljenja držim.
David je jedan od autora tekstova u knjizi, a ovo nije prvi put da surađuje s rock umjetnicima. Knjiga Fras u šupi je nastala kao projekt s još dva umjetnika, Srđanom Gojkovićem Giletom iz Električnog orgazma i pesnikom Milošem Komadinom. Kako je došlo do vaše suradnje?
M: Ovo će zvučati pomalo postmodernistički, ali nas dvojica smo se našli zajedno u priči koju piše netko drugi, a onda smo kao junaci izašli iz te priče i nastavili da živimo svoje živote i radimo nešto drugo. Što se tiče Davida i muzičara, on je svojedobno, ako se dobro sećam, imao izjavu koja kaže da je rokenrol najbolja književnost.
D: Ta je izjava zvanično glasila: "Više me zanima šta će doneti nova ploča Rolling Stonesa nego šta će se pojaviti na Sajmu knjiga u Beogradu." Iako nisam bio ljubitelj Rolling Stonesa.
U Napetom Šou ste vas dvojica zajedno s Mihajlom Pantićem sudjelovali u jednom trijalogu na temu ljubavi i pisanja o ljubavi. Zašto je baš ljubav toliko problematična tema u literaturi?
D: Razgovarali smo o nemogućnosti da se napiše ljubavna pesma, a ja sam rekao da se ljubav može najbolje definisati kada se upotrebi čuveni stih američke pesnikinje Gertrude Stein "ljubav je ljubav je ljubav je ljubav". Najbolji stih o ljubavi u rock muzici je stih Stephena Stillsa koji kaže "ako ne možeš da budeš s onim koga voliš, voli onoga s kim si". To je najlepša definicija ljubavi koju sam ja mogao da nađem do sad.
M: Moje pitanje je glasilo da li je najteže ili najlakše pisati o ljubavi, jer je moj lični utisak taj da je posle gomile napisanih ljubavnih pesama upravo najteže napisati još jednu, a da se ne oklizneš o patetiku, o nešto nedostojno i jadnjikavo. U jednom od delova koje je profesor Mika pisao, on opisuje posetu Davidu u Kanadi prilikom koje su otišli na jedan festival svetske muzike. Na njemu je nastupio muzičar sa nekom tikvom preko koje je bila razapeta jedna žica.
Tikva je proizvodila neki plonk-plonk zvuk i, iako je na njemu zasvirao neku najtipičniju fabulu o ljubavi, kad je završio, on je zaplakao. Očito nije poanta da kažeš nešto epohalno ili novo o emociji koju su svi iskusili, nego pričamo o sposobnosti da utičeš na čitaoca baš svojom plonk-plonk varijantom onoga što svi znaju.
Kako se to oslanja na vaš osobni spisateljski pristup temi ljubavi?
D: Pisao sam ljubavne priče, ali su kod mene to najčešće izneverene ljubavi. To su ljubavi koje se događaju u rečima, postoje u rečima i raskidaju se u rečima. Ništa nema stvarno u tim mojim prozama i sve je samo jedna iluzija, kao što je ljubav najčešće iluzija, bez obzira kako pišete o njoj.
M: Na albumu Napet šou nije slučajno što ljubavni triptih pesama 'Tunel', 'Totalno' i 'Komplikovani' stoji na sredini ploče. Moja je zamisao da to prosto strči kao neko ostrvce u moru đubreta i svega o čemu priča ostatak ploče, koji komentariše ovde i sad. Mislim da se ljubav i treba isticati.
Pjesma '20.000', čiji naslov govori o minimalnoj srpskoj plaći i situaciji u kojoj se nalaze mladi ljudi i koja ih često tjera na odlazak iz Srbije, podsjetila me na komentar spisateljice i aktivistice Mime Simić da je "ostanak u Hrvatskoj u ovim okolnostima za nju u neku ruku domoljubni čin". Imaju li mladi puno pravo otići iz Srbije?
M: Možda je u ovakvim zemljama vrhunac patriotizma birati da ostaneš u ovakvim okolnostima. Ima jedna sjajna Davidova rečenica iz romana Mrak, u kojoj kaže da kad god neko ode, postavi se pitanje je li to bežanje od stvarnosti. A šta ako je to zapravo bežanje u stvarnost? Upravo ovo ovde izgleda isuviše košmarno da bi bilo realno.
Najlakše je nekoga optužiti da odlazi jer je kukavica, ali kao što se u spomenutom Davidovom romanu kaže, nismo svi dužni da budemo deo nečega što nismo uzrokovali i što ne osećamo kao svoje ni na jedan način. I u Marinkovićevom Kiklopu se fino govori o sukobu intelektualca i rata, u koji on mora da bude uvučen i od kojeg se očekuje da to bude njegova šolja čaja.
Današnji klinci odlaze jer ne žele da se takmiče sa lažnim doktorima i diplomama i ja im tu ne mogu ništa reći. Voleo bih da ljudi ne odlaze i da ja ne odem, ali najdublje moguće razumem svakoga tko odluči drugačije.
Iz tvog pisanja može se zaključiti da je trenutna srpska svakodnevica, nažalost, iznimno inspirativna. Je li riječ o društvenom angažmanu ili je pozicija onoga tko piše uvijek svojevrsna pozicija otpora, nezadovoljstva?
M: Iskreno se nadam da se, jednim delom svog stvaralaštva, bavim socijalnim angažmanom, a ne političkim ili angažovanim pisanjem. Imam dojam da reč 'političko' na Balkanu zvuči kao da si aktivista jednih, a protiv drugih. Nije mi namera da budem dio neke strane ili partije, a ono što pokušavam da napišem nije komentar na događaj, nego to kako se on manifestuje na primeru jednog čoveka. Bio bih mnogo srećniji kada bi ljudi više shvatili tu stvar, ali kako ljudi čitaju, to je priča za sebe. Čitave nove priče nastaju jer neko krivo pročita priču.
D: Mene čudi sposobnost ljudi da u moj tekst učitaju stvari koje nisam svesno ubacio. Recimo, roman Brat je za mene priča o dvojici braće koji su dolazili u kafanu Brione. Ona se do prije godinu dana nalazila u mojoj zgradi i u nju sam odlazio kao dečak. Tekst koji se pojavio u Politici je protumačio Brione kao 'mesto na kojem su se sastajali i rastajali prijatelji' i da se, po svemu sudeći, upravo tu još uvek može naći tumačenje za krizu koja nas je zadesila.
S druge strane, kada sam napisao Životinjsko carstvo, svi su tumačili da sam u njemu opisao istoriju Jugoslavije koja se raspada. Uopšte mi to nije palo na pamet, hteo sam da ispričam priču o mučenju koje može da proizađe iz nametnutih političkih sudbina i iz jednostavno ispričane priče o gubitku prijateljstva. Međutim, kada čitaoci ili kritičari žele nešto da učitaju u knjigu, onda će to i učiniti.
U jednom novijem intervjuu je Koja iz Discipline Kitschme, kojeg i ti spominješ u Napetom šou, rekao da danas alternativa nema tu opozicijsku ulogu koju je imala kad je Disciplina kretala. S obzirom da si ti počeo skroz na margini i prošao polagan desetogodišnji put do ove 'malo manje margine' na kojoj si danas, što možeš reći o odnosu alternative i mainstreama na suvremenoj srpskoj ili regionalnoj sceni?
M: Alternativa je uvek neka vrsta opozicije. Koja verovatno misli na direktnu političku opoziciju i ne mislim da je to loše, ali ne mislim ni da alternativa mora biti to. Ne treba se zaluđivati da ćemo mi pobediti kič i šund. To se nažalost neće desiti nikada i to nije ni cilj ove borbe. Cilj ove borbe je zastupati vrednosti za koje veruješ da su prave.
Ako tako gledamo, reklo bi se da je situacija ista kao i uvek, ali bih možda imao maleni amandman da se čini da je kod nas na Balkanu to otišlo ispod ove granice o kojoj pričam. Alternative je sve manje, sve manje klinaca želi da ima svoj garažni bend, želi da čita strip, da se bavi pisanjem, a pritom te stvari ne smenjuje neka nova dobra sila. Također, danas za svaki miliukus postoji neki bend, koji može da okupi po sto, dvesto ljudi, ali ne možemo govoriti o nekakvom naletu kao što su bili koncerti EKV-a. Ipak, činjenica da nećemo spasiti svet ne treba da nas ohrabri da odustanemo ili da budemo saučesnici javašluka.
Pri kraju albuma je pjesma koja se zove 'Danas neću napisati ništa' i u kojoj, kao i u tekstu koji ju prati u knjizi, Marko opisuje trenutak kada napokon 'porodi' neku ideju, odnosno kad završi tekst, a još ga nije opsjela nova ideja. Kako tebi, Davide, s postmodernog aspekta zvuči ta igra u kojoj netko napiše čitavu pjesmu upravo o tome kako neće ništa napisati?
D: Postmodernizam, ako on još postoji, je neka vrsta prekrajanja stvarnosti i mogućnosti da uradim stvari na bilo koji način na koji želim da ih uradim. Pa i ako je to neka vrsta književne krađe ili prevare, ako to posle razjasnim u nekoj fusnoti ili u samom tekstu, niko neće zameriti što sam to uradio, a to će me učiniti srećnim. Sve dok pišem, bit ću dovoljno srećan.
M: Ali negde si kazao da ti pomalo metafizički tragaš za pričom koja bi bila esencija svih priča i da ćeš, ako to ikad nađeš, tada prestati da pišeš.
D: Ja sam zapravo i prestao da pišem kada sam napisao onu priču u jednoj rečenici: "Ako podignem ruku, reče on, kuda će moja ruka otići." Mislim da je to priča koja sadrži sve moguće priče.
Od ove jeseni na Booksinom sajtu vodiš Piščev dnevnik u kojem pišeš kolumne, odnosno dnevničke zapise upravo o procesu pisanja i sebi kao piscu. Jedan od zadnjih tekstova govori o koncertu na koji si došao u Zagreb. Čini se da te muzika potiče na pisanje? D: U zadnje se vreme nekako mučim s tim dnevničkim zapisima, nikako nisam uspevao da uletim u ritam niti da on uleti u mene, ali izgleda da se to menja. Evo već danima slušam nekog repera i pun sam tih uticaja. Sad moram da se borim da ne počnem da tako pišem i ne ubacim se u njihovu ekipu.
***
Dunja Kučinac
foto: Booksa