Četvrtak
18.02.2016.

'Corto Maltese i ja smo svojta'




Extra_large_curin
V. Šagadin, A. Ćurin i M. Vladanović u Booksi
A+ A-
Booksin program Književni budoar nastavio se tribinom 'Strip-tease' na kojoj je gostovao karikaturist i stripaš Alem Ćurin. Razgovor je vodio i u tekst prenio Matko Vladanović

***
 
Aleme, u stripu si ovako ili onako cijeli život, a eto debitiraš samostalnim, 'cjelovečernjim' albumom List vode tek u 63. godini. Zašto baš sada?
 
Zato šta je 20 godina od smrti Huga Pratta i onda me Vjeko Đaniš zamolija da nešto napišen za njegov Kvadrat o Hugu Prattu i ja san mu reka: 
- Neću. 
- Zašto nećeš? 
- Zato jer san već pisa o njemu. Ne mogu dva puta pisat o njemu. Al moga bi nacrtat neki strip. 
 
Onda, negdi u listopadu, rečen ja njemu:
- Koji si ti to urednik koji me ne goniš i nemaš pojma šta ja radin. 
- Zato što ti ja to neću objavit. 
- O jebote. Šta ćemo sad?
 
Onda se pojavija Lokotar
- Jel može Vlado [Šagadin]? 
- Može.
 
Pošaljen ja njemu, ajmo reć, table na što će Vlado:
- O jebote, šta je ovo?
- Strip.
- A nema teksta?
- Ima teksta.
- Auu....Aj dobro, šalji.
 
I tako je to, napokon, izašlo. Pred Pulu. Moralo je izać 2015. zbog obljetnice. 
 
Je li taj List vode uopće hrvatski strip? U njemu je sva sila jezika, narječja i dijalekata. Govoriš li ih sve i zašto je to tako?
 
Mucan sve te jezike. Kako bi ti reka? To je priča o Hugu Prattu koji ide u Argentinu, a dosta mojih ujaka i stričeva je išlo u Argentinu i cila priča je riješena time šta san ja dobija pismo od svog rođaka iz Argentine koji mi piše u sedamdeset i ne znan kojoj godini, ima rak grla koji treba operirat, i on meni priča neku svoju životnu priču. Onako, bez veze, prvi put da san se sitija da on postoji i da je živ, i to javljanje mi je dalo ideju kako da započnen strip. 
 
To pismo je pisano na kombinaciji hrvatsko-španjolsko-gdinjskog, Pratt je Talijanac koji putuje u Argentinu pa priča na talijanskom, a uz to postoji ona priča o Hitleru koji se sa dvi podmornice pokušava spasit i uteć u Peronovu Argentinu pa ima i njemačkog, al većina stripa je ipak na naškom. 
 
List vode je svojevrsna biografija Huga Pratta, a ipak nije samo to. To je i amalgam dviju ličnosti od kojh je jedna njegova, a druga tvoja. Kako si se nosio s tim preklapanjem? I koliko ti je trebalo da napraviš strip?
 
To je izlazilo samo od sebe. Realizacija je trajala četiri i po miseca, a počelo je s time da on krene – priko vode do slobode – pa kako bude da bude. Kako su mi dolazile ideje, ja san s time pokušava koliko-toliko vladat, a onda san vidija da se približava 2016., a oni došli tek do Rakove obratnice, i onda san reka – to će bit dovoljno za početak. Strip svršava s 'nastavit će se', a to su mi bili najdraži stripovi u ditinjstvu. 
 
A taj moj strip, to je više priča o meni nego o Prattu. Pratt je samo razlog da san je napravija. Hugo Pratt ide u Argentinu i postaje strip-crtač s isto onolko godina koliko san ja ima kad san ostavija Akademiju i tija postat strip-crtač. On je mlad, uspaljen, njemu su ženske važnije od stripa – dosta erotike ima ovde unutra – točno, dakle, ono šta se meni događa, s tin da je on bija u Španjolskoj prepoznat, a ja san u Jugi pa Hrvatskoj bija relativno nepoznat. 
 
Pratt je tek negdi sa četrdeset, kad je napravija Baladu o slanom moru, posta poznat. On je cili život tražija taj jedan otok s blagon koji mu je otac svojevremeno obeća. Ja san ga onda pustija da ide priko Atlantika, a ja ću za njin. Možda i ja nađen neki svoj mali otok s blagon. 
 
Čitao si stripove u zlatnom dobu toga medija, pratio si tadašnju scenu i na neki si način bio dio iste. Kakvim ti se, u kontekstu stripa, čini današnje vrijeme? 
 
Ovo su najbolja vrimena za strip. Ja san reka da je rat spasija strip-profesiju u Jugi jer nikad nije bilo toliko crtača ko danas. Malo ko od njih radi za regiju i uglavnom rade za strane izdavače. Ima danas barem 40-50 ljudi s teritorija Jugoslavije koji rade za vanka. Profesionalci. Ja nisan nikad posta profesionalac. A nisan posta profesionalac jer ne trpin urednike. Ni scenariste. 
 
Jedan moj pokušaj suradnje s Amerikancima šta mi je Igor [Kordej] namistija nikad nije izaša vanka jer smo se pokarali. Ja i scenaristkinja i ja i urednica. Oni su tili jedno, a ja san uporno gazija svoje. I onda je bila silenzio stampa. Urednica je stala na stranu scenaristkinje i rekla da ona neće to objavit. Ja san onda popizdija i posla in jedno, nako, pismo na što se ova još više naljutila i rekla mi da će mi se javit za po godine. Za po godine poslala mi je šest gusto pisanih kartica ispravaka mojih crteža. Ja san ispravija samo jednu stvar, potušira i posla im tako. Kad su one to primile, bile su mokre do kolina i rekle su da je to genijalno i sve tako, al to ipak nije izašlo vani. 
 
U knjizi eseja Egostriper pisao si o svojim junacima i njihovim tvorcima. Gdje se u hijerarhiji nalaze Hugo Pratt i Corto Maltese?
 
Postoje dva boga. Jedan je Winsor McCay, a drugi je Herriman. Neki su sveci, recimo Foster, Maurović, Breccia, a Hugo Pratt spada u... kako bi ti reka... ministrante. On je nako malo ispod jer mi je doša dosta kasno. Doša mi je kad san proša dvadeset i petu godinu, a ovi su me odgojili. 
 
A Corto? Corto je u toj hijerarhiji visoko. On mi je, kao lik, možda broj jedan. Uz Malog Nema i Krazy Kat. Teško je reć zašto. Svojta smo neka. Kad sam vidija prve crteže Huga Pratta, reka san – ma daj ne zajebaji, tako se ne crta. Prošlo je onda neko vrime dok nisan ubra priču i crtež, dok se sve to nije spojilo, leglo i nalilo teracu kako triba. Primija san ga onda u rodbinu i on je mene, i tako je sve ovo i nastalo.
 
Kako pristupaš stripu, a kako ilustracijama?
 
Moj pristup stripovima je potpuno drukčiji od pristupa mojih kolega. Ako nemam urednika ili agenta koji me prvo nađe, nađe mi posal i to, onda radin svoje ideje, a te ideje su beskompromisne. 
 
Ja obožavan komercijalni strip. On me odgojia, naučija, i ne dan da iko išta reče protiv Raymonda, Fostera i sve te garniture iz zlatnog doba stripa, pa ni protiv jugoslavenske priče, ni protiv Novog Kvadrata, ni ovih mladih generacija rođenih sedamdeset i neke, al ja tako ne radin. Ne mogu tako radit. Ja jesan odrasta na jeziku klasičnih stripova, al' kad bi crta, pratija bi samoga sebe i svatija bi da ta moja priča nema baš veze s onim pričama kakve san čita. Al' svejedno, ima tu neki kontinuitet, neki razlog zašto su moje priče baš takve kakve jesu.

Šta se tiče ilustracije, ja spadan u tu satiričku priču, a kad govorimo o satiri, onda nema kompromisa. Nikakvog. Sve prolazi. Inače bi značilo da crtan vazelinon, a ne sa tušen ili nekon bojon. Ako neki doma ne smiju nacrtat Muhameda, neka ga ne crtaju. Mi ovde smimo i možemo.
POVRATAK NA VRH STRANICE